Иран у Ормузу не игра на карту велике флоте, већ на карту простора, скривања и изненадног удара. Управо ту подморнице класе Гхадир добијају значај који превазилази њихове скромне димензије.
Реч је о малим дизел-електричним подморницама, депласмана до око 150 тона у пуном оптерећењу, пројектованим за плитке приобалне воде. Такав профил их не чини погодним за дуге океанске патроле, али их чини опасним у тесном и прометном морском пролазу какав је Ормуз.
Подаци из отворених извора указују да је Иран изградио око 20 ових пловила, док се у појединим проценама помиње и број до 23. Није јасно колико их је данас стварно у оперативној употреби, али и мањи број је довољан да озбиљно закомпликује поморске операције у том сектору.
Зашто је Гхадир опасан у Ормузу
Ормуз је плитак, тесан и изузетно прометан морски пролаз. У таквом окружењу класичне предности великих ратних бродова нису апсолутне, јер сонар ради у условима јаке позадинске буке коју стварају мотори, пропелери и сталан саобраћај.
Ту мали циљ добија велику предност. Подморница дужине 29 метара и са врло малом силуетом у води теже се открива него већа платформа, посебно ако делује у плиткој зони где су могућности противподморничког осматрања ограничене самим окружењем.
Посебно је значајна тактика такозваног лежања на дну. Гхадир може да мирује на морском дну и тако додатно умањи вероватноћу откривања сонаром. У пракси, то значи да подморница не мора да лови циљ у покрету, већ може да сачека да јој циљ дође у зону напада.
Ограничења која не укидају опасност
Ове подморнице имају озбиљна ограничења. Носе само два торпедна апарата калибра 533 мм, посаду од 5 до 7 људи и аутономију од око седам до десет дана. Без АИП погона, не могу дуго да остану под водом и морају да изроне ради пуњења батерија.
То значи да Гхадир није средство за дуготрајну подводну кампању, нити платформа која може да држи широк акваторијум под сталним притиском. Њена вредност је у кратком, добро припремљеном нападу из заседе, после чега следи повлачење или ново скривање.
Управо зато би потцењивање било озбиљна грешка. Мала носивост не значи малу опасност. Ако подморница добије добру позицију за напад на површински брод, и само једно успешно торпедовање може да произведе тешке последице.
Торпеда и мине као средство притиска
Главна ударна снага Гхадир лежи у тешким торпедима и могућности полагања мина. Иран за ове подморнице има домаће торпедо Валфајр, намењено гађању и потапању површинских бродова. У тесном морском пролазу, где бродови имају ограничен маневар, такво оружје добија на опасности у односу на отворено море.
Још озбиљнији је мински аспект. Гхадир може дискретно да положи од четири до осам морских мина. То није велики број по једном пловилу, али у условима прометног пролаза и више истовремених излазака на задатак, ефекат може бити оперативно веома непријатан.
Разлог је једноставан. Чак и када почне чишћење пловног пута, довољно је да се минска опасност периодично обнавља и тако успорава саобраћај, повећава цена осигурања и приморава противника да троши време и ресурсе.
Асиметрични модел иранске морнарице
Класа Гхадир најбоље се разуме као део иранског асиметричног модела ратовања на мору. Те подморнице нису замена за класичну океанску подморничку флоту, већ средство да се јачем противнику наметне стална неизвесност у уском простору од критичног значаја.
Та логика је јасна: ако не можеш да контролишеш море у целини, покушаваш да учиниш пролаз опасним, спорим и скупим. Подморнице, мине и други видови притиска у том систему не делују одвојено. Гхадир у том пакету има улогу најтише компоненте.
Постоје и наводи да модернизоване варијанте могу да лансирају крстареће ракете из подводног положаја ка површинским циљевима. Та могућност би додатно проширила зону опасности, али и без тога основна претња остаје иста: заседа, торпедо и мина у водама где је откривање тешко, а реакција кратка.
Последице по трговачку пловидбу и америчку морнарицу
Најосетљивија мета није нужно најјачи ратни брод, већ трговачка пловидба. У Ормузу и ограничен инцидент може да произведе шири економски удар, јер ризик за комерцијалне бродове одмах подиже трошкове превоза, осигурања и заштите.
За америчку морнарицу проблем није у томе што је Гхадир технолошки супериорна подморница, већ што приморава на скуп и спор одговор. Противподморничка потрага у плиткој, бучној и прометној зони тражи време, средства и сталну концентрацију, док нападачу понекад треба само један добар тренутак.
Зато Гхадир не треба посматрати кроз питање да ли може да добије отворени сукоб против велике морнарице. Право питање је да ли може да поремети пловидбу, наметне додатне безбедносне мере и нанесе губитак из заседе. Могла би, и управо у томе лежи њена стварна вредност за Иран.