Ирачке Народне мобилизационе снаге, познате као ПМФ, улазе у период у којем спољни рат више неће моћи да прикрива унутрашње слабости. Према тексту објављеном на порталу Тхе Натионал Интерест 28. априла 2026, политичка и економска стагнација Ирака постаје неодржива, а ПМФ ће бити приморан да доноси тешке одлуке како би сачувао утицај у држави и друштву.
Главна теза је једноставна и непријатна за све актере. Рат са Ираном створио је привремени мехур у Ираку, у којем политичка тежина различитих странака и оружаних група нагло расте, а затим подједнако брзо пада. У том простору ПМФ напада америчке снаге покушавајући да поново наметне сопствену важност, док САД одговарају ваздушним ударима на те формације.
Та динамика, међутим, не решава суштину проблема. Када се рат заврши, и Вашингтон и оружане групе у Ираку вратиће се старој стварности коју тренутно потискују. А та стварност је да је ПМФ дубоко укорењен у ирачкој економији и друштву и да не може бити једноставно уклоњен политичком вољом споља.
ПМФ је дубоко укорењен у ирачком друштву
Најважнија чињеница у целој анализи јесте ограничен утицај САД на ПМФ. Аутори наводе да Вашингтон има мало стварног утицаја на ове структуре. Разлог није само у оружаној снази, већ у томе што су те групе временом ушле у политичке, економске и друштвене токове Ирака.
То значи да се ПМФ не може посматрати само као скуп милиција. Реч је о мрежи утицаја која обухвата оружане људе, политичко представљање, финансијске интересе и везе са деловима друштва. Управо зато сваки покушај брзог демонтирања такве структуре носи ризик да произведе још већу нестабилност.
Аутори указују да ПМФ већ сада трпи озбиљне притиске у три кључне области – политичком учешћу, мотивацији људства и финансијској одрживости. То је много опаснија комбинација од тренутних сукоба са америчким снагама, јер погађа саме темеље опстанка ових формација.
Узроци могуће кризе унутар оружаних група
Политичко учешће постаје проблем онда када оружана група више не може лако да претвори војни утицај у трајну политичку корист. Ако се ратна мобилизација истроши, а држава остане у застоју, почиње борба за ресурсе, положаје и контролу над институцијама. То у случају ПМФ не значи аутоматски распад, али значи раст трвења између појединих фракција.
Мотивација људства је други озбиљан удар. Када спољни сукоб престане да служи као изговор и средство мобилизације, борцима и командирима остаје питање шта је следећи циљ. Без јасног правца, дисциплина и лојалност могу да ослабе, посебно ако више група почне да се такмичи за исти простор утицаја.
Финансијска одрживост је вероватно најтврђи проблем. Аутори не износе бројке, али наглашавају да би управо новац могао да буде кључни окидач за борбу за опстанак. Када оружана структура више не може стабилно да финансира људство и мрежу интереса, унутрашњи сукоби постају далеко вероватнији.
Последице по Ирак после завршетка рата
У тексту се наводи да би велика политичка или економска криза у сваком тренутку могла да поремети постојећу равнотежу. У таквом сценарију није искључен отворен сукоб међу милицијама. То је најопаснији исход, јер би држава, према оцени аутора, могла да остане без капацитета и без политичке воље да интервенише.
Та процена открива дубљи проблем Ирака. Није спорно само питање колико су оружане групе јаке, већ и колико су државне институције слабе. Ако централна власт нема снагу да пресече сукоб између фракција, онда безбедносна криза брзо постаје и политичка, и економска, и друштвена.
Због тога се будућност ПМФ не тиче само безбедности америчких снага или односа са Ираном. Она се директно тиче унутрашњег поретка Ирака. Свако слабљење контроле над овим формацијама или сваки распад унутрашње равнотеже могао би да повуче за собом шири талас дестабилизације.
Шта Вашингтон може, а шта не
Аутори сматрају да би САД после завршетка рата требало да се врате постепеном приступу изолације и маргинализације ПМФ. Тај приступ не подразумева нагли обрачун, већ споро сужавање простора за деловање оружаних група, уз истовремено тражење канала за контакт са оним члановима ПМФ који заиста желе прелазак из милитантне сфере у политику.
То је уједно и признање ограничења америчке политике. Вашингтон, по овој логици, не може једноставно да сломи ПМФ силом, али може да утиче на услове у којима би поједине групе биле подстакнуте да се мењају изнутра. Аутори наглашавају да притисак треба да долази из ирачког друштва, а не само споља.
Посебно је значајно упозорење да алате које америчка администрација има на располагању не треба користити као батину против ирачке владе. Циљ би, према тексту, требало да буде обликовање услова који ће оружане групе постепено удаљавати од милитантног деловања. То је спорији пут, али и реалнији од директних максималистичких захтева.
Неће све фракције преживети
Најоштрији део анализе јесте процена да структурни услови који су омогућили ПМФ да расте и јача неће трајати заувек. Аутори иду корак даље и наводе да се неке од тих оружаних група вероватно већ сада суочавају са могућношћу нестанка. То није прогноза о скором крају целог ПМФ, већ упозорење да унутрашња селекција већ траје.
Зато будућност ПМФ не треба посматрати кроз питање да ли ће постојати или не. Право питање је које ће фракције задржати политички и финансијски ослонац, а које ће бити потиснуте, изоловане или разбијене у међусобном надметању. Управо ту лежи следећа велика безбедносна тема за Ирак.
Суштина је јасна. Рат са Ираном тренутно подиже улог и замагљује стварне односе снага, али не укида проблеме који изједају ирачки систем. Када се спољни притисак смањи, ПМФ ће морати да брани свој положај у много тежим условима – са мање новца, слабијом мотивацијом и већим ризиком од сукоба унутар сопственог табора.