Ратно ваздухопловство САД улази у непријатну стварност: чак и обезбеђење нуклеарне базе мора да тренира против кинеских комерцијалних дронова јер су управо они постали највероватније средство које би противник могао да употреби. Захтев се односи на базу Ф.Е. Wаррен у Вајомингу, где делује 90. ракетна безбедносно-оперативна ескадрила задужена за заштиту објеката повезаних са ракетама Минутеман ИИИ.
Тражи се шест ремонтованих квадрокоптера марке ДЈИ за реалистичну обуку. Није реч о технолошком хиру, већ о процени да јединица мора да вежба на „тачним уређајима“ које ће највероватније користити потенцијални противник. То показује суштину проблема: комерцијални дрон више није споредно средство, већ стандардна претња.
Ф.Е. Wаррен није било која база. Тамо се налази 90. ракетно крило, које одржава до 150 лансирних постројења интерконтиненталних балистичких ракета Минутеман ИИИ. То крило је у саставу Команде за глобални удар Ратног ваздухопловства САД, која управља нуклеарним ракетама и стратешким бомбардерима. Када таква структура мења приступ обуци, то није локална одлука, већ сигнал шире промене у процени ризика.
ДЈИ као стварна претња
Америчка војска уобичајено користи такозване „плаве“ дронове, односно системе произвођача које су државне агенције већ провериле. Овде је направљен изузетак. Ако најраширенији дрон на свету није на списку пожељних система, то не значи да је нестао са бојишта. Напротив, то значи да обука без њега постаје нереална.
ДЈИ држи више од 80 одсто комерцијалног тржишта дронова. Та чињеница сама по себи објашњава зашто је избор пао баш на ту марку. Широка доступност, једноставна употреба и масовна присутност у ратним зонама претворили су ове летелице у широко коришћено средство.
Семјуел Бендет из програма за руске студије у организацији ЦНА описао је ДЈИ као „нови АК-47“ савремене борбе. Суштина тог поређења је у масовности, ниској баријери за употребу и присутности на готово сваком ратишту. Када систем постане толико распрострањен, он престаје да буде само производ и постаје тактички стандард.
Зашто се мења обука на нуклеарним базама
Обезбеђење нуклеарних база у САД традиционално спада у најстроже сегменте војног система. Управо зато одлука да се за обуку уведу кинески комерцијални дронови има већу тежину него што изгледа на први поглед. Она показује да опасност више не долази само од класичних диверзија, продора на терен или техничког извиђања већих размера, већ и од јефтиних, доступних и тешко предвидивих беспилотних средстава.
Команда за глобални удар саопштила је да су дронови постали масовна појава у савременим сукобима и да 90. ракетна безбедносно-оперативна ескадрила мора да тренира против свих претњи са којима може да се суочи. То значи да се заштита критичних стратешких средстава више не може заснивати само на процедури и симулацији, већ и на раду са конкретним системима који носе реалне радио-фреквенцијске потписе и сопствене протоколе.
Управо ту лежи главни разлог зашто „плави“ дронови нису довољни. Ако уређај на коме се вежба нема исте сигнале, понашање и техничке карактеристике као дрон који се очекује у стварној претњи, онда обука оставља празнину. За противдронску одбрану таква празнина није академски проблем, већ директан безбедносни ризик.
Без ових ДЈИ система способност 90. ескадриле да изврши нуклеарну безбедносну мисију била би озбиљно ослабљена. Формулација је тврда, али јасна. Оператери и системи који нису тестирани против најчешће реалне претње остају недоказани онда када грешка није дозвољена.
Последице по америчку безбедносну политику
Ова набавка открива дубљу противречност америчког безбедносног система. Вашингтон годинама упозорава на ризике кинеске технологије, а сада један од најосетљивијих делова војне инфраструктуре тражи баш кинеске дронове да би могао озбиљно да тренира. То није само политички парадокс, већ показатељ да тржишна доминација прелази у безбедносну стварност.
Америчка страна покушава да тај ризик ограничи техничким мерама. Најављено је да ће системи коришћени у обуци бити потпуно изоловани од безбедних мрежа Министарства одбране. То је неопходна мера, али не мења кључну чињеницу: најосетљивије јединице уводе туђу комерцијалну технологију у обуку јер домаћа решења не могу у потпуности да замене реалан циљ.
Додатну тежину даје податак да и база Малмстром у Монтани, такође повезана са нуклеарним оружјем, тражи ДЈИ системе за обуку у заустављању малих дронова. То значи да проблем није ограничен на једну локацију, већ да је реч о ширем обрасцу унутар америчке војне безбедности.
Шта овај потез говори о савременом ратовању
Савремени сукоби су показали да мали комерцијални дронови могу да имају ефекат несразмеран цени и величини. Они не морају да пробију дубоку одбрану да би изазвали последице. Довољно је да открију кретање, провере реакцију обезбеђења, сниме распоред или натерају браниоца да открије сопствене противмере.
Зато је ова одлука и знак да је претња постала шире доступна. Није неопходна сложена војна индустрија да би се створио проблем за стратешки објекат. Потребни су доступан дрон, обучен оператер и довољно упорности да се тражи слаба тачка у систему обезбеђења.
Ако чак и америчке нуклеарне базе прилагођавају обуку масовним комерцијалним дроновима, онда ће противдронска борба све више одређивати начин чувања аеродрома, складишта, командних места и ракетних положаја. Мали квадрокоптер више није споредна сметња. Постао је редовна ставка у процени претње.
Порука је јасна за сваки војни систем који касни у прилагођавању. Ко не тренира против најраспрострањенијег дрона на свету, не тренира против стварне претње. Американци су то сада прихватили на месту где не смеју да дозволе грешку — у обезбеђењу нуклеарне инфраструктуре.