Ф-22 Раптор је пример како краткорочна буџетска одлука касније постаје стратешки проблем. Америчко Ратно ваздухопловство је за овај програм првобитно планирало 750 авиона као директну замену за Ф-15 у мисијама ваздушне превласти, а на крају је стало на 187 примерака. То није само смањило флоту, већ је подигло цену по авиону и затворило врата за брз повратак производње.
Коначни биланс програма показује размере проблема. Укупни трошак набавке достигао је око 67,3 милијарде долара у тадашњим ценама, од чега је 32,4 милијарде отишло на развој, 34,2 милијарде на набавку и 676,6 милиона на војну инфраструктуру. Када се све сабере, програмска цена по авиону износи око 369,5 милиона долара. Истовремено, често помињана цена од 143 милиона долара покрива само ужи производни трошак летелице, без пуног развојног рачуна.
Ту лежи суштина проблема. Када се огроман развојни трошак расподели на 750 авиона, добија се скуп, али подношљив програм. Када се исти рачун расподели на 187 авиона, добија се елитна, али малобројна и прескупа флота. Уз то, производна база која је једном плаћена затворена је у тренутку када је деловало да такав ловац више није приоритет.
Погрешна процена после Хладног рата
Смањење програма није дошло одједном, већ у више таласа. План је 1991. смањен на 648 авиона, 1993. на 442, 1997. на 339, а касније је набавка клизила ка броју од око 183. Тек четири додатна авиона у буџетском пакету за 2009. годину подигла су коначну границу на 187. Сваки рез је формално штедео новац, али је истовремено подизао цену сваком преосталом авиону.
Пентагон је средином двехиљадитих водио ратове другог типа. Ирак и Авганистан су трошили буџет, кадрове и политичку пажњу. У таквом окружењу ловац за пробијање најтежих противничких ваздушних претњи није изгледао хитно. Ф-22 није летео борбене мисије над Ираком и Авганистаном, па је у Вашингтону ојачала теза да је реч о прескупом систему за претње које нису у првом плану.
Управо је ту направљена кључна грешка. Одсуство употребе у противпобуњеничким ратовима није значило да потреба за ловцем ваздушне превласти нестаје. Значило је само да се Америка у том тренутку борила у окружењу у ком већ има пуну предност у ваздуху. Политичко тумачење тог периода било је кратковидо, јер се способност за рат против озбиљног противника не гради када криза почне, већ много раније.
Зашто је Ф-22 био важан за своју улогу
Ф-22 није пројектован као општи вишенаменски компромис, већ као ловац за ваздушну превласт. Комбинација смањене уочљивости, управљања вектором потиска и суперкрстарења изнад Маха 1,5 без форсажа дала је платформи профил који је дуго остао посебан и унутар америчке авијације. То је био авион за прво откривање и прво лансирање у условима најозбиљније претње.
Америчко Ратно ваздухопловство никада није полазило од тога да је 187 авиона довољно. Сопствени прорачуни структуре снага тражили су 381 авион да би се попунило десет експедиционих ваздухопловних формација са ескадрилама од по 24 Ф-22, уз школске, испитне, резервне авионе и губитке. То значи да је производња обустављена на мање од половине нивоа који је сама служба сматрала потребним.
Покушај да се Ф-22 у политичкој расправи посматра као скупљи Ф-35 био је погрешан. Ф-35 је јефтинији и бројнији вишенаменски ловац, али то није исто што и специјализована платформа за ваздушну превласт. Када се те две улоге изједначе на папиру, добија се привид уштеде и пад способности.
Цена гашења фабрике и распада ланца добављача
Последњи серијски Ф-22 напустио је производњу 5. маја 2012. и тиме је затворено поглавље које је касније постало много скупље него што се очекивало. Једном угашена линија није само празна хала. Она подразумева нестале алате, распуштене тимове, угашене подизвођаче, истекле квалификације материјала и прекид сложене мреже поверљиве индустријске подршке.
Зато се прича о поновном покретању брзо сударила са бројевима. РАНД је неколико година после гашења проценио да би повратак производње за 75 авиона био око 17 милијарди долара у ценама из 2008. године. Још тежи ударац стигао је у студији достављеној Конгресу 2017. године: поновно покретање линије и набавка 194 додатна Ф-22 коштали би око 50 милијарди долара.
Од тога је готово 9,9 милијарди долара отпадало на једнократне трошкове покретања – обнову алата, поновну квалификацију добављача, редизајн подсистема и државне трошкове. Сами авиони били су процењени на 206 до 216 милиона долара по комаду. Најскупљи део посла није био метал, већ поновно стварање индустријске архитектуре која је већ једном била плаћена, па потом угашена.
Политичка одлука која је постала оперативни терет
Одлука о гашењу производње донета је у време администрације Барака Обаме, након што је министар одбране Роберт Гејтс 6. априла 2009. објавио да ће се производња зауставити после испоруке већ наручених авиона. Бела кућа је најавила вето ако Конгрес покуша да дода још летелица, а Сенат је 21. јула 2009. из буџета избацио 1,75 милијарди долара које би задржале линију у животу.
Званична логика била је једноставна: текући ратови траже друга средства, Ф-35 ће стићи у већем броју, а мала флота Ф-22 биће довољна за најзахтевнију ваздушну мисију. Проблем је у томе што се та процена ослањала на политички тренутак, а не на дугорочни развој претњи. Када се у Пацифику поново појавила потреба за највишим нивоом ваздушне борбе, Америка је открила да је затворила сопствену резервну опцију.
Кина је током 2010-их уводила нове ловце и сензоре, док су САД располагале флотом Раптора која се мери у ниским стотинама. У таквом односу бројности и времена, сваки изгубљени производни капацитет постаје оперативни терет. Не зато што Ф-22 више није добар, већ зато што га нема довољно и што се нови не могу добити без великог кашњења и великог рачуна.
Последице за програм Ф-47
Америчко Ратно ваздухопловство је на крају закључило да поновно прављење Ф-22 нема ни економски ни оперативни смисао. Зато је новац усмерен ка линији Аир Супериоритy 2030, из које је касније израстао Ф-47, док је за постојеће Ф-22 предвиђена модернизација уместо нове производње. То је рационалан потез у датим околностима, али уједно и признање да је прозор за повратак Раптора затворен.
Шира поука за америчку одбрамбену политику је јасна. Врхунски системи не би смели да се секу по логици једног буџетског циклуса ако је њихова намена сукоб са технолошки равноправним противником. Када се једном распадне база за производњу сложеног стелт ловца, држава више не купује само нове авионе. Она поново купује време, знање, алате и људе које је већ имала.
Ф-22 је тако постао више од ловца. Постао је опомена да се стратешка авијација не води искључиво рачуноводством. САД су добиле изузетан авион, али у премалом броју. Још важније, добиле су и пример како се уштеда на папиру касније претвара у скупу празнину у структури снага.