Данко Боројевић
У време кад је стваран амерички палубни авион Ф/А-18 Хорнет, био је замишљен као
пре свега ловачки авион, али и још нешто. То нешто предвиђало је његову вишенаменску улогу и то: ловца за изборење превласти у ваздуху, јуришника за подршку трупама на земљи и извиђача. На предлог морнаричког врха одлучено је да авион понесе двојну ознаку ловац/јуришник (eng. Fighter/Attack). Временом „Стршљен“ ће постати основни борбени авион америчке морнаричке авијације.
РАЂАЊЕ СТРШЉЕЊА
Током 1965. године у САД се започиње спроводити концепт за нове ловце високих
перформанси. Те студије укључивале су F-X, тешки ловац пресретач, и лаки дневни ловац ADF. ADF је требао имати масу око 12000 кг и знатно боље летне карактеристике него совјетски ловац МиГ-21. Појава совјетског ловца МиГ-25, који је могао да постигне
максималну брзину до три маха уплашила је одбрамбене стручњаке САД, те су се сва
средства пребацила на реализацију пројекта Ф-X, који је на крају довео до ловца Ф-15
Игл, док је пројекат ADF привремено стопиран. После одређеног времена, Пентагон је
покренуо нови пројекат као резервну опцију за случај да F-X западне у потешкоће. Нови пројекат је означен као LWF, и 1971. године Пентагон је расписао конкурс за нови лаки ловац. Већ 1972. године за реализацију овог пројекта изабрана су два финалиста,
компаније Џенерал Дајнамикс са својим авионом ЈФ-16 (YF-16) и Нортроп са својим
авионом ЈФ-17 Кобра (YF-17 Cobra). За победника пројекта LWF изабран је авион ЈФ-16
компаније Џенерал Дајнамикс, док је ЈФ-17 компаније Нортроп одбачен. Међутим,
одбачени пројекат компаније Нортроп је заинтересовао морнарицу САД и корпус
маринаца, који су тражили вишенаменски борбени авион којим ће истовремено заменити своје јуришнике А-7 Корсер-2 и А-6 Интрудер и ловце Ф-4 Фантом-2, и смањити потребе за све скупљим ловцем Ф-14 Томкет.
Током 1973. године покренута је студија развоја лаког и јефтиног ловца, који ће имати
карактеристике сличне ловцу Ф-15 и способност деловања са носача авиона. У мају 1975. године морнарица и маринци су обавестили јавност да су за нови борбени авион изабрали редизајнирани Ф/А-18, развијен на темељу авиона ЈФ-17 Кобра, који су заједно развиле компаније Мц Доннелл Доуглас и Нортроп. Будући да је компанија Мекдонел Даглас имала велико искуство у развоју палубних авиона она је и била водећи носилац развоја авиона који је сад већ био познат као Хорнет, и самим тим за његов развој покупила је лавовски део средстава.
ПРВИ ХОРНЕТ
Како би издржао напрезања током употребе с носача авиона Ф/А-18А Хорнет је
двоструко тежи од свог узора ЈФ-17, и има снажније моторе. У поређењу са ловцем Ф-16, добио је класичну конструкцију, која је више тежила поузданости и једноставности одржавања. Првобитно је било планирано да се Хорнет развија у две варијанте, ловца Ф- 18А и јуришника А-18А. Међутим, од тога се одустало јер су конструкцијски јуришник и ловац били слични, разлика је била само у опреми. Одлучено је да авион обједини и ловца и јуришника, те је оправдана ознака Ф/А-18А Хорнет. Иако је било планирано да нови авион буде знатно јефтинији од ловца Ф-14А Томкет, он је због уграђене опреме незнатно јефтинији од „мачора“. Први прототип авиона Ф/А-18А Хорнет обавио је свој први лет 18. новембра 1978. године. Први сквадрон који је био наоружан авионима Хорнет био је VMFA-314 Black Knights из састава корпуса маринаца, и постао је оперативан 7. јануарa 1983. године. Истовремено је у наоружање уведен и двосед за обуку Ф/А-18Б Хорнет.
Разлика између обе верзије је једино та што је Ф/А-18А једносед, док је Ф/А-18Б двосед са истим борбеним могућностима.
За верзију авиона Ф/А-18А/Б поред САД одлучиле су се и Аустралија, Канада и
Шпанија. Аустралија је у својој компанији ГАФ по лиценци склапала авионе (А) Ф/А-
18А/Б за потребе сопственог ваздухопловства. Канади су испоручени авиони ЦФ-18А/Б који у РВ Канаде носе службену ознаку ЦФ-188А/Б, док су Шпанци добили верзију
означену као ЕФ-18А/Б и у њиховом ваздухопловству ови авиони су службено означени као Ц.15 једноседи, односно ЦЕ.15 двоседи.
Основу опреме авиона Ф/А-18А/Б Хорнет чини радар АН/АПГ-65 чији домет износи
111 км, има могућност откривања и праћења десет циљева и способан је да открива
нисколетеће циљеве. Касније ће се овај радар заменити бољим радаром АН/АПГ-73, а
авиони ће бити означени као Ф/А-18А/Б+.
