Да ли један телефонски позив може да промени живот? Када директор Опште болнице Шабац, назове директорку Дома здравља Коцељева и каже јој, да сам као лекар на специјализацији из педијатрије одређен да са Посебним јединицама полиције ПЈП идем на Косово и Метохију 1998. године. Био сам на одмору, обавештен успутно, као да се ради о неком излету. Како сам изабран баш ја? Чему толика заслуга и поверење? Поред толико лекара, који једва чекају да се докажу колико воле своју земљу, колико су посвећени свом послу, на коме изгарају и на све пристају. Да ли баш на све?
Касније сам био сигуран да су то само изговори и да њихов одлазак у ратно подручје,
завршава се у коронарној јединици где уместо да спашавају људске животе, постају пацијенти, тешко болесни. Са срчаним тегобама, окачени на мониторима, одбројавају последње дане живота, док јединица не оде без њих. Када су сигурни да су се извукли и да неће ићи, да су заштићени, оздраве без терапије, па на кућно лечење да се санира измишљена болест.
Како се постаје ратни доктор? Па само у рату, када је земља у којој живиш нападнута. Када неправда завлада, а правде нигде нема. Живот се мења, престаје да постоји. Нова правила важе.
Силе зла царују, бомбе падају, а ти не знаш зашто? Када те позову да као лекар идеш са Посебним јединицама полиције МУП-а Србије у неизвесност, у нешто што никада ниси доживео, нити си желео, да ти земља буде уништена. Да народ пати и буде поробљен, а није крив. Твој живот више не припада теби. Он припада твојој нападнутој земљи. Ти си изабран, та указана част није случајна. Значи да нешто вредиш. Да животе полицајаца преузимаш и одговараш за њих.
У мом досијеу стајало је да сам био војни лекар на Пониквама, међу пилотима из Бихаћа. Прешавши у дечји диспанзер био сам резервни официр, коме је чин остао, као и искуство које сам стекао. Колико је радости у њиховим себичним главама било? Нашли су кога су тражили. Знајући да ја тако нешто не одбијам, јер у питању је моја част, достојанство, нешто што остаје и после живота који је пролазан и у то време заиста бедан. Јавио сам се сутрадан директору Опште болнице Шабац, отишао по лекове и потребан материјал, који сам сматрао да је неопходан. Имао сам техничара са психијатрије, дивног човека, стабилног са искуством. Крећем са Шабачком четом полицајаца у чији састав улазе и Коцељевци. Неке полицајце сам знао, али сам имао искривљену слику о њима.
Нисмо имали ништа заједничко, тако да нисам ништа очекивао. Као и они са истим наоружањем и униформом без ознака Црвеног крста, јер за терористе, то је главна мета. Путовање је дуго трајало. Косовска Митровица и задње одредиште Србица, Дренички крај, где српски полицајац никад није дошао. Косово сам познавао једино из књига, епских песама и историје.
Смрт је добила прави облик, од магле постала је зло. Од ничега створено је нешто, што ћемо памтити као и свет који нас је издао због виших циљева. Отишли смо у непознато, а открили све познато и јасно. Открили истину о себи и другима. Знамо ко смо и шта смо, да умрети боље је часно, него живети у проклетству и лажима. Оно што нас после чека, биће изненађење, које ће нам приредити наши “пријатељи” из великих ратова. Добро ћемо их запамтити, као и они нас.
Храбри људи са врлинама и манама
У тешким ситуацијама имао сам довољно материјала, да упознам многе полицајце. Њихове профиле, њихове праве људске особине, за које нисам веровао да поседују. Били су то заиста храбри људи, са својим врлинама и манама. Имали су то неко јединство, бодрили су једни друге и када је било тешко и када је било безизлазно. Нисам видео страх у њиховим очима, али сам видео осмех и шале које су правили једни другима. Видео сам њихову племенитост где су помагали Албанцима и давали деци млеко и чоколаде. Док су њихова деца и жене бринули о њима, о њиховим животима,
јер се нису јављали по десетак дана. Њихови командири били су строги, али правични, као да су на послу.
Имао сам ту срећу, да у несрећи, упознам праве пријатеље. Са уважавањем и надам се помоћи коју сам им пружао када је било најтеже. Никада нисам погазио Хипократову заклетву. Лечио сам и једне и друге. Био и на највишој коти где се једва пешке могло доћи, а камоли са свом опремом.
