Кина ставља НАЈДАЛЕКОМЕТНИЈУ ракету на ПОГРЕШАН авион: и то може да промени све!

Постоји правило у борбеној авијацији које важи деценијама: велике ракете иду на велике авионе. Кина га управо крши.

Нове фотографије из отворених извора показују да кинески једномоторни ловац Ј-10Ц можда ускоро добија носаче за наоружање ДФ-4/3 – конфигурацију која до сада није повезивана са авионима ове класе. А оно шта би ти носачи могли да носе је оно што је покренуло аналитичарску заједницу широм света.

Ракета ПЛ-17 је тренутно процењена као најдалекометнија ракета ваздух-ваздух на свету. Процењени домет: до 500 километара. То је ставља испред руске Р-37М, испред америчке АИМ-174, испред свега осталог у категорији.

Али она није направљена за класичне ловачке дуеле. Њени природни циљеви су нервни систем модерне авијације – авиони за рано упозорење, летећи радари, танкери, извиђачке и командне платформе. Системи без којих читава ваздушна операција губи очи, уши и координацију.

До сада се ПЛ-17 везивала искључиво за велике авионе попут Ј-16 – двомоторног ловца са снажним радаром, великим долетом и озбиљним капацитетом ношења наоружања. Ј-10Ц је потпуно другачија прича. Мањи је, лакши, са краћим долетом и слабијим радарским системом. Из тог разлога, нико раније није озбиљно разматрао ову комбинацију.

И ту долазимо до кључног дела који многи пропуштају у анализи

Ј-10Ц не мора сам да види мету на 400 или 500 километара. Довољно је да прими податке са других платформи – авиона за рано упозорење и контролу попут КЈ-500, или ловаца пете генерације Ј-20 чији смањени радарски потпис им омогућава да се приближе противничким позицијама без откривања.

У таквом систему, Ј-10Ц постаје носач наоружања екстремног домета унутар мреже. Стелт авион открива и означава циљ. Ј-10Ц са дистанце лансира ракету. Сам ловац никада не активира сопствени радар – и остаје невидљив за противничке пријемнике радарског упозорења. У савременом ваздушном рату, ко касније открива сопствену позицију – има одлучујућу предност.

Ово није теорија. Пакистанско ратно ваздухопловство је у пракси већ примењивало сличан концепт – повезујући Ј-10Ц са платформама ради вођења ракета ПЛ-15. Ако то функционише са ПЛ-15, логика за ПЛ-17 је иста.

Какве регионалне последице могу да имају ове пројекције?

Прве фотографије Ј-10Ц са новим носачима појавиле су се мање од недељу дана после пакистанских најава о набавци додатних Ј-10Ц и новог бепосадног система наоружања дугог домета – за који се одмах почело шпекулисати да би могао бити управо ПЛ-17.

Контекст је јасан: Индија је у априлу наручила руске ракете Р-37М –  директни парњак ПЛ-17, мада са краћим процењеним дометом и мање напредним карактеристикама. Сам помен Р-37М у индијској флоти био је довољан да у Исламабаду порасте интересовање за кинески одговор исте или више класе.

Уз планирану пакистанску набавку кинских ловаца пете генерације Ј-35, слика постаје потпуна: у будућности стелт авион открива и означава циљ дубоко у противничком простору, а Ј-10Ц са дистанце лансира ПЛ-17. Комбинација која је до пре годину-две звучала научно-фантастично, данас постаје реалан оперативни концепт.

Ракета ПЛ-17 на Ј-10Ц није прича о малом авиону који одједном самостално лови циљеве на пола хиљаде километара. То је прича о томе да Кина систематски претвара лаке ловце у носаче стратегијског наоружања унутар интегрисане мреже сензора и платформи –  и да та мрежа постаје доступна извозним корисницима.

Порука куповцима Ј-10Ц широм света је директна: нисте купили само модеран ловац четврте генерације. Купили сте авион који може да носи оружје какво раније није било доступно авионима ове класе.