ОЛУЈА НАД КНИНОМ: “ПАД СРПСКЕ КРАЈИНЕ АВГУСТА 1995. ГОДИНЕ”

Лични осврт, пише Данко Боројевић

Ускоро ће годишњица пада Републике Српске Крајине, неко ће је обележити уз песму и радост неко уз тугу и сузе. Међутим, гледајући с ове дистанце, на догађаје из тих дана сви бисмо морали барем мало да заћутимо. И они који мисле да су победили и они који су изгубили. Јер у рату нема победника, постоје само две категорије губитника.

Још током 1994. године, било је јасно да су се САД ставиле на страну српских непријатеља на простору бивше СФРЈ. Сама 1995. године, то је и доказала.

Од самог њеног настанка, судбина РСК била је одређена, док је успешно изведеном операцијом „Бљесак“, било јасно како ће она на крају и да изгледа.

принтскрин јутјуб

У Женеви су 3. августа 1995. године, у четвртак, уз посредовање Торвалда Столтенберга, одржани преговори између хрватске владе и представника Срба. Хрватска обавештајна служба пресрела је два телефонска разговора између Милана Мартића и Илије Пријића, вође српске делегације на преговорима. Мартић је тражио да се не одступа од српских ставова, да не треба прихватити оно што је Туђман тражио да се одмах испуни („то нам не пада на памет“), да је Хрватска на границе РСК довела 100000 војника и да припрема напад, али „не треба то да те буни, наши су сви запосели положаје и по дубини и на предњим крајевима и чекамо их ако до тога дође“. Такође, очекивао је да тога дана почне мобилизација у Србији „и да они улазе овамо скроз. Не знам, све се ово слуша, можда то нисам требао да ти кажем, али добро. Ти се држи, ми смо добро, стојимо војнички и нема никаквих проблема“

Тог дана, уочи напада на РСК одржане су бројне дипломатске активности, како у Вашингтону, тако и у Загребу као и у амбасади САД у Београду.

Одмах после састанка са Туђманом, Галбрајт је, испред Председничких двора, новинаре обавестио о својим разговорима са Бабићем и Туђманом. Прво је рекао да је Бабић пристао да разговара о реинтеграцији РСК у Хрватску, као и да преговоре свакако треба наставити јер тај рат ће однети превише људских живота, како код Хрвата, тако и на српској страни: „Не видим сада разлога за рат“.

На питање шта је одговорио хрватски председник, Галбрајт је изјавио: „Не желим сада расправљати о мојим преговорима с предсједником Туђманом“.

Даље је рекао да је затражио подршку од Милошевића и да Бабићева изјава суштински испуњава хрватске услове: „Мислимо да је рат заиста страшна алтернатива и да постоји могућност да се он избјегне”. Такође, акција Хрватске војске у долини Ливна суштински је променила стратешку позицију Хрватске, али да сада није време да њена војска нападне Крајину, „него да допусти Србима да прихвате ту нову ситуацију и да реализирају оно што је рекао Бабић“.

Кључна седница за доношење коначне одлуке трајала је од 18:00 до 19:45 часова. Туђман је одмах рекао да је, на основу разговора са војним врхом одржаним 17. и 31. јула 1995. године на Брионима, донео одлуку о војној и полицијској акцији „за ослобађање окупираних подручја“. Говорио је и о притисцима да се од тога одустане: у усменом и писаном облику добио је демарш од руске и америчке владе и писма од француског председника Ширака, немачког канцелара Кола и генералног секретара НАТО. Рекао је да се „наши пријатељи“ боје проширења ратног сукоба и ангажовања Београда. Међутим, одлука о нестанку РСК већ је одавно донесена. Политика је већ увелико одрадила своје, сад је на сцену ступила војска.

принтскрин јутјуб

Негде око 21:15 часова 3. августа 1995. године, тадашњи начелник ГС ХВ (ГС – Главни стожер- Главни штаб) издао је наређење о спремности за напад снагама зборних подручја (ЗП) Бјеловар, Загреб, Карловац, Госпић, Сплит и Специјалним јединицама (постројбама) МУП РХ, а јединицама ЗП Осијек, Јужног бојишта и Хрватској ратној морнарици (ХРМ) спремност за одбрану 4. августа у 03:00 часа. Спремност РВ Хрватске за напад била је у 05.00 часова 4. августа. Први талас удара авијација је требала извршити у 06:00 часова, а други „зависно од метео ситуације“. У 07:00 часова требало је „изузети средства Хрватске војске из складишта УНКРО (UNCRO)” која су у њих похрањена по одредбама Загребачког споразума из пролећа 1994. године.  За напад на РСК, Хрватска је одредила око 200000 припадника ХВ и МУП РХ.

