Америчка војска поново отвара питање које је деценијама гурнуто у страну: да ли је хидроавион поново потребан за Пацифик. Разлог је једноставан. Простор од преко сто милиона квадратних миља, огромна водена пространства, мали број аеродрома и све већа зависност од раштрканих малих јединица праве логистички проблем који класични транспорт не решава лако.
САД нису користиле хидроавион још од повлачења ХУ-16 Албатросс из службе Обалске страже 1983. године. Пре тога је ова класа летелица 73 године покривала задатке од трагања и спасавања до снабдевања. Оно што је некада деловало као технолошки остатак прошлости, сада поново изгледа као средство за рат у архипелашком и поморском окружењу.
Кључ проблема је у томе што се америчка доктрина у Пацифику све више ослања на мале, покретне и растурене групе које делују у оскудним условима. И Корпус маринаца и Копнена војска САД већ планирају операције у којима инфраструктура није загарантована. То значи да писта, лука и велики логистички чвор више нису основа, већ слаба тачка.
Писте и луке као прве мете
У евентуалном сукобу на Пацифику, аеродроми и луке били би међу првим циљевима удара. То одмах сужава простор за рад транспортне авијације и класичних поморских линија снабдевања. Ако је писта оштећена или лука блокирана, чак и бројна флота авиона и бродова остаје без ослонца.
Зато се тражи средство које може да заобиђе зависност од инфраструктуре. Хидроавион је у тој логици једноставно решење: слеће на воду, полеће са воде и допрема људе или терет тамо где нема уређене писте. На Пацифику, где је воде више него копна, то више није егзотика већ практична опција.
Овај проблем објашњава и зашто маринци набављају нови средњи десантни брод класе МцЦлунг, док је Копнена војска САД под притиском да обнови амфибијску компоненту. Истовремено се ослонац пребацује на летелице као што су МВ-22 Оспреy и будући МВ-75, јер могу да носе терет даље од класичних хеликоптера. Али ни то није потпун одговор.
Зашто дронови још не затварају празнину
Пентагон је већ покушао да ухвати корак развојем нових решења. ДАРПА је 2023. изабрала Генерал Атомицс и Аурора Флигхт Сциенцес за пројекат Либертy Лифтер, великог хидроавиона који је требало да носи терет на нивоу Ц-17 и да углавном делује са воде. Паралелно се појавила и идеја о Ц-130 на пловцима у оквиру Ратног ваздухопловства САД.
Ниједно од тих решења није стигло до оперативне употребе. Захтев постоји, али развој траје дуго, скуп је и лако га потисну други програми.
С друге стране, беспилотне летелице све више улазе у мисије које су некада биле природан терен за хидроавионе. МQ-9Б СеаГуардиан може да остане у ваздуху више од 40 сати и покрива огроман простор. Беспосадни пловни системи Ратне морнарице САД већ добијају улогу у спасавању, извиђању и подршци на мору.
Проблем је у томе што та замена још није потпуна. Беспилотни системи напредују у трагању, извиђању и неким логистичким задацима, али зрелост тих решења није на нивоу који би одмах затворио све празнине. Посебно када треба брзо пребацити људе, извести медицинску евакуацију или деловати у условима где је потребна посада на лицу места.
УС-2 као готово решење
Зато се јапански УС-2 издваја као реална, а не теоријска опција. Летелица компаније СхинМаywа Индустриес има конструктивно порекло које води назад до Албатросс-а, али нуди савремене перформансе. Домет од 2.900 миља, брзина до 330 миља на сат и плафон лета до 30.000 стопа стављају га у озбиљну категорију за пацифичке дистанце.
Још важније су карактеристике при полетању и слетању. УС-2 тражи око 900 стопа водене површине за полетање и око 1.100 за слетање. То отвара могућност коришћења залива, лагуна и приобалних зона које не могу да прихвате класичан транспортни авион.
Посебно је значајно што УС-2 може да лети врло малом брзином, око 55 миља на сат, захваљујући петом мотору који покреће компресор и усмерава ваздух преко управљачких површина. Уз то може да ради и на таласима висине до 10 стопа. За поморско окружење то није детаљ, већ оперативни услов без којег летелица нема стварну вредност.
Оперативни и политички значај за САД и Јапан
УС-2 има још једну предност коју Пентагон не може брзо да добије развојем новог типа — већ је у служби Јапанских поморских снага самоодбране. Америчко особље је већ вежбало уз ту летелицу, што смањује ризик увођења новог типа у употребу. То није папирни концепт, већ систем који већ лети.
За САД би мања флота ових авиона могла да покрије неколико осетљивих задатака у Пацифику без чекања на дуг развојни циклус. За Јапан би то био и политички сигнал да његова одбрамбена индустрија улази у озбиљнији извозни ритам. Тај спој оперативне потребе и савезничке индустријске сарадње даје УС-2 тежину коју амерички домаћи пројекти тренутно немају.
Суштина је јасна: Пацифик тера америчку војску да поново мисли као сила која делује преко воде, а не само са мреже великих база. Ако су писте прве мете, онда летелица која може без писте престаје да буде споредна идеја. У том оквиру, УС-2 делује као најбржи начин да се затвори празнина која већ постоји.