Од стицања своје независности 15. августа 1947. године, Индија је била приморана да развије снажну војску. Посебну пажњу, Индија је обратила на јачање морнарице. За ударну снагу своје флоте, Индија се одлучила за носаче авиона. Први носач авиона био је Викрант (Vikrant) из 1961. године, затим следи Вират (Viraat) па Викрамадитиа (Vikramaditya) и последњи је поново Викрант из 2013. године. Ово је прича о њима, па да кренемо редом.
ИНС ВИКРАНТ (INS VIKRANT) Р11, 1961.
ИНС Викрант ( храбри) био је носач авиона класе Мажестик (Majestic) индијске морнарице. Брод је поринут као ХМС Херкул (HMS Hercules) за британску краљевску морнарицу током Другог светског рата, али је стављен на чекање када се рат завршио. Индија је купила непотпуни носач 1957. године, а изградња је завршена 1961. године. Викрант је ушао у употребу, као први носач авиона индијске морнарице и одиграо је кључну улогу у спровођењу поморске блокаде Источног Пакистана током Индијско-пакистанског рата 1971. године.
У каснијим годинама, брод је прошао кроз велике преправке да би се укрцали модерни авиони, пре него што је повучен из употребе у јануару 1997. године. Сачуван је као музејски брод у морнаричким доковима у Бомбају до 2012. године. У јануару 2014. године, брод је продат путем интернет аукције и отписан у новембру 2014. године, после коначног одобрења Врховног суда Индије.
ОД ХЕРКУЛА ДО ВИКРАНТА
ХМС Херкул, био је пети брод у класи Мажестик, наручен је 7. августа 1942. године и положен 14. октобра 1943. године, од стране Викерс-Армстронгс у Хај Вокеру на реци Тајн. Пошто је Други светски рат завршен предајом Јапана 2. септембра 1945. године, брод је поринут 22. септембра, а изградња је обустављена у мају 1946. године. У тренутку суспензије, био је 75 посто комплетан. Труп је сачуван, а у мају 1947. године, Поринут је у Гарелоку (Gareloch) код Клајда (Clyde). У јануару 1957. године, носач је купила Индија и одвучен је у Белфаст да би се завршила његова конструкција и модификација од стране компаније Харланд и Волф (Harland & Wolff). Индијска морнарица је захтевала неколико побољшања оригиналног дизајна, укључујући угаону палубу, парне катапулте и модификовани Командни мост.
Викрант који је означен као Р11, имао је стандарни депласман од 16.000 тона и пун од 19.500 тона. Имао је укупну дужину од 210 м, ширину од 39 м и газ од 7,3 м. Покретан је с пар парних турбина с Парсонсовим зупчаником, које су покретале две елисне осовине, користећи пару коју су обезбеђивала четири Адмирал котла. Турбине су развиле укупно 30.000 киловата што је дало максималну брзину од 25 чворова . Викрант је носио око 3.175 тона лож уља што му је омогућавао радијус пловљења од 12.000 наутичких миља, при брзини од 14 чворова и 6.200 миља при брзини од 23 чвора. Посаду је чинило 1.110 официра, подофицира и морнара, укључујући ту и ваздухопловну компоненту.
Брод је био наоружан са шеснаест противавионских топова Бофорс калибра 40 мм, али су они касније смањени на осам. У различитом временском периоду, ваздухопловна компонента се састојала од авиона и хеликоптера: млазних ловаца Хокер Си Хок (Hawker Sea Hawk) и БАе Си Херијер ФМк51 (BAe Sea Harrier), хеликоптера Си Кинг Мк 42Б и ХАЛ Четак (HAL Chetak) и противподморничких авиона Бреге Бр.1050 Ализ (Breguet Br.1050 Alizé). Носач је имао између 21 и 23 авиона и хеликоптера свих типова. Викрантова полетно слетна палуба дизајнирана је за авионе до 11.000 кг, али је 9.100 кг остала највећа маса за слетање авиона. Инсталирани су већи лифтови димензије 16,5х10,4 м.