принтскрин јутјуб

Крајину је с Хрватске стране напало пет гардијских (од седам) бригада сврстаних у 1. хрватски гардијски збор, 23 домобранске пуковније, 18 бригада резерве ХВ (причувне бригаде), три бригаде ПВО (ПЗО), делови две артиљеријске бригаде, делови инжињеријске бригаде и пуковније везе, неколико самосталних батаљона, јединице РВ Хрватске и делови ХРМ, као и специјална полиција МУП РХ.

Јединице ХВО деловале су у саставу ЗП Сплит, док су делови снага 5. К АБиХ деловали према Двору на Уни.

Због своје територијалне неповезаности, економског сиромаштва и слабе насељености, Крајина је била принуђена да се у својој одбрани ослања на помоћ Војске Југославије и Војске Републике Српске, која је неретко изостајала. Таква ситуација једноставно није била одржива, посебно после политичког сукоба између Београда и Пала и пада Западне Славоније. Сврставајући се на страну Београда, руководство РСК је изабрало страну у том сукобу и одредило судбину Крајине. Било је јасно, да службени Београд неће помоћи Крајини у судбоносном тренутку. После изостанка интервенције СРЈ према Хрватској, током операције „Бљесак“ и пасивног односа РС, све је било очигледно. У целој тој причи, судбина српског народа није била битна. Народ ће да плати цену, ономе што никада није постојало код Срба – српском јединству.

Непостојање јединства између Београда, Пала и Книна, платиће српски народ на крају 20. века. Рат за Југословенско наслеђе, приводио се крају.

принтскрин јутјуб

И поред упозорења из ВРС, шта је главни циљ свих дотадашњих операција хрватских снага према Републици Српској, војно и политичко руководство РСК није та упозорења узело за озбиљно. Из тог разлога ни СВК није упутила своје снаге као испомоћ ВРС у борбама око Босанског Грахова и Гламоча. Команда СВК се нашла затечена, након што је ВРС била приморана да напусти Босанско Грахово и Гламоч, због притиска знатно јачих и боље опремљених хрватских снага које су нападале на том правцу. Команда СВК сматрала је да ће ХВ на РСК напасти из правца Задра и Сплита, а никако из правца Босанског Грахова. Након што је СВК у потпуности остала без залеђа, пре свега због лоших процена самог врха СВК и не чињења ничег како би се јединицама ВРС, које су се повлачиле под борбом помогло да зауставе хрватске снаге, СВК је организовала одбрану Книна као и целокупне РСК на брзу руку. Сада већ стари план одбране РСК у том тренутку више није имао смисла.

Хрвати су процењивали да за одбрану свог западног дела, РСК располаже са око 40000 припадника СВК. Међутим, већ се тада знало да СВК недостаје око 28000 војних обвезника старости од 18 до 40 година, који су били избегли из Хрватске и РСК. Тако да је најреалнији број припадника СВК на том подручју износио 27000. С друге стране, 11. корпус СВК чије је седиште било у Вуковару а који је у то време бројао око 20000 припадника, неће борбено деловати према ХВ (исто као и током операције „Бљесак“). Мировање 11. К СВК, у време кад је покренута операције „Олуја“, део је сценарија по којем је изведен нестанак РСК. Овај корпус понашао се као да није део СВК већ део ВЈ. Хрватској војсци ни он као ни ВЈ нису квариле извршење задатка, као ни почетком маја исте године.

Иако је РСК директно зависила од исхода ратних операција у БиХ, јер се преко Републике Српске у потпуности снабдевала храном, горивом, и свим осталим потребама из СРЈ, интересантна је чињеница да њена политичка и војна руководства (па чак и широке масе) остају у приличној мери индиферентни према судбини и исходу рата који води ВРС. Никоме од политичара или генерала у РСК није падало на памет да би српска победа у рату у БиХ представљала, можда, најбољу гаранцију опстанка саме Крајине.

