Пише: Данко Боројевић
Јужноафрички назив за сокола кликтавца је Рооивалк, врсти сокола која током своје потраге за пленом лебди на ваздушним струјама. То је такође и назив за борбени хеликоптер развијен у Јужноафричкој Републици, конструисан за извршавање великог сегмента борбених задатака (од ваздухопловне подршке до извршавања дубоких удара и пратњу транспортних хеликоптера) дању и ноћу, у сложеним временским условима, који је уједно добро наоружан.
Развој овог хеликоиптера типичан је пример искоришћавања непроценивих ратних искустава ЈАР (Јужноафричка Република), која је створила оптималан борбени хеликоиптер за своје потребе. Више од две деценије искуства у борбеним деловањима, довела су до стварања хеликоптера који својим карактеристикама надмашује постојеће захтеве за борбено деловање унутар критичних првих 72 сата врло интензивног деловања у најзахтевнијим ратним условима.
Искуства јужноафричке војске из ратова по пустињама Намибије и Анголе су
наметала потребу за увођење у наоружање борбеног хеликоптера са оклопном
заштитом и високим перфомансама, јер је дотадашња употреба хеликоптера
“Аллоуете 3” била само привремено решење. Пошто је набавка у иностранству
практично била немогућа, Јужна Африка се упустила у пројектовање такве летелице,
а резултат тога је “Рооивалк”, чији је први прототип полетео 1990. године.
ДЕМОНСТРАТОР XХ-1
Основни захтеви, које је поднело јужноафричко ваздухопловство, за нови хеликоптер били су: блиска непосредна подрћка снагама у дубини фронта, противоклопна борба, извођење прецизних удара на непријатељске циљеве и евентуална могућност борбе против непријатељских хеликоптера. Планирана категорија летелице почивала је на лаком борбеном хеликоптеру који ће осим високософистициране опреме имати и одличне летне карактеристике које ће бити знатно боље од хеликоптера који су се налазили у њиховом инвентару. Како ЈАР није имала искуства у изради такве врсте хеликоптера, тако да су се њезине индустријске могућности тек требале доказати способнима затакве задатке.
Прва испитивања развојних могућности изведенасу на хеликоптеру Атлас XХ-1 Алпха који је послужио као технолошки демонстратор. Алфа је у бити преименовани Аллоуете 3 с којег је и преузета већина делова, али је извана био сасвим нови хеликоптер. Прва разлика огледала се у тандемском смјештају двочлане посаде (на Аллоуете је помало смешан смештај трочлане посаде у конфигурацији један поред другога) која је већ и доказана на хеликоптерима попут АХ-1 Цобра и Ми-24, ужи пресек трупа те класични стајни трап (на Аллоуете је типа трицикл). Приликом израде трупа хеликоптера, коришћени су и композитни материјали, који се на новом хеликоптеру требао употребити у већој мери. Од наоружања, на једином прототипу био је видљив само 20 мм топ ГА1 смештен у подтрупну турелу чије је усмеравање вршено нишанским системом на пилотској кациги. У даљем развојном процесу тог хеликоптера била је предвиђена уградња крила (попут хеликоптера кобра) за смештај разноврсног наоружања, али како се развој зауставио на том прототипу, до реализације те идеје није дошло. Први лет хеликоптера XХ-1 Алпха извршен је у вељача 1985. године, после чега је обављено још свега неколико сати летења пре него што је тај прототип искоришћен за бројна земаљска испитивања. Наоружани искуством трентног ратног сукоба као и сазнања добијених испитивањем XХ-1 Алпха, пришло се изради завршних захтева за нови хеликоптер, који су се од првобитних ипак понешто разликовали.
ИПАК ТЕШКАШ
Да би се скратило време развоја, те да би се наоружање и авионика упоредно развијали са самом конструкцијом, коришћени су други хеликоптери из наоружања јужноафричког ваздухопловства као испитне платформе. За ту сврху корићене су две преуређене Пуме ( Пума) означене ХПТ-1 и ХПТ-2. Хеликоптер ХПТ-1 служио је за испитивање разних сустава као и могућности смештаја наоружања на поткрилне носаче. Други пак хеликоптер коришћен је за испитивање, али и развој наоружања те нишанских система који би заједно с напредном авиоником и добрим летним перформансама осигурали истакнути положај међу борбеним хеликоптерима свијета. Транспортни хеликоптери Пума нису коришћени само као пробне платформе разних система, него су поједине структуралне компоненте од постојећих материјала замењивани с деловима композитне израде како би се испитала примена те врсте материјала на новом хеликоптеру, која је требала имати великог удела у новој конструкцији. Осим тога, како је време за развој било ограничено, компликована и скупа израда носећег и репног ротора једноставно је преузета с већ увелике борбено доказане Пуме, чиме се као секундарни ефект жељела постићи и нижа крајња цена производа.