Колико несрећа везује различите људе, личности и занимања? Упознао сам њихове племените душе, њихова велика срца, њихова осећања, страхове, не за себе, већ за своје породице. Како је могуће да их пре нисам упознао?
У њиховим срцима Косово и Метохија су имали посебно место. Никада нису жалили себе што су ту, што им је живот у опасности. Били су посебни, били су надахнути својом земљом. Није било сумње у њихове исправне одлуке. Патили су са српским народом, туговали за свачијим животом. Имали су срце и душу, храброст и част.
Њихова имена, акције и догађаје нећу помињати, али сваки од њих који је био са мном, на том Светом путу, на одбрани Косова и Метохије зна да наше пријатељство које се учврстило још више, када је почео прави рат. Када сам доста пута био са њима у првој борбеној линији, јер само тако сам могао да спасим њихов живот, не жалећи свој. Они то цене. После толико година, када време чини своје, да неке ствари прекрије прашина, да права истина никад не види светлост дана, ратни ветерани, морају бити поносни јер су сачували част и образ у месту у којем живе, да их се деца никада не стиде. Мени као њиховом ратном доктору, остаће у срцу као хероји који су много дали напаћеној земљи а да нису тражили ништа.
Ко је могао да заустави Ужички одред који је имао свети циљ, да ослободи сваки део српске земље, где годинама у Дреничком крају није било полиције, већ само терористи, плаћеници и убице.
Ми нисмо ту рођени, неки су први пут упознали Косово и Метохију, па шта нас је онда то толико вукло у равнице и високе планине?
Тада је то била зона безакоња, која је угрозила и забринула целу Европу и Србија је као суверена земља, гарант мира на Балкану, добила одобрење да реши стање које је постало неиздрживо. ОВК је проглашена за терористичку организацију, која се морала разбити. Цео свет је то признао. Зато су полицијске снаге из већег дела Србије биле послате да стану терору на пут. Можете замислити полицајце из унутрашњости, који су до тада радили свој посао, мирнодопски, да иду у непознато, да се одвоје од својих породица. Нису знали шта их тамо чека, али су осећали да ништа није добро. Дошли
су на своју земљу, Косово и Метохију, али оно што су видели и осетили, то је непријатељство, то је опасност која им је претила са свих страна. Како су се осећали, о чему су размишљали, да ли су веровали у себе да су способни, да реше проблем који се стварао и толико ојачао да се претворио у чудовиште. Нису то биле појединачне групице обичних банди, већ организована војска терориста, страних добровољаца, једна сила зла која је познавала терен, свака кућа била утврђење, свака шума и планина била заседа. Како погинути или рањен бити, а најгоре бити заробљен? То није био обичан долазак, већ ратно окружење. Српски полицајци дошли су у прави пакао, одвојени од својих кућа, породица, изгубљени у простору који не познају.
Нема стајања и кад киша метака пада
Толико различитих карактера, особина сваког појединца, скупљених на једном месту, створити у једну целину која исто мисли, реагује на прави начин, нема стајања ни кад киша од метака пада. Нема кукања за изгубљеним животом, за рањеном ногом, за уништеним сном. Од полицајца до команданта иста правила важе. Част и достојанство није привилегија, већ особина коју имају. Нема разлике, сви смо исти на првој линији одбране. Ко размишља о смрти? Она и не постоји. Ко може убити такве хероје, када су своје животе већ дали? Од обичних људи који се нису разликовали од других
грађана ни по чему, својим понашањем, јуначким делима постали су нешто друго, узвишено, изашли из просечности и постали хероји. Нису били свесни тога, јер су скромни, сматрају да им је то дужност и да је то нормално.
Искуство лекара
Као доктор, анализирао сам њихово одрастање као и понашање у свим ситуацијама. Имати ту част да будеш део такве јединице се малом броју лекара омогућила. Ми који смо били са таквим људима, постали смо духовно јачи, испуњени емоцијама и снагом јединства. Упознати такве људе, а бити равнодушан је немогуће. Они постају део твог живота, оличење доброте, храбрости, они имају циљ, имају све оно што други немају. Њихова борба за Косово и Метохију је епског карактера, нико не одустаје, нико се не предаје. Знали су због чега су ту, патили су заједно са народом који је пре тога био у заточеништву. Они су борци са душом. Све мане које су до тада имали, рат је однео, остале су само врлине. Зар је потребно да нас већи део света бомбардује и
напада да бисмо постали оно што јесмо? Тако смо упознали себе, а и друге. Видели оно што је невидљиво, осетили блискост смрти и живота. Упознали тугу и очај напаћених. Ту смо где јесмо, повратка нам нема. Чекамо крај агоније и пропаст која нам је додељена. Моћни непријатељи, невидљиви, са свих страна нападају, терористи још видљиви у црним униформама, већ виде победу.