Брод је био опремљен једним радаром за ваздушну претрагу LW-05, једним радаром за површинску претрагу ZW-06, једним тактичким радаром LW-10 и једним радаром за слетање авиона Тип 963 и другим комуникацијским системима.
ИНДИЈСКО-ПАКИСТАНСКИ РАТ 1971. ГОДИНЕ
У склопу припрема за рат, Викрант је распоређен у Источну поморску команду, а затим у Источну флоту. Ову флоту чинили су ИНС Викрант, две фрегате класе Леопард (ИНС Брахмапутра и ИНС Бис), две корвете класе Пети III (ИНС Каморта и ИНС Каварати) и једна подморница ИНС Кандери. Главни разлог за јачање источне флоте био је супротстављање пакистанским поморским снагама распоређеним као подршка војним операцијама у Источном Бенгалу. У Бенгалском заливу, сваки брод у овој области требао је да буде заустављен и проверен. Ако би се утврдило да је неутрална, био би испраћен до најближе индијске луке, иначе би био заробљен и узет као ратни плен.
У међувремену, обавештајни извештаји су потврдили да је Пакистан требао да распореди подморницу класе Тенч, ПНС Гази, коју су изградиле САД. Индијска морнарица је Гази сматрала озбиљном претњом за Викрант, ако би Пакистанци знали његов приближан положај када би почели да полећу авиони. Од четири доступна површинска брода, ИНС Каварати није имао сонар, што је значило да су остала три брода, морала да остану у непосредној близини 5–10 миља од Викранта, без чега би носач био потпуно рањив на напад подморнице Гази.
Викрант је 23. јула отпловио за Кочин у састав Западне флоте. На путу, пре него што је стигао у Кочин 26. јула, извршена су испитивања слетање хеликоптера Си Кинг. После завршетка радарских и комуникацијских испитивања 28. јула, брод је отпутовао за Мадрас у пратњи Брамапутре и Бис. Следећи велики проблем био је управљање авионима са носача. Командант брода, капетан (касније вицеадмирал) С. Пракаш, био је озбиљно забринут због летачких операција. Био је забринут да би морал ваздухопловаца био негативно погођен ако се не предузму летачке операције, што би могло бити катастрофално. Поморски штаб је остао тврдоглав у погледу ограничења брзине, те је тражио потврду од капетана, о могућности слетања авиона Ализ без угрожавања ограничења брзине. Ограничење брзине коју је наметнуо штаб значила је, да ће авион Ализ морати да слети брзином која је близу зауставне. На крају је маса авиона смањена, што је омогућило да се неколико авиона укрца, заједно са авионима Си Хок.
До краја септембра, Викрант и његова пратња стигли су до Порт Блера. На путу за Вишакапатнам, тактичке вежбе су изведене у присуству заставног официра, главног команданта Источне поморске команде. Из Вишакапатнама, Викрант је кренуо у Мадрас на одржавање. Контраадмирал С.Х. Шарма је постављен за заставног официра, који командује Источном флотом и стигао је у Вишакапатнам 14. октобра. Након што су примили извештаје да би Пакистан могао покренути превентивне ударе, обустављено је одржавање још једне тактичке вежбе, која је завршена у ноћи између 26. и 27. октобра у Вишакапатнаму. Викрант се затим вратио у Мадрас да настави са одржавањем. Већ 1. новембра Источна флота је формално конституисана, а 13. новембра сви бродови су кренули ка Андаманским и Никобарским острвима. Да би се избегле незгоде, планирано је да Викрант отплови до удаљеног сидришта, изолујући га од борбе. Истовремено, обавештајне обмане давале би утисак да Викрант делује негде између Мадраса и Вишакапатнама.
