Нова етапа у развоју совјетске флоте отпочела је изградњом носача авиона (крстарице носача авиона) класе Кијев. Тада савремени дизајн, опрема и наоружање тих бродова изазвали су велико интересовање поморских стручњака у свету. И дан данас, ова класа представља невероватну комбинацију наоружања, која вероватно никада неће бити премашена. То су најнаоружанији бродови на свету икада.
Половином шездесетих година двадесетог века,војни стратези Совјетског Савеза почели су да размишљају о изградњи носача авиона. Захтеви савременог ратовања и развој политичке ситуације у то време, убрзали су доношење одлуке о почетку спровођења пројекта „Кијев“.
Пошто су се крстарице носачи хеликоптера класе Москва (Москва и Љењинград), упркос неким недостацима, показале као употребљиви бродови, нарочито у противподморничкој борби, руководство Ратне морнарице СССР добило је допуштење да покрене још комплексније пројекат – градњу лаких носача авиона (касније класификовани као крстарице носачи авиона). Тако је почео рад на Пројекту 1143 Кречјет (врста сокола), дотад далеко највећем броду који ће се изградити у совјетским бродоградилиштима. Потпуно поштујући традицију започету на класи Москва, на овом су пројекту совјетски пројектанти отишли корак даље направивши ратни брод с дотад невиђеном комбинацијом наоружања, која до данас није премашена и вероватно никада неће бити. Иако се радило о лаким носачима авиона, из чисто политичких разлога, означени су као крстарице носачи авиона. Пројекат 1143 требао је доказати да су совјетски конструктори и бродоградилишта савладали технологију која омогућава градњу носача авиона, те припремити совјетску ратну морнарицу на увођење великих носача авиона. Због тога су добили битно другачију концепцију од крстарица класе Москва. Уместо велике крмене платформе примерене прихвату хеликоптера, носачи класе Кијев добили су класичну летну палубу способну за прихват и борбених авиона с могућношћу ветикалног полетања и слетања. Конструктори су уз то на прамцу и великом надграђу нашли довољно простора за смештај разноврсног противбродског, противподморничког и протиавионског наоружања.
Средином 1970. године у бродоградилишту 444 „Носенко“(“Јужни Николајев”) постављена је кобилица првог совјетског носача авиона. Уз неколико мањих проблема у изградњи, брод је поринут 1975. године. После тестирања новог носача авиона, дато је „зелено светло“ за његову оперативну употребу 1975. године. Први носач ове класе појавио се у међународним водама 1976. године.
Анализе западних војних стручњака у то време, заснивале су се на снимљеним фотографијама, којих није било у великом броју.
Нови совјетски пловећи аеродроми, у потпуности су задовољили совјетске војне стручњаке. После Кијева, следе Минск, Новоросијск и Харков (касније Баку па Адмирал Горшков).
Стандарни депласман носача авиона класе Кијев је 36000-43000 тоне, док је пун 42000-54000 тоне, Њихова дужина на мору је 249,5 метара. Али, оштро сечени прамац и полетно-слетна палуба у крми повећавају укупну дужину брода на 273 метра. Ширина трупа је 38 метара, док укупна ширина заједно са палубом износи 50 метара.
Носач покрећу четири парне турбине укупне снаге 103.040 киловата, са два пропелера. Максимална брзина полвљења је 32 чвора, до ке даљина пловидбе 13000 миља са 18 чворова.
У то време носач авиона Кијев, био је поморски новитет. Његов труп је чврст и јединствен са нагнутим „клипер прамцем“ (врста северноамеричких брзих трговачких једрилица из 19. века). Крма је широка и лагано заломљена. Прамац брода је знатно проширен а завршава у палубном углу. На његовом истуреном делу постављен је један Лф-сонар. На десном боку брода налази се командни мост, који са осталом надградњом заузима трећину површине брода.Летачка палуба састоји се од дела за узлетање и слетање летелица и од дела за паркирање. Седам тачака на левој страни полетно-слетне палубе обележено је словом – Ц. Ту су и ознаке бројевима – од један до шест. Хеликоптери могу стартовати са свих тачака, а на иста места могу и слетати. Авиони узлећу само са броја шест. Кијев и сродни бродови, носе 32 ваздухоплова. Од тога је 12 авиона за вертикално полетање и слетање, једноседа ЈАК-38 и један двосед ЈАК-38У и 19 хеликоптера Ка-25 или Ка-27.
На носаче авиона ове класе, укрцана је импозантна и разноврсна количина наоружања. На трупу брода са сваке стране, налази се по пет торпедних цеви калибра 533 мм. Противподморничко наоружање сачињавају два бацача мина РУБ-6000 са по 12 цеви. Ту је и осам ПВО топова калибра 30 мм АК-630 и два двоцевна топа калибра 76,2 мм АК-726. Ракетно наоружање се састоји од 4/II лансирна уређаја (16 лансера) ракета брод-брод П-500 Балзат (SS–N–12 Sandbox), затим 2/II лансера ракета ПВО (72 ракете) 4К60 Шторм (SA-N-3 Goblet) и 2/II лансера ракета ПВО (40 ракета) 4K33 ОСА-М (SA-N-4 Gecko). Последња два брода уместо ракета ОСА-М имају ракете 9M330 Кинџал (SA-N-9 Gauntlet).
Посаду сачињава 1200 људи и 400 припадника ваздухопловне групе.
На крају свог радног века бродови Минск и Кијев, завршили су као забавни паркови. Носач Адмирал Горшков ушао је у састав РМ Индије као носач авиона INS Vikramaditya. Док је Новоросијск расходован и продат Јужној Кореји.
С бродовима класе Кијев, Ратна морнарица Совјетског Савеза добила је прве носаче авиона. Оставши верна својим правилима наоружала их је снажним противбродским и ПВО наоружањем. Највећа мана носача класе Кијев заправо је био авион ЈАК-38. У сваком случају на тим основама совјетска је морнарица наставила развој који је на крају довео до градње и увођења у оперативну употребу носача авиона класе Тибилиси касније познатог као Кузњецов.