Пише: Данко Боројевић
Авион Мираж-ИИИ (Мираге-ИИИ) иако одличан ловац, патио је од проблема с мотором и радаром, нарочито приликом употребе изнад Блиског истока. Израелско је ваздухопловство захтевало да се авионика прилагоди употреби на Блиском истоку. Због тога је компанија Дасо-Бреге (Дассаулт-Брегует) пристала да развије нову верзију прилагођену потребама РВ Израела. Нови авион означен је као Мираж-5 (Мираге-5) и он је настао на основу израелских смерница и захтева. Овај авион био је без радара и имао је већу количину горива у унутрашњим резервоарима. Прототип овог авиона полетео је 19. маја 1967. године. Израелско је ваздухопловство наручило 30 авиона Мираж-5 и 20 ловаца Мираж-ИИИЦЈ (Мираге-ИИИЦЈ).
Међутим, израелски успех током Шестодневног рата јуна 1967. године, довешће до наглог погоршања односа између Француске и Израела. Прво је француска влада увела ембарго на извоз наоружања за подручје Блиског истока током Шестодневног рата. Како су се арапске земље снабдевале наоружањем из Совјетског Савеза, ембарго је највише погодио Израел.
Само неколико дана пре избијања Шестодневног рата, 3. јуна 1967. године, француски председник Шарл де Гол наметнуо је ембарго на извоз наоружања Држави Израел, чиме је отказано набавку 50 ловаца Мираж-ИИИ/5 који су требали да крену пут Израела.
Како је испорука нових борбених авиона била блокирана, израелска војска је схватила, да Израел више не може да се ослони искључиво на друге земље, те да мора самостално да развија свој одбрамбени потенцијал.
Међутим, пут ка изградњи напредног „плаво-белог“ авиона био је далеко од једноставног. По завршетку рата, ембарго на испоруку наоружања Израелу је сторниран, али авиони нису испоручени.
Поново ембарго је обновљен после напада израелских командоса на бејрутски аеродром децембра 1968. године. Због тога је француска влада одбила испоручити Израелу наручених и плаћених 50 авиона те их је распоредила у сопствено ваздухопловство. Био је то озбиљан ударац, јер је израелском ваздухопловству у то време хитно требала замена за изгубљене авионе током Шестодневног рата.
Сам ембарго је створио проблем француској компанији за производњу авиона „Дасо-Бреге“. Пошто није желео да се одрекне свог најважнијег клијента, Дасо је притекао Израелу у помоћ како би се пронашла креативна решења. Храбрим потезом, компанија је одлучила да уз планове авиона Мираж-5, пошаље растављене делове авиона, заобилазећи ембарго владе. Израелска ваздухопловна индустрија (ИАИ -Исраел Аероспаце Индустриес) изградила је ловац Нешер (Несхер) са ваздухопловним телом сличним авиону Мираж-5, али са израелском авиоником и технологијом.
Да више не би зависили искључиво од увоза ловачких авиона, израелска је влада одлучила покренути развој првог домаћег ловачког авиона. Због хитне потребе за новим авионом одлучено је да се неће развијати потпуно нови авион, већ да ће као основа послужити ловац Мираж-ИИИ. Званично од компаније Дасо-Бреге купљена је и пројектна документација за Мираж-5. Како се ембарго није односио на извоз резервних делова, испоручено је и нешто делова који су уграђени у први израелски ловачки авион.
Поред тога, агенти израелске службе Мосад су из швајцарске компаније Енгинееринг Цорпоратион (касније Сwисс Федерал Аирцрафт Фацторy) успели да изнесу копирану пројектну документацију за ловац Мираж-ИИИ. Ова компанија је по лиценци производила ловце Мираж-ИИИ за РВ Швајцарске. Агенти су успели прекопирати преко 250.000 нацрта масе око три тоне.
Посао развоја израелског ловца додељен је компанији Исраел Аероспаце Индустриес (ИАИ). Развој овог ловца био је први велики изазов за компанију ИАИ. Цели развој је започет под називом Раам А. Израелско је ваздухопловство авион Мираж-5 означило као Раам, што на хебрејском значи муња. Први прототип полетео је септембра 1969. године. Према другим изворима, наводи се податак да је први прототип полетео тек 21. марта 1971. године. Развој је текао неуобичајено брзо. Заправо је постављен рекорд који никада неће бити оборен. Први примерци су РВ Израела испоручени маја 1971. године, а у оперативну употребу у борбене јединице РВ Израела уведени су у октобру 1971. године. У новембру исте године авион је преименован у Нешер (Несхер). На хебрејском име авиона је према једним значило „белоглави суп“ а према другима „орао“. Серијска производња се завршава фебруара 1974. године. Укупно је произведен 51 ловац једносед Нешер С (Несхер С) и десет двоседа за обуку Нешер Т (Несхер Т). Нешер је добио комбинацију израелске и америчке авионике, катапулт седиште Мартин-Бејкер (Мартин-Бакер), те могућност употребе широког спектра пројектила ваздух-ваздух. Између осталог био је наоружан првом израелском ракетом ваздух-ваздух Рафаел Шафрир (Рафаел Схафрир). Ловачки авион Нешер попунио је четири ловачка сквадрона РВ Израела.
