БОРБЕНЕ ЈЕДИНИЦЕ СЕВЕРНЕ КОРЕЈЕ У УКРАЈИНИ: „ШТА ТО ЗНАЧИ ЗА ЗАПАД?“

Избори ескалације и снага режима: извори и последице ангажовања Северне Кореје у рату у Украјини – Севернокорејско војно присуство на руским линијама фронта са Украјином све је више усмерено на активне борбене улоге. У почетку су Москва и Пјонгјанг можда планирали да ово поричу због неизвесности у вези са вредношћу распоређивања малог броја страногвојног састава које не говори руски и потенцијалних дипломатских последица. Када су ова распоређивања била откривена, Русија и Северна Кореја су се суочиле са избором: да одбију извештаје како су вероватно планирали, с обзиром на издавање руских личних докумената севернокорејским војницима, или да их признају.

Одлучивање за порицање захтевало би ограничење распоређивања Северне Кореје и окончање операција пре него што се појаве необориви докази. Међутим, чинило се да је откриће оснажило елементе и у Москви и у Пјонгјангу који су фаворизовали ескалацију.

Два савезника у настајању су одлучила да су разлози за ограничавање распоређивања нестали и одлучили су да признају своје поступке. Од тада су удвостручили распоређивање, дајући више потврда медијима. Сада, севернокорејско руководство назива рат Русије против Украјине „светим ратом“ у коме се мора победити, резонујући са упорном руском полузваничном реториком о нуклеарној апокалипси. Русија охрабрује Европљане, Американце, Јужнокорејце и друге да се укључе у ту борбу, што би подржало тврдњу Кремља да се бори против моћне мултинационалне коалиције у Украјини.

Све већи број севернокорејских војника и њихово све веће учешће у борбеним операцијама служе интересима обе нације. У почетку опрезна, Москва сада може да осети прилику: ако се севернокорејске борбене снаге могу проширити на значајне нивое у догледној будућности, то би могло елиминисати потребу да се позове више руских цивила у борбу против Украјине и сигнализира противницима да Русија има приступ готово без дна извору бораца.

Штавише, ако Москва и Пјонгјанг могу да пројектују имиџ успешног офанзивног савеза, могли би привући тренутно невољне следбенике, као што је Иран, не само на прве линије у Украјини, већ и на пројекте попут Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричка алијанса (БРИКС), чији је циљ да демонстрира алтернативе Западу и решеност да заштити интересе диктатора.

Са своје стране, Северна Кореја је пронашла нови извор готовине и борбеног искуства за своје елитне војне јединице. Њене оружане снаге сада могу да идентификују најспособније и најпаметније преживеле у борби за постављање на командне положаје. И Пјонгјанг и Москва могу имати разлога да буду узнемирени ставом Пекинга: Северна Кореја негодује због недостатка поштовања Кине према њеној потрази за статусом и аутономијом, а Русија је фрустрирана ограниченом спремношћу Пекинга да пркоси притиску Запада и недвосмислено подржи своје ратне напоре. Севернокорејски борци у Украјини представљају назадовање за Кину, која наизглед жели да своје млађе партнере држи под блиским надзором.

Оно што је најважније, у последњих годину дана, Северна Кореја је прешла на непопустљивији став. Реторички је одустала од циља корејског јединства под условима Пјонгјанга, поставила нове системе оружја, наставила са лансирањем балистичких пројектила и размотрила нове нуклеарне тестове.

На овом путу, отворено агресивне акције у североисточној Азији су превише ризичне за Ким Џонг Уна због спремности Сједињених Држава и њихових регионалних савезника. Ово чини Европу идеалним местом за тестирање одлучности противника Северне Кореје, пре свега Јужне Кореје и Сједињених Држава.

Ким Џонг Ун можда такође тестира утицај учешћа у рату на снагу свог режима. Он се колеба између посвећености статусу кво и експанзионистичких акција за подизање улога. Иако је можда превише ризично напасти Јужну Кореју или дестабилизовати источну Азију, чини се да је гамбит у Европи сигурнији експеримент. На домаћем плану, то се може приказати као Ким који побеђује западне империјалисте раме уз раме са савезником Русијом.

Све се ово дешава у позадини растућих изазова са којима се Украјина суочава у одбрани од напредујућих руских трупа. Због тога на Западу расте забринутост због могућности да се рат додатно интернационализује.

Притисак на западне партнере Украјине и савезнике САД у Азији да одговоре све је већи, чинећи вербално одбијање недовољним. Неки облик ескалационог одговора може бити неизбежан ако Кина не убеди Северну Кореју да повуче своје ново партнерство на бојном пољу са Русијом. Можда ћемо бити сведоци инаугурације пољско-јужнокорејског безбедносног партнерства, недокучивог пре неколико месеци.

У сваком случају, јаз између два позоришта, Азије и Европе, се премошћује, посебно пошто Јапан, Тајван и Јужна Кореја постају све заинтересованији за представу америчке одлучности у Украјини.

Спремност да се призна распоређивање Северне Кореје уместо да се одустане од ризичне операције може указивати на неспремност Русије да тражи решења путем преговора, супротно тврдњама Кремља да је отворен за окончање рата путем преговора. У Кубанској ракетној кризи из октобра 1962. године Москва се суочила са сличном дилемом порицања или прихватања доказа које је изнео Вашингтон о распоређивању совјетских ракета на Куби.

Једном када је коцка бачена и као одговор изабрано вођство на ивици, одбегли сценарији ескалације избегнути су тек у последњем тренутку. Москва би ускоро могла поново схватити тешкоћу преокретања ескалацијских избора који укључују мање савезнике и разматрање статуса и престижа.