Терористи са свих страна виде своју шансу. Многи су се преварили и потценили моћ Божје силе која нас је све време чувала, јер смо у њу веровали. Да није наше вере, можда не би било ни нас. Били смо сигурни да наша борба није узалудна, правда је на нашој страни, на својој смо земљи.
Ужички одред је прошао голготу, толико борби, замки и напада, патњи и животних судбина. Простор велики, јединице раздвојене, а делују као једна целина. Како је све то било могуће ускладити у таквим условима? Сачувати људске животе, а одбранити земљу. Колика одговорност команданта чију пропаст већ сви виде? Сви непријатељи, нигде пријатеља. Како сачувати одред од уништења, водити непрестане борбе, а бити човек од ауторитета? Све је могуће када имаш такве борце, прекаљене у многим биткама, који нису изгубили част и достојанство, већ као апостоли борили се
против великог зла. Остали верујући, а пролазили кроз пакао. Видели и самог ђавола и авети смрти, а остали оно што су били, Божији ратници.
Имао сам част да упознам такве борце, да пратим њихово прерастање у хероје. Све оно што је добро, дошло је до изражаја. Зато су они постали величине, остали људи и после свега. То сам видео и када смо се враћали са Косова и Метохије, после потписаног споразума. Туга и патња са народом који нас је пратио до саме границе са Србијом. Теже је било и од саме смрти, лакше је нестати него све то гледати. Остављен народ којег треба да чувају они што су нас бомбардовали.
Како преживети све то, а остати нормалан. Још чујем кукњаву и лелек како одјекују Косовом. Ни киша која је падала није нам помогла, само је појачала тугу и очај. Исти народ, а раздвојен. Ко ће да их штити, брани, коме смо их оставили? Нашу свету земљу напустили. То су најтежи тренуци јер емоције су победиле разум.
Сусрет лекара са траумама на ратишту
Посебне јединице полиције, заједно са војском, бориле су се у неравноправној борби. Стално мењали места, једва стигли да једу једном дневно, а нису осећали глад, нису имали умор. Шта их је то држало и носило, откуд им толика снага? Опасност која је свакодневна, од човека ствара машину која не осећа бол, али у тој машини није мотор већ срце јуначко. У њему је смештена сва патња српског народа, све жртве њихових бораца. Све што није дозвољено у рату је од стране НАТО агресора коришћено. Како заборавити уранијумске бомбе, касетне бомбе, око бункера храбрих полицајаца ужичког одреда? Промене по кожи биле су необичне, са страшним сврабом, који
није реаговао на сву могућу терапију. Шта су то бацали да већина полицајаца буде у променама, посебно они који нису послушали да буду закопчани до грла као и запопчаних рукава? Промене су биле највише изражене на отвореном делу тела. То се одразило и на психичко стање полицајаца. Знали су да је нешто опасно, а нису знали шта је. Ако један размишља и о самоубиству, јер не може да издржи тај осећај, онда је све могуће. После неколико дана лечења, где је употребљена сва могућа терапија, промене су се повукле. Колико само стресова због наизглед обичних ствари? Са
свих страна су нападали терористи, сада “Борци за ослобођење Косова и Метохије”. Униформе нису мењали као ни животињске нагоне. Где год је била српска полиција су нападали.
Неспавање и континуирани стрес изазивао је промену у психичком стању појединих полицајаца. Халуцинације, где један види како стотине црних униформи стижу и праве обруч, а други нико не види, јер их и нема. Његова слика је толико реална, да се многи питају шта он то види? Он заиста види и осећа, после доласка и прегледа склоњен је на сигурно где је добио терапију. Дани су пролазили, скоро сви исти, борбе непрестане, по целом Косову, нигде краја, ни излаза. Ти људи који су бранили своје положаје, имали су промену расположења. Било је неопходно да их обилазим, да попричам са њима. Ауто је био лака мета, али мање вреднија од једне бомбе, као и људ-ски живот. Обилазио сам их сваки дан. Уместо срећу да им донесем, стално су имали рафалну паљбу и нападе. У свој тој опасности било је много радости, јер свака реч са њима, враћала их је из депресије и лошег расположења у нормалан свет, у смех.
