Иранске подморнице класе Ghadir: тиха претња у Ормузу коју није паметно потценити

Иран у Ормузу не игра на карту велике флоте, већ на карту простора, скривања и изненадног удара. Управо ту подморнице класе Ghadir добијају значај који превазилази њихове скромне димензије.

Реч је о малим дизел-електричним подморницама, депласмана до око 150 тона у пуном оптерећењу, пројектованим за плитке приобалне воде. Такав профил их не чини погодним за дуге океанске патроле, али их чини опасним у тесном и прометном морском пролазу какав је Ормуз.

Подаци из отворених извора указују да је Иран изградио око 20 ових пловила, док се у појединим проценама помиње и број до 23. Није јасно колико их је данас стварно у оперативној употреби, али и мањи број је довољан да озбиљно закомпликује поморске операције у том сектору.

Зашто је Ghadir опасан у Ормузу

Ормуз је плитак, тесан и изузетно прометан морски пролаз. У таквом окружењу класичне предности великих ратних бродова нису апсолутне, јер сонар ради у условима јаке позадинске буке коју стварају мотори, пропелери и сталан саобраћај.

Ту мали циљ добија велику предност. Подморница дужине 29 метара и са врло малом силуетом у води теже се открива него већа платформа, посебно ако делује у плиткој зони где су могућности противподморничког осматрања ограничене самим окружењем.

Посебно је значајна тактика такозваног лежања на дну. Ghadir може да мирује на морском дну и тако додатно умањи вероватноћу откривања сонаром. У пракси, то значи да подморница не мора да лови циљ у покрету, већ може да сачека да јој циљ дође у зону напада.

Ограничења која не укидају опасност

Ове подморнице имају озбиљна ограничења. Носе само два торпедна апарата калибра 533 мм, посаду од 5 до 7 људи и аутономију од око седам до десет дана. Без AIP погона, не могу дуго да остану под водом и морају да изроне ради пуњења батерија.

То значи да Ghadir није средство за дуготрајну подводну кампању, нити платформа која може да држи широк акваторијум под сталним притиском. Њена вредност је у кратком, добро припремљеном нападу из заседе, после чега следи повлачење или ново скривање.

Управо зато би потцењивање било озбиљна грешка. Мала носивост не значи малу опасност. Ако подморница добије добру позицију за напад на површински брод, и само једно успешно торпедовање може да произведе тешке последице.

Торпеда и мине као средство притиска

Главна ударна снага Ghadir лежи у тешким торпедима и могућности полагања мина. Иран за ове подморнице има домаће торпедо Valfajr, намењено гађању и потапању површинских бродова. У тесном морском пролазу, где бродови имају ограничен маневар, такво оружје добија на опасности у односу на отворено море.

Још озбиљнији је мински аспект. Ghadir може дискретно да положи од четири до осам морских мина. То није велики број по једном пловилу, али у условима прометног пролаза и више истовремених излазака на задатак, ефекат може бити оперативно веома непријатан.

Разлог је једноставан. Чак и када почне чишћење пловног пута, довољно је да се минска опасност периодично обнавља и тако успорава саобраћај, повећава цена осигурања и приморава противника да троши време и ресурсе.

Асиметрични модел иранске морнарице

Класа Ghadir најбоље се разуме као део иранског асиметричног модела ратовања на мору. Те подморнице нису замена за класичну океанску подморничку флоту, већ средство да се јачем противнику наметне стална неизвесност у уском простору од критичног значаја.

Та логика је јасна: ако не можеш да контролишеш море у целини, покушаваш да учиниш пролаз опасним, спорим и скупим. Подморнице, мине и други видови притиска у том систему не делују одвојено. Ghadir у том пакету има улогу најтише компоненте.

Постоје и наводи да модернизоване варијанте могу да лансирају крстареће ракете из подводног положаја ка површинским циљевима. Та могућност би додатно проширила зону опасности, али и без тога основна претња остаје иста: заседа, торпедо и мина у водама где је откривање тешко, а реакција кратка.

Последице по трговачку пловидбу и америчку морнарицу

Најосетљивија мета није нужно најјачи ратни брод, већ трговачка пловидба. У Ормузу и ограничен инцидент може да произведе шири економски удар, јер ризик за комерцијалне бродове одмах подиже трошкове превоза, осигурања и заштите.

За америчку морнарицу проблем није у томе што је Ghadir технолошки супериорна подморница, већ што приморава на скуп и спор одговор. Противподморничка потрага у плиткој, бучној и прометној зони тражи време, средства и сталну концентрацију, док нападачу понекад треба само један добар тренутак.

Зато Ghadir не треба посматрати кроз питање да ли може да добије отворени сукоб против велике морнарице. Право питање је да ли може да поремети пловидбу, наметне додатне безбедносне мере и нанесе губитак из заседе. Могла би, и управо у томе лежи њена стварна вредност за Иран.

Које је Ваше мишљење о овоме?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *