Ратно ваздухопловство САД ушло је у потрагу за копненим топовским системом средњег калибра за одбрану ваздухопловних база од малих и великих дронова, као и подзвучних крстарећих ракета. Захтев је објављен 3. септембра у форми позива за достављање информација, што показује да се тражи решење за јачање заштите база, посебно у условима расејаног размештаја летелица.
Овде није реч о техничкој ситници, већ о промени надлежности и приоритета. Мисија копнене ПВО за базе традиционално је била у надлежности Копнене војске САД. Тај модел је функционисао док су базе биле велике, статичне и док су претње долазиле у ограниченом броју. Са масовном појавом јефтиних дронова и истовременом претњом класичних ракета, тај приступ више не одговара у потпуности садашњим условима.
Зашто је Ратном ваздухопловству САД потребан сопствени ГБАД
Кључни разлог је једноставан: време и цена. Скупи пресретачи не могу рационално да се троше на јефтине беспилотне летелице, а још мање на ројеве циљева. Ратно ваздухопловство САД зато тражи систем са великом дубином борбеног комплета, ниском ценом по дејству и способношћу да одбије напад већег броја циљева у кратком времену.
Три захтева издвајају се као основа целог програма. Први је број спремних пројектила, односно могућност да систем отвори ватру више пута без сложеног допуњавања. Други је цена по обарању, јер одбрана нема смисла ако сваки погодак кошта више пута од саме мете. Трећи је способност одбијања налета, што значи да систем мора да ради и под притиском ројевских напада.
Тражи се и висока вероватноћа уништења у салви против крстарећих ракета и дронова од групе 1 до 5. То значи да систем не сме да буде само симболична заштита, већ оружје које има реалну шансу да једним низом или кратком серијом обори и малу и већу беспилотну летелицу, као и подзвучну крстарећу ракету.
Расејане базе мењају логику одбране
Други важан фактор је промена начина размештаја. Ратно ваздухопловство САД последњих година увежбава коришћење расејаних аеродрома, укључујући аутопутеве и друге оскудно опремљене локације. Тај модел смањује предвидљивост и отежава противнику да једним ударом паралише ваздухопловне операције.
Али расејаност има цену. Одбрана више не може да се ослања на тешке и споре системе који штите једну велику, сталну базу. Ако се авиони померају брзо, онда и ПВО мора да се пакује, пребацује и поново ставља у борбени рад без великих логистичких припрема. Зато се у захтеву тражи лак, модуларан и преносив систем, способан за брзо увођење у дејство у оскудном оперативном окружењу.
Ту се види и главна дилема. Што је систем сложенији, са јачим сензорима и скупљом муницијом, то га је теже пребацити и одржавати. Што је лакши и јефтинији, то расте ризик од ограничења у домету, прецизности и покривању мртвих углова. Зато је извесно да се не тражи самостално решење, већ део шире слојевите одбране.
Топ као одговор на масовну претњу
Избор топовског система средњег калибра није случајан. Против дронова и подзвучних крстарећих ракета тражи се решење које може да отвори ватру више пута, брзо и јефтиније од ракетних пресретача. У том оквиру топ нуди оно што ракетни системи често не могу: упорност у дејству и прихватљив трошак по циљу.
То не значи да ће топ заменити Патриот или друге ракетне системе. Напротив. Његова улога је да преузме доњи и средњи сегмент претње, где масовност напада и однос цене постају критични. Ако се скупи пресретачи троше на сваку малу беспилотну летелицу, одбрана се исцрпљује много пре него што напад стане.
Америчка војска већ тражи различите одговоре на исту претњу. Корпус маринаца уводи противдронску муницију 5.56, Копнена војска САД испитује мале ометаче које носи војник, а Ратна морнарица САД користи Хеллфире против беспилотних циљева. Све гране траже компактна средства самозаштите за услове када је велики ПВО кишобран недоступан или преоптерећен.
Шта овај захтев говори о стању америчке ПВО
Најважнија порука је да више нема довољно ослонца на туђу заштиту и на ограничен број врхунских система. Ратно ваздухопловство САД не жели да чека да стигну ретки системи Копнене војске САД ако су сопствене базе већ под ризиком. То показује да претња стиже брже него што класични модел заштите може да реагује.
Паралелно са тим, већ се развијају и набављају друга средства за борбу против дронова, укључујући микроталасне системе ТХОР и Мјолнир, као и X-МАДИС заснован на електронском ратовању. Нови топ би попунио празнину у том слоју: физичко, релативно јефтино и понављано обарање циљева, без ослањања искључиво на електронско ометање или скупе ракете.
За сада није изабран ни конкретан систем, ни калибар, нити је донета одлука о куповини. Ипак, сам захтев открива правац. Ратно ваздухопловство САД више не посматра одбрану база као споредну копнену мисију, већ као важан услов за опстанак авијације на земљи.
Ако следећи корак буде формални тендер, тада ће облик и калибар траженог оружја показати како Вашингтон намерава да брани будуће расејане аеродроме. До тада је већ јасно да ваздухопловне базе све теже могу да рачунају на ограничен број скупих пресретача као главни штит.