Како очувати менталну снагу
Пишући о ратним дешавањима и у најтежим ситуацијама увек је било шала, задиркивања. Када су расположени и када их видим да у њима има живота, да нису изгубили ништа од оног што су имали, знао сам да има наде. Битно ми је било чување менталне снаге, да када се све заврши, изађу из овог рата са што мање последица. Све време борби специјалне јединице полиције бринуле су о албанским цивилима. Као да није рат, они су имали велико поверење у полицију јер им је помагала, давала намирнице, млеко, конзерве, као и чоколаде деци. Тешко је то описати и замислити ако ниси тамо био. Тешко је схватити какву душу имају ти већ прекаљени борци, огрубели у ратним борбама, а тако нежни и болећиви према деци. Стално је било позива преко мотороле, када су тражили помоћ за некога. Командир одељења, који је носио огроман крст на грудима, увек је звао:
“Може ли врач да дође?”
Питао сам да ли је хитно, одговорио је:
“Није, али када будеш могао”.
Увек сам ишао а требао је помоћ или преглед детету или неком од Албанаца. Водио ме је кроз неке узане уличице, у недођију. Право је чудо како смо све то преживели без заседе. Имао сам лекове и за одрасле и за децу. Увек су се з-хваљивали и видео сам праву искреност у тим обичним људима. Они нису били криви ни за шта, они су ту живели, а нашли се у рату као и ми. Зато смо се добро и разумели. Никада нико није размишљао када је неком била потребна помоћ. Осећали смо се много боље, јер нису сви исти. Они се разликују од оних екстремиста, дела свога народа који их је терорисао и убијао ако су другачије мислили, ако нису облачили униформе ОВК. Они то нису желели, они су патили, заједно са српским народом, јер су имали исту муку. Живели на истој земљи на Косову и Метохији, али су били приморани да буду лојални терористима јер би им породице страдале.
Нема тог борца који је био у рату, да није изашао са траумама. Док се борио имао је тај адреналин, имао мотивацију да оно што ради није узалудно.Бори се за своју отаџбину и то ће неко знати да цени. Земље које су водиле освајачке ратове, много су учиниле за своје ветеране. Сви они имали су ратне синдроме, које су добијали по земљама где су ратовали. Наши полицајци, војници, добровољци, који су бранили своју земљу, добили су Косовски синдром. То је цена одбране, то је судбина бораца. Држава Србија није их заштитила, није им помогла да што лакше прођу у миру, да ратне последице буду што мање. Као да је намерно сипала со на отворену рану, да имају осећај кривице, јер су бранили отаџбину. Зато су трауме много веће, јер све су очекивали, али такав однос
и статус од своје земље нису. Како се могу осећати ратни ветерани полиције? Све оно што су имали и кроз борбе добијали, част и досто-јанство, узеше им. Уместо одликовања и почасти које су заслужили, оставише им само косовски синдром. Све је утицало да се он појача, да достигне максимум и онда се убију на послу. Бежећи од сурове истине, многи своју тугу спашавају у алкохолу. Уместо да се ради на психолошком спашавању душа, притисак је све већи. Постају очајни, многи су завршили на психијатрији, као обични пацијенти, а не као ратни ветерани. Све оно што сам написао, то је увод у објашњење настанка косовског синдрома.
