После скоро сваког већег украјинског таласа дронова над Русијом понавља се исто питање: како је могуће да поједине летелице прелете стотине километара и стигну до циља, кроз земљу која располаже једном од највећих мрежа ПВО на свету? Одговор делује једноставно све док се не погледа колико људи, сензора, оружја и одлука учествује у пресретању само једне једине мете.
Руски војни блогер Иља Туманов, пензионисани капетан и бивши пилот на Су-34, покушао је управо то да објасни.
Његова основна порука није да руска ПВО не ради, већ да стопроцентна одбрана захтева практично немогућу комбинацију неограничених ресурса, идеалних услова и непогрешивих људи. Одбрана, дакле, није један систем који или види дрон или га не види ˗ она је ланац у којем сваки следећи слој добија оно што претходни није успео да уништи.
Процес почиње много пре него што дрон уопште стигне до заштићеног града или објекта. Електронско извиђање и други обавештајни извори покушавају да открију припреме за лансирање, а затим и само полетање дронова и ракета. Јединицама ПВО тада се издаје највиши степен приправности. У систем улазе ловачки авиони, хеликоптери, ракетни системи, противваздухопловни топови и мобилне ватрене групе, уз подршку јединица електронског ратовања, радара и посада авиона А-50У.
Авиони прво покушавају пресретање на великим удаљеностима. Када преживели дронови уђу у зону земаљске ПВО, прво се користе ракете, затим топовски системи, а последњи слој чине мобилне групе са лакшим наоружањем. На појединим местима постоје и физичке препреке ˗ мреже, сајле и заштитни кавези ˗ док преко свега тога покушава да делује електронско ратовање, ометањем навигације дрона.
Туманов посебно скреће пажњу на честу заблуду да посада ПВО може једноставно да отвори ватру на сваку мету чим се појави на радару. Системи распоређени око важних објеката имају одређене секторе и зоне дејства ˗ њихов задатак је заштита конкретног објекта, а не неконтролисано гађање свега што прође кроз ширу околину. Изнад сваке посаде постоји ланац командовања и процедуре за идентификацију циља, а борбене активности се бележе и касније анализирају.
Кроз сарказам, Туманов затим набраја шта би заиста било потребно да баш сваки дрон буде оборен: неограничен број авиона и хеликоптера, неограничени системи ПВО, савршена комуникација, беспрекорно обучене посаде, команданти који никада не греше, опрема која се никада не квари ˗ тек тада би, како каже, требало укуцати одговарајућу шифру, укључити режим „Год моде“ и очекивати резултат сто од сто.
Најкритичнији део ипак је оставио за крај. Према његовим речима, највећи проблем није техника, већ то да сви учесници у систему престану да обмањују једни друге, прикривају сопствене пропусте и пребацују одговорност на следећи ниво командовања. „Али то није сигурно”, закључује он иронично ˗ и управо ту, а не у бројевима ракета и радара, лежи прави разлог зашто ниједна одбрана никада неће бити стопроцентна.