Међутим, због брзине развоја, убрзо су се појавили критичари који су тврдили да Нешер заостаје у односу на француски оригинал, посебно у могућности вођења ваздушне борбе. Али сви су они утихнули по избијању Октобарског рата 1973. године, у којем се Нешер показао као одличан ловац за блиску ваздушну борбу.
Прву ваздушну победу ловци Нешер остварили су 8. јануара 1973. године. Тада су четири ловца Нешер штитили ловце-бомбардере Ф-4Е Фантом-ИИ (Ф-4Е Пхантом-ИИ) током њиховог продора у сиријски ваздушни простор, како би напали терористичке базе. Пресрели су их сиријски ловци МиГ-21. Оборено је шест ловаца МиГ-21, од тог броја два ловца МиГ-21 оборили су ловци Нешер.
Током Јом Кипурског рата који је вођен октобра 1973. године ловци Нешер су оборили 59 египатских, сиријских и либанских авиона, уз губитак четири авиона. Прво обарање током овог рата, које се приписује овим ловцима није био авион, већ крстарећа ракета Радуга КСР-2 (АС-5 Келт) коју је египатски бомбардер ТУ-16 лансирао на Тел Авив првог дана рата.
Из наоружања РВ Израела ловачки авиони Нешер почињу се повлачити већ 1978. године, а потпуно повлачење из наоружања завршава се током 1981. године. У наоружању РВ Израела замењени су ловцима-бомбардерима Кфир (ИАИ Кфир).
За ловац Нешер 1978. године, заинтересовало се РВ Аргентине. Аргентинци су тражили неке мање измене, углавном у авионици, те је авион преименован у Дагер (Даггер). Испоруке су започеле 1978. године, а аргентинско ваздухопловство добило је 35 једноседа Дагер А (Даггер А) и четири двоседа за обуку Дагер Б (Даггер Б). Испорука авиона Дагер РВ Аргентине се завршава 1981. године.
Авиони Дагер су интензивно коришћени током рата за Фокланде 1982. године. Деловали су из ваздухопловне базе Рио Гранде и аеродрома Пуерто Сан Јулиан. Како нису имали могућност допуне горивом у лету, највећи је проблем био мали борбени радијус дејства. Због тога се пилоти авиона Дагер нису могли упуштати у ваздушне борбе с британским палубним ловцима Си Херијер (Сеа Харриер), већ само директно летети до циља и натраг у базу. Крајњи резултат је био губитак 11 авиона Дагер, од чега су девет срушили ловци Си Херијер помоћу вођених ракета ваздух-ваздух АИМ-9Л Сајдвиндер (АИМ-9Л Сидеwиндер). Упркос томе ловци Дагер су у 45 дана борбених акција извели чак 153 борбена дејства против циљева на мору и копну. Притом су оштетили британске ратне бродове ХМС Антрим (Д18), ХМС Бриллиант (Ф90), ХМС Броадсwорд (Ф88), ХМС Ардент (Ф184), ХМС Арроw (Ф173) и ХМС Плyмоутх (Ф126).
Још током 1979. године РВ Аргентине потписало је уговор с компанијом ИАИ о модернизацији авиона Дагер авиоником с ловца-бомбардера Кфир. Циљ је био довести их на стандард верзије Кфир Ц-2 (Кфир Ц-2). Између осталог уграђен је радарски даљиномер Елта ЕЛ-2001 и ХУД. Програм модернизације на тренутак је био заустављен због рата за Фокланде. После завршетка рата програм је промењен како би се избегла употреба британских компоненти, које су замењене израелским или француским. Тако је настао ловац Фингер (Фингер). У коначној верзији у ловац Фингер-ИИИ (Фингер-ИИИ) уграђена је француска авионика с радаром Тхомсон-ЦСФ. РВ Аргентине је 2010. године располагала с 11 ловаца Фингер-ИИИА/Б и три двоседа за обуку Дагер Б.
РВ Аргентине повукло је из наоружања авионе Фингер и Дагер током 2015. године, после 43 године службе и 131.000 сати налета.