Дана 23. новембра, у Пакистану је проглашено ванредно стање после сукоба индијских и пакистанских трупа у источном Пакистану два дана раније. Дана 2. децембра, Источна флота је наставила ка свом патролном подручју у очекивању напада Пакистана. Пакистанска морнарица је 14. новембра распоредила подморницу Гази са искључивим циљем да гађа и потопи Викрант, а Гази је стигао до локације у близини Мадраса до 23 часа. У покушају да обмане пакистанску морнарицу и подморницу, индијски поморски штаб употребио је брод Раџпут као мамац — брод је пловио 160 миља (260 км) од обале Вишакапатнама и емитовао је значајну количину радио саобраћаја, због чега је изгледало да је Викрант.
Гази је у међувремену потонуо код обале Вишакапатнама под мистериозним околностима. У ноћи између 3. и 4. децембра обалска батерија је открила пригушену подводну експлозију. Следећег јутра, локални рибар је приметио нафтну мрљу у близини обале, због чега су индијски морнарички официри посумњали да је подморница потонула уз обалу. Следећег дана, ронилачки тим је послат да претражи подручје и они су потврдили да је Гази потонуо у плитким водама.
Разлог потонућа подморнице је нејасан. Званични историчар Индијске морнарице Хиранандани наводи три могућности, пошто је анализирао положај кормила и обим претрпљене штете. Први је био, да је Гази дошла до перископске дубине да утврди свој положај и да је можда видела противподморнички брод, због чега је заронила, што је проузроковало њен удар у дно. Друга могућност је уско повезана са првом: у ноћи експлозије, Раџпут је патролирао код Вишакапатнама и приметио је озбиљан поремећај у води. Сумњајући да се ради о подморници, брод је бацио две дубинске бомбе, у правцу који је био веома близу олупине. Трећа могућност је, да је дошло до незгоде када је Гази постављао мине дан пре избијања рата.
ПОСЛЕ РАТА
Викрант није имао много службе после рата. Имао је две велике модернизације — прву од 1979. до 1981. године и другу од 1987. до 1989. године. У првој фази, модернизовани су његови котлови, радари, комуникациони системи и противваздушни топови, а инсталирани су и уређаји за пријем авиона Си Херијер. У другој фази, уведени су уређаји за управљање новим борбеним авионима Си Херијер и новим хеликоптерима Си Кинг Мк 42Б за противподморничко ратовања. Постављена је скакаоница од 9,75 степени. Парни катапулт је уклоњен током ове фазе. Поново 1991. године, Викрант је прошао шестомесечну ремонт, након чега је уследио још један четрнаестомесечни ремонт 1992–1994. године. Остао је оперативна и након тога, користећи ваздухоплове Си Херијер, Си Кинг и Четак до свог последњег изласка на море 23. новембра 1994. године. Исте године забележен је и пожар на броду. У јануару 1995. године морнарица је одлучила да задржи Викрант у стању „безбедног за плутање“. Званично је повучен из употребе 31. јануара 1997. године. После тога је претворен у музеј, да би на крају 2014. године био продат у отпад.
ИНС ВИРАТ Р22 (INS VIRAAT)
ИНС Вират (Џин) био je носач авиона класе Кентаур индијске морнарице. ИНС Вираат је био водећи брод индијске морнарице све док ИНС Викрамадитиа није ушао у употребу 2013. године. Брод је завршен и уведен у употребу РМ Велике Британије 1959. године, као ХМС Хермес, а повучен је из употребе морнарице „њеног величанства“ 1984. године. Продат је Индији 1987. године, сада као Вират и ушао је у флотни списак индијске морнарица 12. маја 1987. године, где је служио скоро 30 година.
У фебруару 2015. године, Морнарица Индије навела је да ће Вират бити повучен наредне године. Последњи британски брод који је служио у саставу индијске морнарице, био је најстарији носач авиона у служби на свету. Дана 23. јула 2016. године, Вират је последњи пут сопственим погоном испловила из Бомбаја за Кочи, где је био у сувом доку и припремљен за повлачење из употребе. Извучен је из Кочија 23. октобра, да би се 28. октобра вратила у Бомбај, где је био смештен. Вират је званично повучен 6. марта 2017. године. После неуспелих планова да се он претвори у хотел и музеј, продат је у старо гвожђе и планирано је да буде исечен почевши од септембра 2020. године, али је Врховни суд Индије. одложио растављање након што је 40% трупа брода већ исечено.