Током рата у БиХ, СВК се снажније ангажује на пробоју коридора у Посавини 1992. године и око 5. K АБиХ у операцији „Паук“ (1994) те операцији „Мач“ (1995) – и то је све.

Крајишницима се не може много шта замерити за држање у августу 1995. године.

Покојни генерал СВК Миле Новаковић је у свом крајње емотивном сведочанству навео да су по процени још из 1992. године за успешну одбрану, поред постојећих снага, за Банију биле потребне две бригаде, за Кордун једна бригада, за Лику три бригаде. Северну Далмацију није споменуо, али након пада Гламоча и Грахова у том сектору се сигурно осећао мањак барем још три бригаде.

Свеукупно Крајини је недостајало десетак бригада! Ко је могао да дође у помоћ у том броју?

Као што се видело, Србија није хтела у рат ни 1991. године, па није јасно како се било ко могао поуздати у њену помоћ четири године касније, посебно након што је српско руководство на челу са Милошевићем лансирало чувену паролу да „мир нема алтернативу“ након увођења блокаде Републици Српској 1994. године.

Десетак бригада није Крајини могао да „испоручи“ ни 1. КК ВРС, који је чинио oko 50 одсто читаве војске Републике Српске.

Неколико месеци пре пада Крајине, овај „мега“ корпус, чије су јединице „свуда стизале“ да помогну (Посавина, коридор, Подриње, Сарајево), изгубио је планину Влашић, док се одбрана планине Озрен, иначе у зони његове одговорности, све више крунила, што ће резултирати трагичним догађајима у септембру 1995. године.

Било је међу припадницима ВРС вероватно и осећаја разочарења јер је СВК, изузев окршаја са 5. К АБиХ у операцији „Паук“, „преспавала“ 1994. годину и добар део 1995. године, суштински све до операције „Бљесак“. Од других, знатно малобројнијих корпуса ВРС који су све теже одржавали линије у властитим зонама одговорности, није се могло ништа значајније очекивати.

Одбрамбени план СВК „Гвозд“ предвиђаo је две етапа одбране. У првој, одсудном одбраном очувати територијални интегритет РСК, спречити изненађење и одсецање делова територије, развлачити хрватске снаге, наносити им губитке и створити услове за офанзивно деловање.

Бар на папиру Крајишници су имали велику веру у своје снаге јер су предвиђали да могу издржати хрватски напад од 15 до 20 дана. То време требало је бити довољно за укључивање у сукоб Војске Југославије и Војске Републике Српске.

Одбрамбени план СВК „Гвозд“, био је нереалан још у тренутку свог настанка. Било је јасно још 1991. године, да Србија не жели да учествује у рату који се десио на простору СФРЈ, тако да није било ни реално да се од ВЈ очекује помоћ у неколико бригада и ваздухопловству. За то је било потребно извршити мобилизацију у Србији, што је било немогуће. Требало се знати да још током 1991. године, мобилизација за потребе ЈНА у Србији није успела. Очекивати да ће успети за потребе РСК, била је нерeална и митска. Прича о „српском јединству и истом српском народу“, на примеру РСК пала је у воду.  Помоћ од ВРС, јасно је било да СВК не може да очекује, јер су се јединице ВРС налазиле у непрекидним борбеним дејствима, тако да није било могуће издвојити додатне јединице за РСК, јер их једноставно није било.  

Дан пре почетка операције „Олуја“, 3. августа, снаге ХВО напале су ВРС на правцу Гламоч-Виторог са сврхом везивања снага ВРС за себе и скривања стварних намера ХВ.

принтскрин јутјуб

У раним јутарњим часовима (у 04:00 часа) 4. августа 1995. године, амерички борбени авиони уништавају два радара СВК, само пар сати пре почетка хрватског напада на РСК. Овај чин је још више деморалисао СВК и народ у РСК. Америчка авијација је ометала комуникацију између српских снага, тако да је командни сектор СВК био у потпуности одсечен.