У међувремену, нови хеликоптер у форми прототипа добио је ознаку XХ-2 (касније је носио ознаку ЦСХ-2), иако су прва три прототипа добијала другачије ознаке, које су заправо означавале врсту испитивања која су се на њему обављала. Дакле, одлучено је да ће нови хеликоптер бити знатно већих димензија и веће полетне масе од прво планиране, али исто тако да ће бити опремљен најсавременијом авиоником и наоружањем које ће бити једнако, а у већини случајева и боље од најновијих конкурентних борбених хеликоптера света. Претходно наведене тражене спецификације дају лако закључити да ће такав врхунски борбени апарат имати и поприлично високу цену, ако се узме у обзир да је настојање јућноафричког сокола био у потпуности национални производ. Заправо, сретна околност за тај пројект био је тадашњи сукоб у Анголи јер у ратним ситуацијама време је далеко вредније од самог новца. Зато и не треба чудити чињеница да је пројект развоја овог хеликоптера почет 1985. године, а да је већ 1990. године представљен први прототип.
БОРБЕНИ ХЕЛИКОПТЕР АХ-2/ЦСХ-2 РООИВАЛК
Иако користи моторе и ротор француског хеликоптера “Пума”, већи део склопова је оргиналан и израћен је по најзахтевнијим стандардима. “Рооивалк” има два члана посаде који су заштићени оклопом и седе један иза другога. Пилот се налази у предњој кабини, а стрелац-оператор у задњој, што је помало неуобичајено у односу на друге хеликоптере сличне концепције. Конструктори су сматрали да би такав распоред са становишта прегледности из кабине могао да утиче на побољшање исхода борбе у ваздуху са непријатељским хеликоптерима. Велики напредак је учињен и у смањењу радног оптерећења ĉланова посаде, почевши од снижавања нивоа буке и вибрација у кабини, па до модерно дизајнираног кокпита са три вишефункцијска дисплеја.
На дисплејима компјутер приказује све податке битне за извршење задатка, односно распоред снага на бојишту, позицију противника и његова средства ПВО, а и податке о циљу. Преостала опрема, укључује и ГПС, слична је опреми осталих модерних хеликоптера из те класе. Стално наоружање тог хеликоптера чини топ Ф-2 калибра 20 мм настао на бази познатог немачког авионског топа из Другог светског рата МГ-151. за разлику од хеликоптера типа “Апач”, турела топа је померена напред, што “соколу” даје одређену предност у ваздушној борби, јер су могућности дејства у горњој полусфери знатно повећане.
Четири унутрашња поткрилна носача су предвиђена за ношење осам ПОВР ЗТ-3 “СWИФТ” и невођених ракетних зрна 68мм. На завршетку малих крила је носач за ракете В-В са ИЦ самонавођењемм В-3 “Кукри” која се ка циљу усмерава помоћу нишанског система монтираног на кациги пилота. Иако је прва серија тих хеликоптера већ у наоружању, усавршавање се наставља– уграђују се јачи мотори, смањује се ИЦ одраз и повећевају се ватрене могућности летелице. Све то подгрева наду јужноафричке ваздухопловне индустрије да ће тај хеликоптер успети да пласирају на светско тржиште без обзира на јаку конкуренцију.
Јужноафрички “Рооивалк” је додатно прилагођен за службу у подручјима са високом температуром и много песка, који може да оштети осетљиве елементе турбине. Тешкоће одржавања хеликоптера у таквим околностима и сами су спознали у борбама у југозападној Африци.
Компанија Денел Авиатион за потребе јужноафричког ваздухопловства произвела је 12 ових хеликоптера, што уједно представља укупан број произведених хеликоптера овог типа у свету.
Прича о овом хеликоптеру не би била комплетна, без да се не помене покушај набавке ових хеликоптера од стране бивше СРЈ за потребе своје војске. Тада су појединци из војног врха, нудили Јужноафиканцима производњу авиона Супер Галеб за одређен број ових хеликоптера. Целокупна прича, била је толико нереална, тако да је остала упамћена као једна од бројних анегдота из периода постојања те државне заједнице.