Америчка војска је у априлу 2026. увела нови Баyонет Ассаулт Цоурсе у Форт Бенингу као део почетне фазе процене кандидата за Ренџере. То није случајна измена обуке, већ сигнал да део војног и политичког врха жели повратак грубљем, физички тежем и психолошки оштријем моделу пешадијске припреме.
Прва класа полазника је 21. априла прошла нову стазу, која је додата Малвести полигону са препрекама. Стаза је укључена у већ захтевну Рангер Ассессмент Пхасе, са циљем да под притиском провери физичку и тактичку спремност кандидата. У практичном смислу, војска не враћа бајонет као централно оружје, већ као средство селекције и обликовања понашања.
Нова траса је прво приказана током априлског такмичења Бест Рангер Цомпетитион. Постављени су издржљивији силиконски циљеви, димне машине, зидови, ровови и тунели. Нагласак, дакле, није на историјској реконструкцији, него на стресу, замору, агресивном нападу на циљ и дисциплини под оптерећењем.
Командни водник-мајор Ваздушно-десантне и ренџерске бригаде за обуку Патрик Хартунг рекао је да овај полигон у Ренџерску школу веома брзо уводи „чврстину“ и „насилност дејства“. Та формулација добро описује суштину одлуке. Бајонет је овде симбол непосредне борбе и контролисане агресије, а не најава да ће америчка пешадија поново улазити у јурише као средином 20. века.
Повратак „ратничког етоса“ у обуку
Политички оквир за овај потез лежи у идеји о „ратничком етосу“ коју заступа министар одбране Пит Хегсет. У том оквиру, обука не треба само да учи технику, већ и да ствара одређени ментални профил војника. Повратак бајонета има снажну симболичку вредност јер појачава представу о пешадинцу који делује директно, насилно и без оклевања.
То се уклапа и у шири амерички образац преиспитивања обуке. Копнена војска САД је још 2010. углавном избацила бајонетске јуришне стазе из основне обуке и заменила их другим техникама блиске борбе, оцењеним као релевантнијим за савремено доба. Сада се та одлука не поништава у целини, али се у елитном сегменту обуке враћа елемент који је раније био потиснут.
За разлику од Копнене војске, Корпус маринаца је задржао бајонетску обуку као део изградње агресивног борбеног идентитета. Сваки маринац се и даље посматра пре свега као стрелац. Зато је потез у Форт Бенингу и институционални одговор на старо питање: да ли америчка пешадија постаје технички обучена, али психолошки мекша.
Бајонет није оружје савременог бојишта
Повратак бајонета у Ренџерску обуку не значи да се мења природа савременог копненог рата. У рату у Украјини нема великих бајонетских јуриша, док дронови мењају бојиште. Бојиште данас кажњава свако предуго задржавање на отвореном, а камоли масовни напад хладним оружјем.
Ни у Вијетнаму, ни у операцијама из периода глобалног рата против тероризма, бајонет није био широко употребљаван као главно средство борбе. Блиска борба јесте остала део војничке обуке, али у много ширем смислу.
Зато је реалније да Баyонет Ассаулт Цоурсе има улогу стрес-теста, а не тактичке промене. Он проверава како кандидат размишља и реагује када је исцрпљен, дезоријентисан и приморан да одмах пређе у напад. То може бити корисно за селекцију елитних пешадијских кадрова, али не треба га мешати са стварним трендовима на бојишту.
Америчка војска и даље издаје М9 бајонет, компатибилан са пушкама серије М16, укључујући М4 карабин. Помиње се и могућност постављања на М7 пушку која је у процесу увођења. Ипак, М9 се у пракси најчешће користи као вишенаменски нож, а не као средство за напад у класичном смислу.
Психолошка корист, ограничена тактичка вредност
Највећа непосредна последица ове одлуке биће у домену културе обуке. Ренџерска школа добија још један алат за подизање напора и филтрирање кандидата. Ко не може да задржи контролу под физичким ударом и агресивном динамиком стазе, тешко да ће издржати наредне фазе курса.
Истовремено, овај потез носи ризик да се симболика представи као стварна борбена потреба. Ако бајонетска обука почне да се представља као одговор на захтеве модерног рата, онда се промашује суштина.
Политички гледано, повратак бајонета добро се уклапа у пароле о дисциплини, традицији и „тврђој“ војсци. То је видљив и медијски захвалан потез. Али политички ефекат и борбена вредност нису исто.
Елитна обука као порука целој војсци
Није без значаја што је бајонет враћен баш у обуку Ренџера, а не у целокупну основну обуку Копнене војске САД. Ренџери су у америчком систему симбол најтврђег пешадијског стандарда. Оно што се тамо уведе често служи и као порука остатку војске о томе шта се поново цени.
Овај случај може да се чита на три нивоа: као селекција људи под стресом, као враћање старих елемената у елитну обуку и као наглашавање „ратничког етоса“ у тренутку када америчка војска тражи баланс између технолошке модернизације и класичне борбене чврстине.
Бајонет се, дакле, није вратио зато што ће одлучивати битке. Вратио се зато што у америчкој војној култури и даље има тежину као средство обликовања војника. То може бити корисно све док се психолошка функција обуке не меша са реалном сликом рата.