Пријем и преобука у јединицама морнарице и маринаца су прошли без већих тешкоћа,
тако да су већ 15. априла 1986. године током напада на Либију авиони Хорнет имали своје
прво ватрено крштење у операцији Кањон Ел Дорадо. Том приликом су помоћу
противрадарских ракета ХАРМ успешно извршили задатке неутралисања либијске ПВО.
УНАПРЕЂЕНИ СТРШЉЕН
Временом су старији Ф/А-18А/Б замењени напреднијим Ф/А-18Ц/Д. Као и код
претходне верзије, Ф/А-18Ц је једносед, а Ф/А-18Д двосед. Први је Ф/А-18Ц први пут
полетео 1985. године, а испоруке серијских примерака америчкој морнарици и маринцима започеле су септембра 1987. године.
Нови унапређени Ф/А-18Ц/Д су добили нови вишенаменски радар АН/АПГ-73, који
циљеве у ваздуху може откривати на удаљености већој од 150 км. Радар може откривати и пратити циљеве на копну и мору. Наоружање за борбу у ваздуху обухвата ракете ваздух- ваздух АИМ-120А/Ц АМРААМ и АИМ-9Л/М Сајдвиндер. За уништавање циљева на мору може носити до четири противбродска вођена пројектила АГМ-84 Харпун, а циљеве на копну може уништавати ракетама АГМ-65 Меверик или АГМ-88 ХАРМ, те ласерски вођеним бомбама. За блиску борбу у ваздуху, у нос су му уградили вишецевни топ М- 61А1 Вулкан калибра 20/6 мм. Поред осталог ова верзија поседује наочари за лет ноћу, FLIR, нови вишенаменски приказивач и генератор мапе.
За ову верзију авиона Хорнет поред САД одлучиле су се и Финска, Малезија, Кувајт и
Швајцарска, док се Канада одлучила да модернизује своје старије примерке на стандард Ц/Д, а Шпанија је своје примерке модернизовала на стандард Ф/А-18А/Б+.
Авиони Хорнет учествовали су у Заливском рату јануара 1991. године, и у свим
интервенцијама у којима су САД учествовале од тада до данас. Током деведестих година двадесетог века учествовали су и у нападу на Републику Српску и СРЈ. Затим су се појавили и изнад Авганистана 2001. године, да би потом летели и изнад Ирака током америчке интервенције 2003. године. И данас су авиони Хорнет ударна песница
морнарице и маринаца САД током интервенција широм света..
Иако то није било планирано, Хорнет је постигао завидан извозни успех. Занимљиво је
да ниједан од страних корисника не користи авионе Хорнет с носача авиона, већ
искључиво као класичне вишенаменске борбене авионе смештене на копну.
Хорнет је послужио и као основа за настанак авиона Ф/А-18Е/Ф Супер Хорнет, после
одустајања морнарице од пројека А-12 Авенџер-2. Иако Хорнет има слабије
карактеристике у ваздушној борби од ловаца Ф-14 Томкет, Ф-15 Игл и Ф-16 Фајтинг
Фалкон, показао се као врло добар вишенаменски борбени авион, који има добар однос квалитет/цена. Стога је америчка морнарица одлучила одрећи се ловца Ф-14 Томкет и уместо њега на својим носачима авиона задржати Ф/А-18Ц/Д Хорнет и нове Ф/А-18Е/Ф Супер Хорнет.
Противречни захтеви, високи трошкови, кратки рокови и претеране амбиције
морнарице да њихов А-12 Авенџер полети пре Ф-22 су 1991. године довели до прекида
програма Авенџер. Захваљујући одличној интуицији, тадашњи амерички секретар за
одбрану Каспар Вајнбергер је још 1987. године тражио да се испита потенцијална
надградња авиона Ф/А-18 у случају одлагања програма Авенџер. Та студија је маја 1992. године избила у први план, када су обелодањене прве контуре будућег авиона, данас познатог као Ф/А-18Е/Ф Супер Хорнет.
У релативно кратком периоду је израђено седам прототипова, и то пет једноседа Ф/А-
18Е и два двоседа Ф/А-18Ф. Први прототип Ф/А-18Е је полетао 29. новембра 1995.
године, започињући тако четворогодишње испитивање у лету.
Мада на први поглед не одудара много од стандардног Ф/А-18, тек пажљивим
загледањем и проучавањем презентованих карактеристика може се стећи прави увид у обим извршених модификација. Оно што је познато је, да је Супер Хорнет, за разлику од свих западних програма модернизације, као императив имао конструкцијска побољшања, а не само пуко „шминкање“ савременом електронском опремом, што је иначе општи тренд.
