Неколико дана после почетка америчких и израелских удара на Иран 28. фебруара 2026. године, Шпанија је забранила америчким снагама коришћење поморске базе Рота и ваздухопловне базе Морон. Шпански премијер Педро Санчес поручио је да његова земља не жели да учествује у, како је навео, „незаконитим ратовима“.
Вашингтон је одговорио претњом потпуним трговинским ембаргом против Шпаније. Неколико недеља касније и Италија је јавно иступила против америчке линије, а премијерка Ђорђа Мелони саопштила је да се Рим овога пута не слаже са Вашингтоном. Потом је Италија одбила да допуни гориво америчким бомбардерима у бази на југу земље.
Удари без претходних консултација са савезницима
Према наводима изворног текста, почетни амерички и израелски удари изведени су практично без претходних консултација са европским савезницима. Европске државе, укључујући и оне најближе САД, нису ушле у кампању, док је администрација Доналда Трампа савезнике третирала пре свега као логистичку подршку.
Уследили су и конкретни притисци. Поред претње Шпанији, САД су најавиле повлачење 5.000 војника из Немачке. Такав приступ, према оцени аутора текста, више не личи на спор унутар савеза, већ на дубљи политички лом у трансатлантским односима.
Европа тражи већу стратешку самосталност
Извор указује да се садашња криза у Европи све чешће посматра као подстицај за већу стратешку самосталност. Као пример се наводе заједнички кредит ЕУ од 90 милијарди евра за Украјину, расправе о активирању трговинских мера против америчких царина и француске дискусије о ширењу нуклеарног одвраћања.
Истовремено, Европа остаје војно зависна од америчке противваздухопловне одбране, сателитских капацитета и обавештајне подршке. Затварање Ормуског мореуза додатно је отворило питање енергетске безбедности и показало да европска самосталност још није довршен процес.
Закључак изворног текста је да рат против Ирана није произвео само нову кризу на Блиском истоку, већ је тешко погодио поверење Европе у Вашингтон. Ако се овај курс настави, однос САД и европских савезника могао би да пређе у модел паралелних интереса, а не јединственог стратешког блока.