Америчка војска је у погон у Мескиту у Тексасу уложила 469 милиона долара да би убрзала производњу граната 155 мм, али после скоро две године рада та фабрика није произвела ниједну гранату. То није само индустријски неуспех, већ и показатељ да убрзана набавка не значи аутоматски раст производње.
Погон је активиран 2024. године са задатком да до октобра 2025. достигне ниво од 30.000 граната месечно. До марта 2026. није било ниједне испоруке, а процена је била да испорука неће бити ни пре септембра. За земљу која покушава да истовремено попуни сопствене залихе, одржи обуку и снабде савезнике, то је озбиљан ударац.
Погон је требало да производи металне делове за М795, стандардну високоексплозивну гранату коју користе америчка војска и Корпус маринаца у хаубицама М777. Без тих делова, завршна монтажа у погонима у Ајови, Арканзасу и Канзасу нема шта да обради. Уско грло није финална монтажа, већ почетак производног ланца.
Погрешна процена ризика
Кључни проблем био је избор да се нова линија ослони на старе машине намењене производњи делова за М107, старију гранату 155 мм коју је М795 заменила. Та одлука је представљена као приступ високог ризика и могуће велике добити. У пракси, остао је само ризик.
М795 није иста муниција као М107. Има већи домет, око 6 километара више, и снажније експлозивно пуњење. Зато прелазак на прерађену стару опрему није био техничка ситница, већ озбиљан производни изазов. Када су линије покренуте, прерађене машине нису успеле да дају прихватљиве делове за М795.
Америчка војска је у августу 2025. наредила потпуну обуставу рада у погону и заустављање трошења новца. Та мера је остала на снази најмање до априла 2026. То значи да је скоро пола милијарде долара везано за објекат који не производи ништа, док потребе за артиљеријском муницијом не падају.
Украјина као повод, индустрија као слабост
Ширење производње граната 155 мм покренуто је после рата у Украјини 2022. године. Украјинске снаге су, уз испоруке из америчких залиха, трошиле око 8.000 граната М795 дневно. То је темпо који је производњу САД са нивоа из 2022. могао да потроши за мање од две недеље.
Вашингтон је зато планирао да месечну производњу подигне са око 14.000 на више од 100.000 граната. Погон у Мескиту требало је да носи велики део тог плана, чак 30.000 месечно. Када тај део система отпадне, цео план остаје на папиру или зависи од погона који већ раде под оптерећењем.
До марта 2026. друга два погона производила су довољно делова за 46.000 граната месечно. То показује да се производња јесте померила навише, али и да је америчка војска далеко од нивоа који је сама најавила. Ако један кључни погон остане ван строја, амбициозне цифре више служе политичкој поруци него озбиљном планирању.
Цена убрзаних уговора
Погон у Мескиту настао је кроз серију убрзаних уговора из 2022. и 2023. године. Такви уговори имају смисла када постоји хитна потреба, али хитност не може да замени техничку проверу. Када се скрати време за процену, тестирање и контролу, ризик се не смањује, већ се помера у каснију фазу, где постаје скупљи.
Уместо улагања у нове машине прилагођене М795, прихваћено је решење које је требало да буде брже и јефтиније на почетку. На крају је испало спорије и скупље. У одбрамбеној индустрији такве грешке троше буџет и одлажу испоруке када су најпотребније.
Када високи званичници јавно признају да нису задовољни стањем у Мескиту, то више није само интерни проблем добављача. То постаје питање способности америчке војске да у ратним условима брзо претвори новац у стварну муницију.
Последице по војно планирање САД
Неуспех у Мескиту погађа више нивоа истовремено. Под притиском су америчке резерве, обука сопствених снага и кредибилитет планова индустријске мобилизације.
Америчка војска је рачунала да ће нови погон скинути притисак са постојећих фабрика и убрзати попуну залиха. Уместо тога, добила је фабрику која је постала уско грло и замрзнут пројекат. Тај расплет показује да производња артиљеријске муниције није сектор у коме се проблеми решавају само већим улагањем новца.
Случај показује слабост у широј индустријској бази САД. Ако се и за релативно стандардну муницију 155 мм јављају овакви застоји, онда и шире планове о брзом подизању производње треба посматрати опрезно. Ратна економија се не гради саопштењима, већ стабилним машинама, провереним процесима и реалним роковима.
Мескит је зато више од локалног неуспеха једне фабрике у Тексасу. То је упозорење да амерички војно-индустријски систем и даље има јаз између политичке амбиције и производне стварности.