У сваком рату, ма колико страшан био, води се и обичан живот, јер човек се прилагоди, навикне на опасност, на смрт. У нормалном животу то је незамисливо. Посебне јединице полиције су живели пре тога обичним животом. Из таквог живота, убачени у ратни вихор. Они су победили себе, уништили све моје предрасуде које сам пре тога имао о њима. Пред мојим очима израсли су у праве ратнике, у хероје. Доживели су преображај какав нисам могао очекивати. Постали су понос српског народа,
много добили, а ништа од својих људских особина нису изгубили. Био сам сведок и посматрач њихових психолошких превирања. Много тога су прошли, многи су оставили свој живот, други су били рањени. Нећу претерати ако кажем да је ипак постојала нека сила која је спасила многе животе полицајаца на целом Косову и Метохији, као и војника који су били са заједничким циљем, одбрана свете земље. Тешко ми је да као лекар и учесник у тим ратним сукобима, где сам имао прилику да упознам све те сјајне људе, да једног дана неста-нем, као и сви обични смртници, а да о њима ништа не кажем. Ако је одбрана отаџбине привилегија и дужност, онда је права истина о борцима специјалних јединица поли-ције Ужичког одреда толико значајна да се сазна, јер ти људи никада не смеју бити заборављени. Све ове године после рата, осећао сам ту потребу, да из свога угла ратног доктора, изнесем своја размишљања, дам ново светло које ће као светионик обасјати њихова лица, да се виде, да не буду безимени и у тами.
Хипократова заклетва као сведочанство о истини
Као ратни доктор ПЈП-а Ужичког одреда, никада нисам видео неки злочин од стране нашег славног одреда, јер то је мој услов био. Хипократова заклетва ме је обавезала да причам истину о свим људима, без обзира којој нацији припа-дали. Полицајци Ужичког одреда са својим командантом, командирима одељења, водова, чета, придржавали су се вој-ничке заклетве. Никада је нису погазили, ни онда када су наши борци гинули, били рањени, ни онда када смо били опкољени. Ако у таквом ратном вихору, где земља гори, где су непријатељи са свих страна, терористи, НАТО зликовци, останеш човек, сачуваш своју част, онда постајеш величина. Ти људи заслужују дивљење, бранили су, све што је неодбрањиво. Нису упрљали руке, нису изгубили образ. Када је потписан
споразум, морали смо напустити нашу Свету зе-мљу. Само ми знамо како нам је било. Душа је патила, срце је крварило, још нам није излечено. Остала је затрована земља, уранијумом. Мировне снаге КФОР-а које су дошле, нису добро прошле. Највише је страдало Италијана, јер су били без заштите, били на нашој земљи. Већина је умрла од малигних болести, леукемије, њихови стручњаци су то и доказали. Њихове породице су добиле огромну одштету за њихове животе. Шта су Срби и
Албанци као народ добили на затрованој земљи? Само смрт, без икакве надокнаде.
Ратни ветерани ужичког одреда са својим командантом, нису имали страх када су бранили Косово и Метохију, па зашто би имали страх од обичног живота? Зар је он страшнији од рата? Познавајући такве борце, сигуран сам да ће победити живот, да ће проговорити језиком који сви разумеју, и они у фотељама, и они други, који негирају њихово постојање, њихове особине које су заслужено стекли. Треба говорити и писати, не због нас који то већ знамо, већ због наших потомака, да знају да цене праве вредности, да схвате шта значи отаџбина, жртве које су пале нису узалудне. Ако то
не буду знали, како ће бранити земљу Србију, како ће вратити Косово и Метохију?
Последице су страшне, косовски синдром постоји, он нас прати, постаје део живота ветерана са којим морају да се носе. Живе са последицама, размишљају о списковима, који се сигурно негде чувају и чекају прилику кога ће ухапсити на граничним прелазима, па нека доказују шта су радили на својој земљи. Сви имају право да туже када су нападнути, само за Србе правде нема. Косово и Метохија је као Чернобиљ и да је слободно кретање, живот би био кратак.
Косовски синдром после рата
Кад је настао мир преживелим учесницима рата, било је потребно време да се адаптирају на нове услове живота. У људској природи је да се у случају опасности или ратних дејстава човек мења, његови одбрамбени механизми се активирају. Постаје друга особа, постаје машина, постаје неустрашив. Као да су рођени са пушком која је део њиховог живота, без које се не одвајају.
Преживели су толике акције, борбе, без страха, без панике. Живот су оставили по страни, нису о њему ни размишљали. Нису имали времена, али су имали енергију која их је носила. Нису осећали умор, били су посвећени само једном циљу, борби. Где је тај жар који је нестао у миру? Они нису спремни за обичан живот који треба водити свакодневно. Још увек имају ту енергију, али не знају шта ће са њом. Како да је обуздају, а да никог не повреде. Како живети у миру у коме владају друга правила? Свако понашање које се не уклапа, наилази на осуде. Њихова унутрашња борба почиње.