Вират је имао скакаоницу на крају палубе од 12°, за полетање авиона Си Херијер заједно са ојачаном палубом од 3 цм оклопа изнад магацина и погонског ростора. Капацитет магацина је укључивао најмање 80 лаких торпеда. Брод је задржао способност транспорта до 750 војника и носио је четири десантна брода LCVP у крменом делу. У ратном сценарију, брод је могао да носи до 26 борбених авиона и био је погодан за подршку амфибијским операцијама и извођење противподморничких задатака.
Вират је имао четири ескадриле морнаричке авијације Индије.
Примарни ударни авиони били су Си Херијер ФМк51 који су користили неколико модерних пројектила као што су британски противбродски пројектил Си Игл, и француски пројектил ваздух-ваздух Матра Межик. Остала убојна средства су укључивала ракете калибра 68 мм, бомбе за уништавање писта, касетне бомбе и топове калибра 30 мм. Индијска морнарица је 2006. године започела програм „Limited Upgrade Sea Harrier (LUSH)“ надоградњом до 15 авиона Си Херијер у сарадњи са Израелом уградњом радара Елта ЕЛ/М-2032 и Рафаел „Дерби“ ракете ваздух-ваздух.
Флоту су такође чинили хеликоптери за рано упозорења Камов Ка-31 и хеликоптери Камов Ка-28.
Све активности авиона Си Херијер са палубе ИНС Вират, престале су 6. маја 2016. године, после повлачења авиона Си Херијер из употребе.
Од наоружања Вират је имао два топа 40 мм Бофорс, 10 ракета ПВО Барак и два двоцевна топа 30 мм АК230. Посада је максимално бројала 2100 људи.
У септембру 1993. године, погонска просторија брода је поплављена, због чега је пловило било ван употребе неколико месеци. Брод је поново ушао у употребу 1995. године и опремљено је новим радаром за претрагу. Између јула 1999. и априла 2001. године, брод је завршио још један ремонт за продужење животног века за који се очекивало да ће продужити његову употребљивост до 2010. године. Овим ремонтом су унапређени погонски системи, додат је пакет сензора за звучна упозорења у хитним случајевима и уведен модерни комуникациони систем. Поред тога, постављен је радар за осматрање дугог домета, системи наоружања и нови хангар са противпожарном заштитом.
Брод је прошао четврти ремонт у индијској служби од јануара до августа 2009. године у бродоградилишту Кочин. Очекивало се да ће ремонт обезбедити његов продужетак службе до 2015. године. Вират је учествовао у вежбама у Арапском мору месец и по пре него што је распоређен у воде Аденског залива. Официри морнарице су касније известили да би носач могао да остане у употреби до 2020. године, пошто је изгледало да ће два домаћа носача авиона, до тада бити у потпуности оперативна. Дана 12. јула 2011. године, брод је стигао у бродоградилиште Кочин на кратку преправку која би требало да буде завршена за два месеца и поново је офарбан. Индијска морнарица је наговестила да би брод могао да остане у служби до 2020. године, под условом да још увек постоје авиони Си Херијер доступни за операције са брода.Дана 2. новембра 2012. године, брод је стигао у Кочи на први део велике двофазне реконструкције. У првој фази, труп је очишћен, испитан на корозију, ојачане су истрошене плоче трупа и добијен је свеж слој боје отпорне на корозију. Носач је отпловио у Бомбај на даљу надоградњу, пре него што се поново придружио флоти у лето 2013. године. Ремонт је требао да омогућио да служи до 2016. године. И био је то последњи велики ремонт пре повлачења из употребе. У августу–септембру 2015. године, брод је прошао кратку преправку да би ојачао труп и инспекцију пре него што је учествовао на прегледу флоте у фебруару 2016. године.