Акција хрватских снага отпочела је на секторима Север и Југ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге су пробиле прве линије одбране СВК на „тридесетак праваца“. Једино је Петрињски корпус СВК зауставио непријатељске снаге и кренуо у противудар стигавши пред Сисак, али је приморан био да се повуче јер није имао подршку суседних корпуса СВК, који су се почели повлачити према РС.

Првог дана хрватске снаге заузеле су Свети Рок и тиме ставиле Книн у потпуности у окружење. Самим тим непријатељ је био на прилазима граду. Одбрана РСК се ломила под налетом вишеструко надмоћнијег непријатеља, те се руководство РСК одлучило за евакуацију цивилног становништва са угрожених праваца. У овој операцији хрватске снаге су протерале 250000 људи. Погинуло је или нестало 2313 Срба. Од тог броја 1205 цивила, а међу њима 522 жене и дванаестеро деце. Операција је завршена 9. августа 1995. године, нестанком Републике Српске Крајине.

Хрватским снагама у операцији „Олуја“ садејствовале су и снаге АБиХ, пре свега 5. Корпус под командом Атифа Дудаковића. У рано јутро 5. августа 501. и 502. бригада АБиХ су извршиле пробој према Личком Петровом селу, док је 505. бужимска бригада извршила пробој према Двору на Уни. Циљ муслиманског напада на РСК био је спајање са хрватским снагама у Двору на Уни. У овом нападу погинуо је командант 505. Бужимске бригаде Изет Нанић. Између Двора на Уни и Глине муслиманске снаге су пресекле колону српских избеглица и извршиле масакар над недужним српским избеглицама. Хрватске снаге су такође починиле ратне злочине над недужним цивилним становништвом, познат је случај убиства непокретних српских цивила у школи у Двору на Уни, пред очима данске јединице УНПРОФОР (УНКРО).

принскрин јутјуб

Брзи слом СВК, очигледно био је очекиван. Јединице СВК су по преласку на простор Републике Српске предавали своје наоружање и технику ВРС, којој ће то добро доћи у предстојећим догађањима у БиХ.

Након пада Гламоча и Грахова, и избијања на Динару, пад Книна је био само техничко питање. На његово освајање усмерене су најбоље хрватске гардијске бригаде – четврта и седма – које су лако излазиле на крај са српским јединицама које су тамо затекле. Интересантно је споменути да је војно руководство СВК очекивало главни удар хрватских снага према Слуњу, далеко од Книна. Такву процену су могли да начине само пуковници и генерали који су врло неталентовани за оператику и стратегију.

У Лици су услови за одбрану били једнако лоши (врло дугачка линија, малобројне снаге развучене на више праваца, поврх тога и са 5. К АБиХ у залеђу) као и у Северној Даламцији, а на појединим секторима пружен је нешто јачи отпор. Да није свуда био слаб отпор и да Крајишници нису „утекли као зечеви“ сведоче дешавања на Кордуну и Банији. Када је реч о Кордуну, „српски отпор је био врло јак,  покушавани су и противнапади који су имали одређеног успеха“. Када је реч о Банији, од укупног броја погинулих хрватских војника у Олуји – 196 – Банијци су из строја избацили преко 40 одсто (ЗП Бјеловар – осам и ЗП Загреб – 80 мртвих), а од укупног броја рањених припадника ХВ и хрватског МУП – 1100 – на Банији је рањено преко 400. Посебно је била успешна одбрана испред Петриње.

принтскрин јутјуб

Ситуацију у сектору Сјевер за ХВ спасао је генерал Петар Стипетић. Наиме, Када је Туђман донео одлуку о покретању операције „Олуја“, генерал Стипетић био је упућен на командовање сектором Исток. Петога августа ујутро, генерала Стипетића је назвао Туђман и наредио му да због застоја операције, преузме командовање сектором Сјевер код Петриње од генерала Ивана Басарца.

Генерал Стипетић упозорио је, да није добро у току операције вршити смену команданата, али је Туђман то захтевао рекавши „Ви сте војник и ово је заповијед“, поручивши му још да мора увести ред на бојишту.

У наредна два дана генерал Стипетић је наредио напад на целом бојишту, према постојећим плановима. Резултат тога био је да је ХВ већ 7. августа ушла у Петрињу, око поднева у Костајницу и у вечерњим часовима у Глину.

