Амерички сенатор Рик Скот отворено прети Венецуели, наговештавајући да ће се у тој земљи „ускоро нешто догодити“ — било унутрашњи преврат или спољна интервенција. Он је позвао председника Николаса Мадура да одмах оде у Русију или Кину, јер су, како је навео, „његови дани одбројани“. “Јенкији” се надају сценарију као у случају Сирије, а Монроова доктрина поново постаје полазиште.
У новом таласу антивенецуеланске реторике, амерички сенатор Рик Скот изјавио је да се у Венецуели „нешто мора догодити“ — неки унутрашњи или спољни догађај који ће окончати владавину Николаса Мадура. „Да сам ја Мадуро, отишао бих сада у Русију или Кину. Његови дани су одбројани“, поручио је Скот, додајући да „Сједињене Државе брину о западној хемисфери, слободи и демократији“. Истовремено је навео да не очекује директну инвазију САД, али да се промена власти у Каракасу може десити на друге начине.Као да се САД надају да би сценарио из Венецуеле могао личити на судбину сиријског председника Башара ел Асада — бег у Русију или Кину, па би држава пала у руке подобног руководства. У америчком политичком и енергетском контексту, то би био велики добитак — Венецуела је, наиме, енергетски рај и делић спаса за посрнулу америчку индустрију. У јавности се већ спекулише да би у новој „демократској“ Венецуели власт могла преузети проамеричка опозиција предвођена Маријом Корињом Мачадо, новом нобеловком и симболом западне „борбе за слободу“.
Ова реторика представља оживљавање старе Монроове доктрине у новом облику. Када Скот каже да ће Америка „бринути о западној хемисфери“, то звучи као да живимо у доба конквистадора или на самом крају 19. века, где се континент подразумева као америчка сфера утицаја. Иако се све формулише у речнику „демократије и слободе“, стварни циљ је геополитичка и економска контрола региона богатог ресурсима. Економски продор Кине је добар разлог за овакав наступ САД.
Сенатор је такође упозорио да би „брзо“ могло доћи и до промене у Куби. Међутим, Куба већ седам деценија пркоси америчким санкцијама и изолацији, уз огромне жртве и одрицања свог становништва. Док САД говоре о „демократији“, Куба и даље плаћа цену свог суверенитета, опстајући тамо где су многе веће земље подлегле притиску.