До 2013. године, старост и трошкови одржавања носача подстакли су морнарицу да започне процес добијања одобрења Министарства одбране за његово повлачење из употребе; у децембру 2014. године, основан је одбор за ревизију како би се одредио век трајања брода.
У фебруару 2015. године, морнарица је објавила планове за повлачење брода из употребе 2016. године и започела процес добијања одобрења Министарства одбране за повлачење брода из употребе. Дана 23. јула 2016. године, Вират је последњи пут својим погоном отпловио из Бомбаја у Кочи; до тада је на мору провео укупно 2.250 дана и прешао је укупно 1.094.215 километара. У Кочију је био подвргнут једномесечној деактивацији у припреми за резање; током овог периода уклоњени су му котлови, мотори, пропелери и кормила. Деактивација је завршена 4. септембра, а носач је одвучен назад у Бомбај, 23. октобра на званичну церемонију разградње. Вират је стигао у Бомбај 28. октобра. Дана 6. марта 2017. године, повучена је из употребе. Вират је званично повучен из ипотребе 6. марта 2017. године. Његов систем наоружања и оперативна опрема требало је да буду уклоњени до средине 2017. године.
ИНС ВИКРАМАДИТИА Р33 (INS VIKRAMADITYA)
ИНС Викрамадитиа (Храбар као сунце) jе модификовани носач авиона класе Кијев и водећи брод индијске морнарице. У службу је ушла 2013. године.
Првобитно изграђен као Баку и уведен у наоружање РМ Совјетског Савеза 1987. године. Носач је служио у саставу совјетске морнарице и касније у руској морнарици као адмирал Горшков, пре него што је повучен 1996. године. Индија је у овај носач купила 20. јануара 2004. године, после вишегодишњих преговора о коначној продајној цени, а брод је продат за 2,35 милијарди долара. Трансформисани брод је завршио своја испитивања на мору у јулу 2013. године и прва испитивања авијације у септембру 2013. године.
Брод је купљен 16. новембра 2013. године на церемонији одржаној у Северодвинску, у Русији. Дана 14. јуна 2014, премијер Индије, Нарендра Моди, званично је увео ИНС Викрамадитију у индијску морнарицу и посветио га нацији.
Носач авиона Адмирал Горшков, повучен је из употребе РМ Русије 1996. године, јер је био прескуп за одржавање после завршетка Хладног рата. То је привукло пажњу Индије, која је тражила начин да повећа број својих носача авиона. Дана 20. јануара 2004. године, после година преговора, Русија и Индија потписале су уговор о продаји брода. Брод би био бесплатан, док би Индија платила 800 милиона долара за надоградњу и ремонт брода и додатних милијарду долара за авионе и системе наоружања. Морнарица је покушала да опреми носач са авионима Е-2Ц Хокај, али је одлучила да то не учини. Већ 2009. године, Нортроп Груман је понудио напредни Е-2Д Хокај индијској морнарици.
У јулу 2008. године, објављено је да Русија хоће да повећа цену за око 2 милијарде америчких долара, наводећи као разлог неочекивано прекорачење трошкова због стање брода и наводећи „тржишну цену“ за нови носач средње величине од 3–4 милијард долара. Индија је платила 400 милиона америчких долара до новембра 2008. године. Међутим, Русија је запретила да ће у потпуности отказати уговор ако Индија не плати повећани износ. У децембру 2008. године, владини извори у Индији су изјавили да је кабинетски комитет за безбедност коначно одлучио у корист куповине Адмирала Горшкова као најбоље доступне опције. Контролор и главни ревизор Индије критиковао је чињеницу да би Викрамадитиа био половни ратни брод са ограниченим животним веком, који би био 60% скупљи од новог. Такође, постојао је ризик од даљег одлагања испоруке. Начелник морнаричког штаба Индијске морнарице, адмирал Суреш Мехта, бранио је цену за ратни брод, рекавши: „Не могу да коментаришем ревизоре. Али сви сте аналитичари одбране, можете ли ми набавити носач авиона за мање од 2 милијарде долара? Ако можете, одмах ћу потписати чек“.