Њу нико не види и не примећује. Они су смирени, понашају се као и пре, чак много боље. Имају толеранцију, разумевање, али мање причају. Постају обични људи, који воде нормалан живот. Да ли је баш тако, или је то само привид? Њихове несанице трају до касно у ноћ. Остају сами. Почиње размишљање, које их до-води до ничега. Треба спавати, али и сањати. Тај сан који је за друге одмор, за њих је прави кошмар. Када се пробуде ознојени су, преморени, исцрпљени, са јасним сликама које су видели и доживели. То није сан, то је ноћна мора, која се јавља периодично, која им
говори да њихов живот више није исти. То их прогања, посао их чека. Треба бити нормалан, да нико не примети. Коме да се жале? Ко ће да их са-слуша? Да им да савет, да ће све то једног дана проћи.
Психолози и психијатри имају своје теорије, своје приче које не допиру до њих. Они нису били са њима у стварном животу, нису видели ратну страхоту. Како да их разумеју? Како да им поверују?
Тражећи помоћ угрозиће посао, биће прогла-шени неурачунљивим, а последице су велике. Ниједна средина нема разумевања. Снови који долазе, где су опкољени, где нема пушке, где пиштољ пуца на празно, нема муниције. Како да се одбране? Како да се убију, да их не заробе? Зашто су немоћни у сновима? Зашто су им ноге толико тешке, да не могу да трче, да беже? Колико питања, без одговора. Њихове душе пате, ноћи су језиве, снови се смењују, постају мрачнији, црњи.
Пролазе године. Дани су другачији, имају породице, обавезе, не размишљају много. Враћају се у нормалне токове живота. Кад ноћ дође, са маглом, са својим аветима прошлости, са несаницом која им разум мути. Ко да спава? Како да преживи још једну ноћ, а нису се опоравили од претходне? Помоћи нема, јер је они не виде. Где се изгу-био оптимизам који су имали? Где су нестали животни циљеви и нада за боље сутра? Како дочекати јутро, а не бити изгубљен? Како преживети ноћ, а не бити убијен? Како се бранити, кад немаш чиме? Снови, пусти снови, коме ће добро донети, а однети зло? Судбино проклета, зашто нас осуди да живимо са ноћним морама?
Злодела нисмо чинили да би заслужили такво проклетство. Како ли спавају прави злочинци? Шта ли они сањају? Како им мозак не изгори? Лекови не помажу, а и шта ће им, они нису луди. Били су тамо где је требало, у право време. Вратили се кући, у невреме. Олује још трају, мука, јад и очај не престају. Када ће се све ово завршити? Како ће издржати до судњега дана, када ће коначно мирно спавати и не сањати. Пролазе године, страшни снови остају. То већ и други примећују. Чуде се, како
се нешто страшно десило? Како ништа није указивало на то? Знаци су били свуда, али их нико није примећивао. Нико се није питао, зашто ратници не спавају? Сматрали су да је то нормално, да су тако навикли, и да им не смета. Они се нису жалили, нису причали. Трпели и сами патили. Усамљеници ноћи, прогањани од прошлости, изгубљени у вре-мену, у садашњости. Веће су муке доживели у миру, који дуго траје. Све се плаћа. Они који имају душу и емоције, полако их губе, не препознају себе.
Физички су се променили, снови су их уништили. Како прескочити ноћ, а прећи у дан? Како избрисати прошлост, а вратити сан? Па никако! Цена одбране отаџбине је велика. Да ли је толико вредна да живот полако пропада? Да ратници губе разум, да не разликују сан од јаве. Какав је то живот?
Прошлост побеђује, а будућно-сти нема. Како помоћи живим споменицима који су својим делима писали историју? Како спасити животе ратника у миру? Вратити наду, спасити душу. Они су потонули, изгубили се у алкохолу, у психичком растројству, у депресивном стању. Тетурају, када падну тешко устају. Алкохол није избрисао оно што су доживели, само је појачао њихове успомене.
Оживео их, тако да се јављају и дању. Пред очима им бљесак, чују неко зујање, да ли их то гађају, треба залећи у прашину, иза дрвета, наћи неки заклон. Ко их то посматра, да ли је то снајпер, или заседа у коју не смеју упасти? По-мрачење ума, дан и ноћ постају исти. Има ли спаса, губи се разум, реалност не постоји. Страх је победио, освојио срце, преузео душу. Избацио из подсвести све оно што је поти-снуто и још више појачао. Како се ослободити, како про-гледати и видети? На одељењу психијатрије, видеше пла-фон замућен. Да ли је то небо, откуд решетке на прозорима?
