Кроз прашуму живота
Зашто је живот толико компликован када смо најсигурнији, када мислимо да пловимо ка мирној луци, где ћемо коначно моћи да се одморимо, запљусне нас талас, потопи наш брод, морамо да се боримо за голи живот, за опстанак.
Ништа није сигурно ни савршено.
Више патимо него што се радујемо. Све је неизвесно јер живимо од данас до вечерас. Већ сутра можда нећемо ни постојати.
Таква је судбина оних који превише размишљају, хоће да буду индивидуалци који не зависе ни од кога, да својим радом крче прашуму, а шибље још брже расте. Заплело се око ногу, заробило сваки слободан корак, немоћан да кренеш даље.
Ко нас то спутава? Ко не види оно што смо у својим сновима већ видели, осетили. Уплашили смо се од саме помисли да доживљавамо пропаст, а био је само сан. Превише тога смо доживели, углавном патњу и разочарење. Шта је сигурно а да није лажна илузија? Где нам прођоше године, а да смо на почетку?
Зашто смо проклети а ничим нисмо заслужили или бар тако мислимо? Како донети праву одлуку, а нисмо сами, јер не зависи све од нас. Колико снаге је остало у нама да се боримо са неизвесношћу, са препрекама, а већ смо на крају пута?
Та наша двоумљења у стварном животу су камен спотицања, јер се не сналазимо, није наш амбијент.
Правила која постоје не важе за свакога. Све људске особине, лаж, обмана, завист, којих смо се грозили, сада су прихваћене као праве вредности.
Неприлагођени, постајемо отпадници, јер такво друштво не тражи хероје, њима не треба част ни достојанство, то нису вредности, то је прошлост која мора да се заборави. Ако се сложимо да је само садашњост важна, а да је будућност прекривена маглом, па чему се онда надамо?
Јесмо ли престали бити људска бића? Да ли смо постали роботи, изгубили осећања? Прошлост нека забораве они који у њој нису ни учествовали.
Они који се себе стиде, какви су били, који хоће да је избришу, да не постоји. Ништа се није десило, идемо испочетка. Када је то почетак почињао од садашњег тренутка? Да ли се тако историја пише и памти?
На њихову несрећу, постоје још увек на хиљаде живих сведока ветерана ПЈП и војника, који су својом крвљу писали прошлост, гинули, били рањени, верујући да никада неће бити заборављени. Зашто су тада били сигурни, а сада губе тло под ногама?
Шта их је толико уздрмало, погодило, да су поново заћутали? Затворили се у себе, а тек су проговорили.
Као да су видели самог ђавола са крвавим роговима који се појави изненада. Реч у грлу им застаде, као да прогуташе оштру кост која им се забоде у грло.
Причају, а ни шапат им се не чује. Гледају и не верују шта им се дешава. Преживеше толике стресове 1998. И 1999.
На Косову и Метохији, када су се смејали смрти, бранили своју земљу, гинули, обезглављени и даље јуришали. Сигурнији били у себе и без главе, јер им је срце још куцало, а крв натапала земљу наших предака. Ако се свет променио, нова правила важе, велики мале ждеру, припадници ПЈП-а, заједно са војском, су остали исти. Сачували су све оне вредности које ће важити увек, пренели својим породицама у аманет који ће остати и после њих.
Оно што свет заборавља ми памтимо. Окупирано Косово и Метохија је стварност. То није мит, то је извор нашег постојања. Срби који живе и опстају, хапшени и они који нестају, су наш народ.
Наша туга је толико тешка да никаква “Светла будућност” која нам се нуди не може купити тај вапај, ропац измученог и напаћеног народа. Боље живе пси луталице, јер постоји закон, да не смеш да их повредиш, а за њих, све што је забрањено, то је дозвољено.
Волео би да могу да ћутим, да заборавим, али не могу, то је јаче од мене, уби нас неправда. Прогања нас косовски завет.
Рат је завршен али како? За Србе никако, за терористе ОВК успешно. Добише на поклон земљу Лазареву. Добише туђу државу и опрост свих злочина које направише. Чиме то заслужише, како се снађоше у новом светском поретку.
Зато што су исти, имају злочиначки ум, који прати светска дешавања, да мали народи нестају, а велики царују. Може им се, највеће силе одлучују о животу и смрти. Тренутно су заузети на другим ратиштима, али нас нису заборавили. Запамтили су добро снагу ПЈП-а и војске, осетили на својој кожи. Од савезника до непријатеља. Од величања до понижења.
Историја нас учи да сви они који су били толико јаки, огрезли у туђој крви, морају кад тад платити своје победе. Ако им је циљ да униште већи део човечанства, на добром су путу.
Планета земља је постала изгледа тесна, треба је ослободити небитних малих народа. Србија, Косово и Метохија су преживели много већа страдања, где су уништења скоро била потпуна, али опет су опстајали јер су се борили за голи опстанак, за слободу.
Сви они који су потценили ПЈП и српског војника, нису добро прошли. Од успаваног народа, када се пробуди, када инат ослободи стеге и испране мозгове, постају ратници који се не плаше снаге непријатеља.Та исконска црта једног народа је дубоко усађена у генима. Мало смо живели, а највише умирали. Ако је то божија воља, онда нам је указана част. Мало је таквих народа од којих је све почињало а и завршавало се. Сваки пут платисмо високу цену родољубља.
