Покретање осам тачака за опозив министра одбране САД Пита Хегсета није уобичајен страначки маневар, већ удар на начин на који је вођена употреба америчке војне силе против Ирана, у Јемену и у операцијама повезаним са Венецуелом. Кључна теза је јасна: ако цивилни шеф Пентагона може да води борбене операције без јасног одобрења Конгреса, онда је систем контроле рата у САД озбиљно начет.
Републикански конгресмен Томас Маси подигао је оптужбе које иду право у средиште уставног поретка. Он Хегсета терети за улазак у рат са Ираном без одобрења Конгреса, игнорисање резолуције о повлачењу америчких снага из непријатељстава са Ираном и наставак ратних дејстава после законског рока од 30 дана без нове сагласности законодавне власти.
Тиме спор престаје да буде питање једне операције и постаје питање односа Беле куће, Пентагона и Конгреса. Када се у америчком систему отвори сумња да извршна власт самостално шири рат, последице нису само политичке. То погађа командни ланац, правни основ наређења и легитимитет сваке наредне операције.
Уставни спор око ратних овлашћења
Најтежа тачка оптужбе односи се на Иран. Ако министар одбране учествује у покретању и наставку непријатељстава без сагласности Конгреса, онда се отвара директан сукоб са америчким механизмом контроле рата. У том моделу, Пентагон не само да спроводи политику већ фактички постаје полуга заобилажења законодавне власти.
Маси је унео и оптужбу да је Хегсет игнорисао резолуцију Конгреса којом се тражи повлачење америчких снага из непријатељстава са Ираном. Тај детаљ је политички експлозиван. Није исто када администрација тумачи широка овлашћења и када се терети да је свесно прешла преко изричите воље Конгреса.
Уз то долази и питање Јемена. Хегсет је оптужен да је водио незаконит рат против Хута без одобрења Конгреса, иако није постојала непосредна претња по америчке војнике и држављане. Ако та линија напада добије ширу подршку, Вашингтон би могао да се суочи са новом дебатом о томе колико далеко Пентагон може да иде у регионалним кампањама ограниченог интензитета без формалне политичке потврде.
Оптужбе о цивилним жртвама и ударима на мору
Други блок оптужби односи се на начин употребе силе. Маси тврди да је Хегсет занемарио законе и механизме који треба да смање цивилне жртве. У оптужбама се помиње страдање више од 200 цивила у основној школи у Минабу у Ирану, као и слабљење система за праћење и ублажавање цивилне штете.
Овај део је посебно опасан за Пентагон јер не отвара само политичко већ и институционално питање. Ако је заиста укидано финансирање базе података Копнене војске САД за евиденцију цивилне штете и ако је уклоњено 90 одсто особља задуженог за ублажавање тих последица у борбеним командама, онда то указује на заокрет ка грубљем моделу вођења операција.
Маси додатно оптужује Хегсета за вансудска убиства у источном Пацифику и Карипском мору. У том оквиру помиње се најмање 243 убијених у међународним водама, уз тврдњу да за третирање тих људи и пловила као војних циљева није постојао законит основ. Ако оваква формулација остане у политичком оптицају, свака будућа поморска операција пресретања у зони Латинске Америке и Азије биће под јачим надзором.
Посебно је осетљива тврдња да је министар користио функцију да припаднике оружаних снага наведе да извршавају такве задатке под лажним правним овлашћењима наметнутим командном ланцу. То је тежак удар на цивилно-војне односе, јер директно погађа питање да ли је правни основ операције био стваран или накнадно склопљен да покрије већ донету одлуку.
Венецуела као политички и правни ризик
Међу оптужбама се издваја и операција против председника Венецуеле Николаса Мадура. Маси је ту акцију описао као незаконито уклањање, односно отмицу сувереног страног лидера, повезујући је са променом режима и стицањем стране нафте. Таква квалификација, чак и ако не добије већину у Представничком дому, продубљује сумњу да се војна сила користила за политичке циљеве који превазилазе формално проглашене безбедносне интересе.
Ово је осетљив терен за Вашингтон. Ако се унутар САД учврсти утисак да се акције против страних влада воде без јасне правне основе и са циљем политичког прекрајања терена, свака наредна операција у западној хемисфери носиће већи дипломатски терет. То важи и за савезнике и за државе које већ сумњају у стварне намере америчке спољне политике.
Унутрашњи политички лом и последице по Пентагон
Хегсет је одбацио оптужбе и поручио да напад на њега значи напад на војнике и оно што су постигли у операцијама „Епиц Фурy“, „Роугх Ридер“ и у акцији против Мадура. Та линија одбране је политички очекивана, али и ризична. Када се критика законитости операције изједначи са критиком трупа, спор се пребацује са уставног и правног нивоа на емоционални и страначки терен.
То може да мобилише део јавности, али не решава суштину. Конгрес не расправља о тактичком понашању јединица на терену, већ о томе ко је донео одлуку, по ком правном основу и да ли је војска уведена у операције које нису имале одобрење надлежних институција. Управо ту лежи највећа слабост Хегсетовог положаја.
Није извесно да ће опозив успети, а гласање се не очекује пре краја недеље. Ипак, сама чињеница да га је покренуо републиканац показује да пукотина не иде по уобичајеној линији републиканци–демократе. То је сигнал дубљег сукоба унутар америчке деснице око интервенционизма, извршне власти и односа према ратовима који се отварају без јасног мандата.
Зато је овај случај шири од судбине једног министра. Ако Конгрес дозволи да све остане на политичкој буци, Пентагон ће добити још шири простор за вођење ограничених ратова без чврсте контроле. Ако, међутим, спор прерасте у озбиљну институционалну проверу, Вашингтон улази у нову фазу у којој ће свака употреба силе морати да пролази кроз тежи правни и политички филтер.