Главне разлике авиона Супер Хорнет у односу на његовог претходника су: приближно
25% веће димензије целокупног авиона (али има 42% мање делова), 33% више
унутрашњег горива, 41% већи долет, 35% већи потисак мотора, шира примена композита, а донекле и „стелт“ карактеристике. Ојачана структура крила и две додатне линије наоружања (укупно једанаест) омогућује ношење за око једну тону већу количину убојних средстава, укључујући и најновија „паметна“ оружја, каква су JDAM и JSOW. Поред топа калибра 20 мм М-61А1/А2 који је уграђен у трупу авиона, авион је сертификован за ношење 26 варијанти наоружања, које укључује две ракете ваздух-ваздух АИМ-9Л/М Сајдвиндер на крајевима крила (носи до 12 ракета), ракете ваздух-ваздух АИМ-7М Спероу (носи до осам ракета), ракете ваздух-ваздух АИМ-120 АМРААМ (носи до 12 ракета), противрадарске ракете АГМ-88 ХАРМ, противбродске ракете АГМ-84Д Харпун, АГМ- 84Х СЛАМ-ЕР, ракете ваздух-земља АГМ-84Е Меверик, ласерски вођене бомбе, касетне бомбе, класичне бомбе серије Мк, невођена ракетна зрна и мамце TALD.
Кабина је веома слична претходним верзијама авиона Хорнет. Катапулт седиште је
Мартин-Бејкер СЈУ-5/6, типа нула-нула, док је авионика у преко 90% случајева
индентична као на верзијама Ц/Д. Радар је и даље АН/АПГ-73, али је зато на командној
табли постављен нови и већи вишенаменски приказивач у боји. Управљање са дисплејима се врши преко тастатуре осетљиве на додир, а уведен је и нови практичнији приказивач стања горива. Подвесиви FLIR контејнер је такође већ виђен на ранијим варијантама, али је зато спектар уређаја за електронске противмере нешто шири. Тим уређајима припадају: диспензер радарских и ИЦ мамаца АН/АЛЕ-47 са 120 мамаца, вучни мамац АЛЕ-59 и сигнализатор радарског озрачења АН/АЛР-67 (В3). Свим противелектронским противмерама се управља путем интегрисаног одбрамбеног система за електронске противмере. У ново произведене моделе уграђује се нови радар АН/АПГ-79 са антеном са активним електронским сканирањем и пилотске кациге JHMCS са уређајем за усмеравање ИЦ вођених ракета АИМ-9X.
Једно од побољшања је и уградња мотора Ф-414-ГЕ-400 компаније Џенерал Илектрик,
наменски развијен за А-12. Иако је то у суштини дериват ранијег модела Ф-404, Ф-414
пружа 35% већи потисак на режиму допунског сагоревања. Такве перформансе захтевалесу и повећан проток ваздуха, због чега је уводник ваздуха добио сасвим нови изглед и на неки начин постао „средство“ за најлакше визуелно препознавање Е/Ф варијанти.
Авиони варијанти Е/Ф су уведени у наоружање РМ САД септембра 2001. године. Своју
прву борбену премијеру имали су изнад Авганистана 2002. године у операцији Enduring Freedom, затим су уследеле борбене мисије изнад Ирака у операцијама Southern Watch (2002-2003. године) и Iraqi Freedom (2003. године).
Авион за противелектронска дејства означен као ЕА-18Г Гровлер први пут је полетео 15. августа 2006. године, а уведен је у наоружање септембра 2009. године. Своју борбену премијеру имао је изнад Ирака 2010. године у операцији Iraqi Freedom. ЕА-18Г учествовао је у борбеним дејствима и изнад Либије 2011. године у операцијама Unified Protector и Odyssey Dawn. За настајање авиона ЕА-18Г Гровлер полазна основа били су двоседи Ф/А- 18Ф. Планирано је да авиони ЕА-18Г до 2015. године замене авионе ЕА-6Б Провлер. Ипак ће стари Провлери своју каријеру завршити тек 2019. године.
Једини купац авиона Супер Хорнет изван САД тренутно ја Аустралија. Влада Аустралије је 3. марта 2007. године обелоданила да планира куповину 24 авиона Ф/А-
18Е/Ф Супер Хорнет, док је уговор о куповини и испоруци авиона потписан маја 2007.
године. Првих пет авиона Супер Хорнет у Аустралију је стигло 26. марта 2010. године.
Флота авиона Супер Хорнет у Аустралији је комплетирана 21. октобра 2011. године.
Авиони Супер Хорнет у Аустралији су заменили авионе Ф-111.
До данас је произведено око 1480 авиона Хорнет у више верзија, док је планирано да се произведе 234 авиона Ф/А-18Е, 283 авиона Ф/А-18Ф и 90 авиона ЕА-18Г. Стршљенови су данас ударна песница морнаричке авијације САД као и авијације Корпуса морнаричке пешадије САД. Међутим, висок степен ангажовања „стршљенова“ у борбеним мисијама широм света, довело је овај авион до убрзаног трошења ресурса, од оног што су морнарички стручњаци предвиђали. Тако да су за продужење његовог животног и радног века Американци морали да потроше око 878 милиона америчких долара, како би ове машине задржали још у употреби.