Радови на трупу завршени су до 2008. године, а Викрамадитиа је поринут 4. децембра 2008. године. Око 99% радова на конструкцији и скоро 50% кабловских радова је завршено до јуна 2010. године. Скоро сва велика опрема, укључујући моторе и дизел генераторе, је инсталирана. Поморски прототип авиона МиГ-29К коришћен је за тестирање палубних система Викрамадитиа 2010. године.
Сви радови на реконструкцији су завршени у Северодвинску, Русија. Међутим, одложено је три године због недостатка потребне количине каблова. Између Индије и Русије одржана је расправа на експертском нивоу о техничким и финансијским питањима да би се решили проблеми. Авион МиГ-29К ушао је у оперативну службу у Индији у фебруару 2010. године. Компромис је финализован, а Индија је требала да плати додатни неоткривени износ. Русија је требала да инсталира нове системе уместо да поправља старе.
Брод је требао да оде на испитивање у луци до почетка 2011. године, како би се осигурало да може бити предат Индији до децембра 2012. године. Пробе на доку су започете 1. марта 2011. године. Ова испитивања су се фокусирала на главне јединице за производњу енергије и системе радио-електронског наоружања, произведене у Индији. Састав индијске морнарице почео је обуку на Викрамадитији у априлу 2011. године. Дана 19. априла 2012. године, објављено је да сви унутрашњи системи функционишу и да је брод у потпуности самосталан. Магнетно поље брода и центар гравитације измерени су пре него што су почела испитивања на мору.
Конверзијом брода све наоружање је уклоњено са предње палубе, укључујући лансере крстарећих ракета П-500 Базалт и четири комплета 3К95 Кинжал ракетних бацача земља-ваздух, како би се направио простор за скакаоницу с прамцем од 14,3°.
Викрамадитиа има већи пун депласман него када је брод првобитно поринут 1982. године као Баку. Од 1.750 од 2.500 преграда брода је поново произведено, а урађено је и опсежно поновно потављање каблова, како би се подржали нови радари и сензори. Лифтови су надограђени, а постављена су два држача за задржавање, што је омогућило борбеним авионима да достигну пуну снагу пре кратког полетања уз помоћ скакаонице. Три зупчаника за заустављање постављена су на крми нагнуте палубе, а додата су навигација и помагала за слетање на носач за подршку операцијама „кратког полетања и слетања“.
Лифт за авион носивости 20 тона поред командне надградње брода, остао је непромењен, али је крмени лифт повећан, а капацитет дизања повећан је на 30 тона. Уграђена су 234 нова дела трупа да би се постигао жељени облик, а укупни челик додат за извођење ових модификација износио је 2500 тона.
Борбене системе на носачу контролише LESORUB-E, компјутерски подржан акциони информациони систем. Прикупља податке са бродских сензора и веза за податке и ствара свеобухватну ситуациону свест. Комуникациони комплекс CCS Mk II инсталиран је за екстерне комуникације, а систем тактичких података Link II омогућава интеграцију у мрежно-центричне операције Индијске морнарице. Инсталирани су савремени системи за полетање и слетање и руковање различитим авионима – систем за слетање ЛУНА за МиГ-29К и DAPS Landing систем за Си Херијер. Инсталиран је аутоматизовани систем контроле ваздушног саобраћаја Resistor-E, који помаже пилотима при приласку, слетању и навигацији кратког домета до удаљености од 30 метара од слетне палубе. Заједно са разним другим подсистемима, он пружа податке о навигацији и лету за бродске авионе који раде на великим удаљеностима од носача.