Колико пута је Србија била разорена, а да никада није водила нападачке ратове, него се само бранила? ПЈП и војска 1998. И 1999.
У борби против терориста ОВК и НАТО алијансе, су се борили јуначки, часно, поштовали све законе ратовања. Ветерани ПЈП-а и војске, никада немојте ћутати, треба стално да подсећате, јер многи су већ заборавили да сте уопште и постојали.
Храбри јунаци дадоше животе, рањеници осташе инвалиди, косовски синдром узе свој данак. Њихове породице стално се питају: “Зашто баш они, зашто их завише у црно?” Да ли је вредело, јер годинама их нико није помињао?
Њихови саборци су били ту да одају помен, да пруже руку унесрећеним очевима, мајкама, већ одраслој деци. Без речи, са топлином, у очима, са сузом која сама крене и слива се низ лице.
Да ли је то довољно да смањи горчину и очај? Није, али је од срца, од правих сабораца.
Када су ветерани ПЈП-а и војска подигли свој глас, као да се Србија пробудила, схвативши да су то хероји, најбољи синови које је заборавила, а после толико година их се сетила.
То су очеви, одрасле деце, који памте, упијају, када су се поздрављали и никада их више нису видели. Примају споменице и одликовања поносно и достојанствено, а до тада су можда били љути на своје очеве, јер су их остављали да иду да бране Косово и Метохију, да бране отаџбину. Они су наша будућност, јер су понос кроз сећање, на јуначка дела, добили од земље Србије.
Удружење ветерана ПЈП-а, за кратко време, подсетило је цео српски народ, ко су били и за шта су се борили. Земља која је имала такву војску и полицију је богата. Манифестације, изложбе слика погинулих и живих бораца, сведоче и опомињу. Свака генерација остави нешто иза себе.
Остала су херојска дела ПЈП-а и војске, која су записана и треба их стално помињати да се никада не забораве. Зато је Косово и Метохија толико значајна за све учеснике ПЈП-а и војске који су је бранили.
Садашњост, за разлику од прошлости је тешка. Као црна земља. За велике силе, све је решено, за нас никада није завршено. Све док тако размишљамо, има наде, још увек смо остали прави људи.
Знамо шта је наше, знамо да није време и где нам је место. Па када је уопште време било наклоњено Србима? Сада је најтеже, а никада није било лако. Ко може ући на нашу земљу, а да не буде ухапшен? Коме ми доказујемо истину и правду?
Коме причамо о нашим светињама? Важно је да ми знамо, да наша деца не живе у заблудама, јер тако ћемо спасити свету земљу од заборава.
Колико Србија буде ценила и признавала своје борце, такав углед ће имати и код њихових потомака. Борба у миру за остваривање права, за очување достојанства је тежа него у рату.
Друга су правила. У рату се борци одлично сналазе, погину или преживе.
У миру морају да доказују ко су и шта су били.
Нико од припадника ПЈП-а није очекивао како ће проћи у миру. Лакше је било у рату преживети потковицу, избећи заробљавање и уништење, као и сталну ватру и црвену опасност, него у миру, када те забораве и затворе ти уста.
Ћутање је највише болело преживеле ратнике.
Свака прича са породицом, онима који нису нигде били, али су се за то време обогатили, изазива горчину и бес. Нико нас није разумео, нити је желео да схвати да је нешто важније од живота.
То што смо оставили породице, отишли да изгинемо, као да смо то намерно урадили, јер смо могли и другачије да прођемо. Као да смо са оваквим размишљањем имали избора.
Избор увек постоји, за оне који се плаше за живот. Да не употребим другу реч, али за одабране припаднике ПЈП-а и војске, једино исправно решење је била борба за слободу српског народа.
То се није променило ни данас, после толико година, кад можемо са дистанце да гледамо и анализирамо догађаје. Ветерани ПЈП-а и војници, били сте учесници историјског догађаја одбране Косова и Метохије.
Будите живи споменици који говоре. Никада немојте дозволити да вам било ко забрани и да заћутите. Ако се то деси, онда је све било узалудно.
Ви нисте обични полицајци, војници, ви сте бесмртни ратници о којима ће се причати и после сто година.
Ваше споменице и одликовања чуваће ваши и праунуци, јер какви сте ви били, такви ће и они постати.
Косовски завет пренеће се тако, као набујала река, освестиће сваког.
Ако тако сви мислимо, ако верујемо, има наде, за све мученике који дижу пале споменике, обилазе манастире и чувају своје куће порушене.
Тамо где се човек роди, издржаће страшне муке, али остаће да се бори, све док душу не испусти и у ватри не сагори.
Зато је тешко разумети, онима који нису упознали Косово и Метохију и Србе који живе тамо, да схвате шта их то држи толике године, а да се не иселе и дођу у Србију.
Дух који влада, смирује их, за њих је то рај, а окружени паклом. Хероји умиру али не одустају. Остају бранећи својим телима светиње и своју земљу.
Ветерани ПЈП-а су поносни што су бранили најбољи део свог народа. Никада не заборављамо њихове жртве, као и они наше.
Граница коју су направили, није нас раздвојила, она нас је још јаче спојила. Једног дана кад све прође, слобода нам увек дође.
Тек тада ће ветерани ПЈП-а наћи мир својој души, а до тада, патња, јад и чемер, пратиће нас све до краја живота. Када си срећан није тешко умрети. Тешко је свој бол који носиш у гроб однети.