Пуковнику Булату и његовим официрима, генерал Стипетић није одузео лично наоружање након предаје, поштујући општи војни кодекс.

Тајна нешто успешнијег отпора на Кордуну и Банији, поред тога што су ове две области биле боље поседнуте, лежи првенствено у чињеници да су на њих нападе изводиле хрватске јединице попуњене са резервистима без (на Кордуну) или са малим учешћем гардијских јединица (на Банији).

Те „обичне“ јединице нису биле ништа квалитетније од јединица СВК и њихови напади су рутински одбијани. Међутим, против гардијских бригада ХВ и специјалних јединица МУП (по квалитету једнаке са гардијским), јединице СВК, попуњене са људима најразличитијих годишта (често су то били трећепозивци), који нису професионалци, нити у врхунској кондицији, нису могле ништа.

Аналитичари ЦИА изводе закључак да би СВК одбила хрватску офанзиву у целости, да је Хрватска ангажовала само снаге састављене од резервиста и регрута. Интересантно је да се напомене да су, у целини посматрано, аналитичари изнели повољнији суд о деловању СВК током „Олује“ (него што га има јавност у Србији).

Српска перцепција пада Крајине углавном је базирана на питању издаје Милошевића и Београда, и на теми утицаја САД на догађаје из 1995. године. Сам Милошевићев однос према Крајини 1995. године директна је последица развлачења рата у БиХ све до 1995. године, без помака када је реч о његовом исходу. Услед санкција, свеопштег замора и роварења прозападних кругова у самом Београду, Милошевић је тражио брзи крај рата, по сваку цену, и у тој ситуацији „ни пуштање Крајине низ воду“ није била изненађујућа опција. Све је то последица погрешне стратегије вођења рата у БиХ. Чак и да се Милошевић у задњем тренутку определио да интервенише у РСК, остаје питање расположења у Србији.

Уочи Олује, генерал СВК Миле Новаковић је у разговору са начелником Генералштаба ВЈ Момчилом Перишићем дознао да је у неким јединицама у Србији проглашена мобилизацијска узбуна, али да је одзив следећи – батаљон војне полиције Београдског корпуса – 30 одсто; бригада на Вождовцу – 14 одсто; оклопна бригада у Пироту – 8 одсто. Те 1995. године, сви српски политички фактори улазе у комбинације и (полу)тајне преговоре, цртају границе, нуде територије и траже окончање рата јер су околности биле све теже.

принтскрин јутјуб

Војска Републике Српске пружила је помоћ народу РСК, онолико колико се у датим околностима могло. Мање јединице ВРС (ранга извиђачки вод-чета) учествовале су у деблокади становништва, посебно у делу општине Двор на Уни (водећи борбу са претходницама АБиХ и ХВ). Авијација  В и ПВО ВРС пружала је подршку у извлачењу СВК и српског становништва. Она је деловала по предњем крају јединица ХВ, успоравајући тако њихово напредовање. ХВ ће у тим данима регистровати око 30 ватрених дејстава авиона ВРС. Авиони су долазили до објеката дејства појединачно, са два или три авиона, на малој висини, и дејствовали су тежишно по предњем делу борбеног поретка ХВ, понекад у дубини до километар.

Помоћ ВРС била је симболичног карактера, али огромна у односу на помоћ СРЈ и ВЈ, која је изостала.

Остаје нејасано, због чега је хрватска авијација деловала по колонама избеглица унутар БиХ код Босанског Петроваца и Новог Града, иако у тим колонама није било војних циљева?

На 41. седници Врховног савета одбране СРЈ (ВСО СРЈ) одржаном 11. августа 1995. године у Београду, расправљало се о паду РСК.

СВК је престала да постоји својим повлачењем из РСК (изузев 11. славонско-барањског корпуса СВК).

Званично, њена судбина је запечаћена месец дана после на 42. седници ВСО СРЈ, која је одржана 12. септембра 1995. године. На тој седници, укинут је 40. кадровски центар ВЈ (40. КЦ ВЈ), који се односио на старешине ВЈ које су биле распоређене у СВК.

Тиме је спречено и формирање Ослободилачке војске Републике Српске Крајине. Идеју за формирање нове војске, изнео је Милан Мартић у документу који је предвиђао формирање ове формације а који је лично потписао 4. септембра 1995. године. Међутим, то није одговарало ни СРЈ ни самој ВРС, те је стварање нове војске на територији Српске спречено. 