Зашто не могу да се помере, ко их је то везао? Да ли су заробљени, како побећи, где им је снага, како дохватити пиштољ када су им руке везане? Виде бели сталак, инфузија која тече. Зашто им не прекрате муке, какви су то људи у белом? Да ли су већ стигли у небеско царство? Да ли је то суд Божији? Какву су судбину заслужили? Храбро су се борили, нису злочине чинили, ваљда ће праведни бити. Ако је суд земаљски, ништа добро не могу очекивати, ако је Божији, можда ће бити бољи.
Толико питања, халуцинација, предсказања у глави ветерана. Нико не одговара само се чују кораци. Да ли то смрт долази или то бели анђео ходником пролази? Траје све то дуго, не чују ни свој глас, ни ша-пат који им нешто говори. Ко им се то обраћа као људском бићу? Ко их смирује, ако нису заслужили? Како су довде стигли ако су били у заклону? Ко их донесе, да ли су рање-ни? Тело их не боли, осећали би, не виде крв која шикља из отворене ране. Нешто се дешава, што није нормално.
Нису свесни, време је стало. Поново отворише очи, као да су један трен заспали, а више дана су непокретно лежали. Чули су речи јасно, видели особу у белом: “Добродошли ратници у нови свет, часних, мислили смо да ћемо вас изгубити, али сте нас изненадили”.
Било је то отрежњење. Видеше белу собу, то су решетке на прозору, али није затвор. Живи су, нису рањени, само им срце крвари, а душа јеца. Ипак се неко односи према њима као да су људи. Толико пажње и љубави нису доживели, откад су из рата изашли. Можда су то и заслужили, време ће показати. Има наде за хероје, јер људи у белом осећају шта су доживели, имају разумевања за њихово понашање, јер имају косовски синдром. Они знају како да га лече, знају како ће га
победити, али не знају како ће их Србија прихватити. Отаџбина увек хоће да пригрли своју децу која су страдала и која су је бранила. Да ли ће то учинити и људи који им нису помогли када је требало, јер можда до овога не би ни дошло? Можда ће схватити да може и њих иста судбина задесити ако Србија буде нападнута.
Закључак:
Сви доктори који су учествовали у одбрани Косова и Метохије. Заједно са медицинским техничарима, заслужују поштовање и да се никад не забораве. Нисмо се сретали јер су смене биле такве, да са својом јединицом дођеш, са том се и враћаш. Само у пролазу, када смо раздуживали опрему, лекове и сантитетски материал. Жао ми је што нисмо имали више времена да се упознамо.
Сигуран сам да би њихова искуства и доживљаји били занимљиви и бурни.
Они су хероји својих једница. Они су пријатељи бораца. Сам њихов долазак на ратиште је довољан да и даље важи Хипократова заклетва, да није само положена, да би се издала, већ да би вечно важила и трајала. Здравствени радници су за понос јер су били достојанствени, представници своје струке. Без њих, живот би био много јефтинији, они су га подигли на највиши ниво.
Колико је страдало белих мантила и какве су последице имали, када је рат прошао немамо податке, али знам сигурно да су оставили печат јединици којој су припадали као и пријатељства која су трајна, јер су у рату стечена, крвљу потврђена и оплемењена. То се не заборавља. Свој живот су испунили, а дуг према отаџбини одужили.
Доктори, техничари, ви сте ветеран који припадају српском народу, који сте упознали свету српску земљу Косово и Метохију, зато будите поносни на свој живот, јер сви они, који су то избегли, а могли сте и ви, могу само да нам завиде и да вас се стиде, јер нисте били као они. Нисте се крили по болницама, на одељенима као болесници, већ сте беле мантиле заменили униформама и храбро кренули са будућим херојима. Видели сте оно што наше колеге, које су имале разлоге да се не појаве када је требало, оно због чега се кожа најежи, душа испуни. Осетили дах смрти, као и лепоту
живота којег сте спасили.
Зато и у миру, будите оно што јесте. Браните част своје професије јер ће вам живот бити много испуњенији, јер сте доказали да и лекари могу да буду борци за живот.