Када је испоручен, Викрамадитиа још није имао наоружање на броду, због чега је зависила од своје борбене групе за самоодбрану. Ово је исправљено током кратког ремонта брода у периоду од априла до јуна 2015. године, када су му уграђена четири топа АК-630 произведена по лиценци и систем Барак 1 САМ који је скинут са повученог брода ИНС Годавари. Током првог планираног већег ремонта брода у 2017. години, систем Барак 1 је требао бити замењен новоразвијеним системом противваздушне одбране Барак 8 (ЛР-САМ), који се у то време тестирао. Лансира се из вертикалних лансирних контејнера и има оперативни домет од 0,5–100 км. Носач ће носити до 48 пројектила.
Званични очекивани животни век брода је 40 година, и мало је вероватно да ће му бити потребни велики радови на поправци најмање деценију. Преко 70% пловила и његове опреме је ново, а остатак је реновиран. Бродоградилиште Севмаш, које је надоградило носач, обезбедиће гарантни сервис, укључујући и одржавање у наредних 20 година.
Носач авиона Викрамадитиа носи 26 борбених авиона МиГ-29К и десет хеликоптера Ка-31 и Ка-28. Посада броји 110 официра и 1500 подофицира и морнара, укључујучи и ваздухопловну групу.
Један је од два оперативна савремена носача авиона у РН Индије.
ИНС ВИКРАНТ Р11, 2013.
ИНС Викрант из 2013. године, нови је носач авиона у служби индијске морнарице. Носач је први који је изграђен у Индији и конструисан је у Cochin Shipyard Limited (CSL) у Керали. Име Викрант је омаж првом индијском носачу авиона ИНС Викрант из 1961. године.
Радови на дизајну брода почели су 1999. године. Кобилица је положена 2009. године. Носач је извучен из сувог дока у децембру 2011. године и поринут у августу 2013. године. Испитивања у одговарајућем „базену дока“ завршена су у децембру 2020. године, а испитивања на мору су почела у августу 2021. године. Церемонија увођења у наоружање одржана је 2. септембра 2022. године. Пробе полетења и слетања авиона биће завршене 2023. године. Укупни трошкови пројекта су приближно 3,2 милијарде америчких долара.
Викрантова ваздушна група може да се састоји од до 26 ловаца МиГ-29К, Рафале М или Ф-18Е/Ф и од хеликоптера 4 Камов Ка-31, 2 ХАЛ Друв и 4 МХ -60Р. Посада максимално броји до 1700 људи, укључујући и ваздухопловни контигент. Има болнички комплекс, кабине за жене официре, две полетно слетне палубе.
ИНС Викрант је дугачак 262 метра и широк 62 метра и депласмана око 45.000 тона. Са максималном брзином од 28 чворова може да пређе до 7.500 наутичких миља. Може да носи ваздушну групу до тридесет шест ваздухоплова, укључујући 26 борбених авиона са фиксним крилима,и мешавину хеликоптера Друв МК-III, Сикорски МХ-60Р и Камов Ка-31. Ка-31 ће испунити улогу раног упозоравања у ваздуху (АЕВ), МХ-60Р ће обезбедити способности противповршинског и противподморничког ратовања (АСВ), а Друв ће се користити углавном за операције потраге и спасавања.
Од наоружања брод има 32 ракете Барак 8, четири двоцевна топа Ото Бреда од 76 мм и четири брода АК 630 од 30 мм.
Раније је индијска морнарица разматрала укрцавање авиона МиГ-29К и Тејаса на Викрант. У јуну 2012, индијска морнарица разматрала је куповину Дасо Рафала М за Викрант.
Индијска морнарица је 2022. године почела да тестира Рафал М и Боинг Ф/А-18Е/Ф Супер Хорнет у обалном тестном постројењу у INS Hansa у Гои. Морнарица је започела испитивања авијације са фиксним крилима са варијантом Тејас Навал. Након тога ће уследити испитивања МиГ-29К.
Дана 6. фебруара 2023. извршена су два успешна слетања МиГ-29К, а такође и ХАЛ Тејаса (морнаричка верзија).
Нови носач авиона са „старим именом“, заједно са носачем авиона Викрамадитиа, представља ударну снагу индијске флоте.