Матрице размишљања у РСК уочи „Олује“ биле су – „неће ваљда….“ и – „помоћи ће Србија….“, деловале су отрежњавајуће на Србе у Републици Српској. У догађајима који ће уследети, ваљало се уздати само у своје могућности.

Цену свог пасивног понашања према РСК, као и разних тајних договарања службеног Београда са „међународном заједницом“, платиће Србија током НАТО агресије 1999. године.  

“Рат је место, где млади људи који се не познају, и не мрзе, убијају једни друге, одлуком стараца, који се познају, и мрзе се, али се не убијају…”

Ово је скраћени текст преузет из књиге: Данко Боројевић, Уна 95, одбрана Републике Српске 1995. године, Београд, 2023.

Осим наведене књиге, коришћена је и следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године – 31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014.

Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011.

Tragovi – Časopis za srpske i hrvatske teme, Srpsko narodno vijeće, god. 4, br. 2, 2021, Zagreb, Kosta Nikolić, Od „Ljeta“ do „Oluje“. Uvod u pad Republike Srpske Krajine 1995. godine,

Davor Marijan, Oluja, Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, Zagreb, rujan 2007,

Милан Х. Гулић, Последњи дани Крајине – Република Српска Крајина између Бљеска и Олује, Институт за савремену историју, Београд, Војнодело 2/2007,

Mr Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, NinddaVerlag GmbH Homburger str. 69a, Bad Vilbel, 2007,

Ivan Brigović, dr. sc. Natko Martinić Jerčić, Ivan Radoš, 20 godina Vojno-redarstvene operacije Oluja, 1995-2015, Samostalna služba za odnose s javnošću i izdavaštvo MORH-a, Odjel hrvatskih vojnih glasila i izdavaštva, Zagreb, srpanj 2015,

Nebojša Vuković, Kako i zašto smo izgubili Krajinu? (2), 04. 08. 2020,

Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990- 1995,

Стенографске белешке, са 41. седнице Врховног савета одбране одржане 11. августа 1995. године, Београд,

Стенографске белешке, са 42. седнице Врховног савета одбране одржане 12. септембра 1995. године, Београд,

Данко Боројевић, Драги Ивић, Орлови са Врбаса, Историја војног ваздухопловства на територији Републике Српске, Д.О.О. „Штампа” Рума, Рума, 2014,

Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović, Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, D.O.O „Štampa“, Ruma,

Tomislav Aralica, Robert Čopec, Marko Jeras, Zdenko Kinjerovac, Tomislav Haraminčić, Sto godina Ratnog zrakoplovstva u Hrvatskoj, Despot Infinitus d.o.o, Zagreb, 2012,

Luka Petrkač, Ratni put 2. gardijske brigade Hrvatske vojske „Gromovi“ s osvrtom na 2. pješačku bojnu „Banijsku oluju“, Sveučilište u Zagrebu, Filozofski fakultet, Master’s thesis/Diplomski rad, Zagreb, april 2022,

Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 2017,

Ante Gotovina Napadajne operacije i bojevi HV i HVO (hrvatskih snaga) (Knin: Zapovjedništvo Zbornog područja Split, 1996),

Душан Кукобат, Бојан Димитријевић, 2. крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.






Један коментар на “ОЛУЈА НАД КНИНОМ: “ПАД СРПСКЕ КРАЈИНЕ АВГУСТА 1995. ГОДИНЕ”

  1. Svašta je tamo bilo.
    Mnogi su osuđeni s pravom – mnogo zločina je bilo, paljevine, ubijanja, deportacije, krađe, šverca.
    A onda se situacija promenila – milo za drago, oko za oko, zub za zub.
    Naravno, druga strana je uvek zločinačka, naša pravednička i oslobodilačka – lobotomija.
    Milošević je sve rekao u jednoj rečenici – pobegli kao zečevi.
    Progon, pogrom. zločin, genocid!? – ma hajde.
    Dobro znaju ovi što ovih dana defiluju po medijima šta se tamo događalo, sami su bili deo toga – mnogo mucaju i gledaju jedni druge u studiju … da im se ne omakne istina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *