Пише: Данко Боројевић
Народна скупштина Републике Српске на заседању у Бања Луци 12. маја 1992. године, доноси одлуку о формирању ВРС, као седме и последње оружане силе на простору претходне СФРЈ.
За команданта Главног штаба именован је генерал-потпуковник Ратко Младић (касније генерал-пуковник). ВРС формирана је од делова остатака ЈНА, постојећих јединица ТО по општинама и регионима са већинским српским становништвом и одређеног броја страначких формација, који су се добровољно ставиле под команду деполитизоване ВРС. Паравојне формације које се нису ставиле под команду ВРС, разбијене су, протеране или похапшене и суђене.
У преамбули одлуке стоји:
На основу члана 70. тачка 2. Устава Српске Републике Босне и Херцеговине и Амандмана II на устав Српске Републике Босне и Херцеговине, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, на сједници одржаној 12. маја 1992. године, доноси:
ОДЛУКА О ФОРМИРАЊУ ВОЈСКЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Формира се Војска Српске Републике Босне и Херцеговине.
Члан 2.
Досадашње јединице и штабови територијалне одбране, преименују се у команде и јединице Војске, чију ће организацију и формацију утврдити Предсједник Републике.
Члан 3.
За команданта Главног штаба Војске Српске Републике Босне и Херцеговине поставља се генерал-потпуковник Ратко Младић.
Члан 4.
Војска Српске Републике Босне и Херцеговине носи униформе и чинове које су носили припадници Југословенске Народне Армије и територијалне одбране.
Основу ознака на капама чини Српска застава, а на лијевој надлактици Српска застава на кружној подлози са натписом „ВОЈСКА СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ“.
Члан 5.
Ова одлука ступа на снагу даном доношења и важиће до проглашења Закона о војсци Српске Републике Босне и Херцеговине.
Члан 6.
Ову одлуку објавити у „Службеном гласнику српског народа Босне и Херцеговине“.
Број: 03-234/92
12. мај 1992. године
Бања Лука
ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ
СРПСКОГ НАРОДА У БиХ
Мр. Момчило Крајишник
Такође, треба знати да је на 19 заседању Народне Скупштине 12. августа 1992. године, Српска Република БиХ мења име у Република Српска, у складу са тим промењено је и име њене војске, у Војска Републике Српске.
Дан, уочи доношења одлуке о формирању ВРС, 11. маја, формиран је ужи део Главног штаба будуће Војске, састава четири генерала, седам пуковника и један капетан – сви активна војна лица, већ бивше ЈНА. Та група старешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се заснивати ВРС и то:
1. искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их окосницом будуће Војске,
2. све паравојне формације, затечене на територији РС, укључити у организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протерати,
3. постојеће кризне штабове по општинама и регионима, искључити из система командовања јединицама ВРС,
4. искључити већ заживелу четничку стратегију ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно – ни четници ни партизани, већ борци за одбрану РС,
5. не измишљати нову ратну вештину – тактику, оператику и стратегију, већ потребама ВРС прилагодити упутства и борбена правила бивше ЈНА,
6. ратовати, искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених Нација, којим се регулишу поступци зараћених страна,
7. у ВРС имати строгу војну субординацију, а старешине на командне и друге дужности постављати системом „одозго“, а не избором „одоздо“,
8. Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно – подофицири, официри, генерали и цивилна лица на служби у ВРС, не могу бити чланови ни једне политичке партије,
9. морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији, патриотизму, свести за што се боре, вери, стручности командног кадра и бораца и осећањима праведности и хуманости у односу према рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових породица,
10. снабдевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе, општине, радне организације и донаторе, а основа у снабдевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије.
На основу члана 2. Одлуке о формирању Војске Српске Републике БиХ, Председништво Српске Републике БиХ је 15. јуна 1992. године, донело Одлуку о формирању, организацији, формацији и руковођењу и командовању Војском Српске Републике Босне и Херцеговине која је заведено под бројем 01-58/92 од 15. 06. 1992. године, и која је ступила на снагу следећег дана.
Организацијско-формацијска структура ВРС одговарала је савременој војној организацији у свету, прилагођена материјалним могућностима Републике Српске (РС), понашању непријатеља (узвраћати на изазове) и захтевима територије. Замишљена је и била је чисто одбрамбена војска, намењена за одбрану већ заокружених српских територија. Треба знати да су, пре рата, 32% Срба у БиХ, били катастарски власници 66% територије БиХ, јер су претежно живели по руралним, а муслимани (данас Бошњаци) и Хрвати у урбаним срединама. У току рата, ВРС је неправедно „оптуживана“ како контролише 72% територије БиХ. Тај податак су користили српски политичари ради хвалисања, а непријатељи и њихови савезници да би нас могли приказати агресорима. Никада ВРС није контролисала више од 66% територије, управо онолико колико Србе припада по катастру. Војска Републике Српске (као и Армија Македоније), је оружана сила створена не да осваја политичку власт као што је то случај са армијама Словеније, Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, већ да одбрани оно што су народ и политичко руководство већ створили. У томе је битна разлика између ВРС и Армија БиХ (АБиХ) и Хрватског вијећа обране (ХВО) у БиХ. Док ВРС брани српски народ и српске територије, муслиманска АБиХ се бори за освајање јединствене политичке власти на целој територији бивше БиХ (унитарна БиХ), где ће по принципу – један човек један глас, доминирати муслимани као најбројнији народ.
Међутим, Хрвати раде паралелно на два колосека. Заједно са муслиманима раде на елиминисању Срба из политичког живота БиХ, али упоредо с тим раде и на стварању сопствене државне творевине „Херцег Босне“. Намеравали су да се, по елеминисању Срба, одвоје од својих савезника муслимана и да „Херцег Босну“ прикључе матици – држави Хрватској. Ако им свет не дозволи стварање „Велике Хрватске“, онда ће основати сопствену државу на територији БиХ, где би са муслиманима ушли у некакву конфедерацију или неки други облик сложене државе.
Пошто, после једногодишњег ратовања, увиђају да не могу елиминисати Србе из БиХ, а Запад не дозвољава било какву самосталну државну творевину муслимана било где на тлу Европе, ХВО предузима очајнички подухват. Уз помоћ и ангажовање оружаних снага државе Хрватске, ХВО почиње рат против својих савезника – муслимана у БиХ.
Помаже им чак и ВРС, предузимајући хуманитарне акције у спасавању, евакуацуји и збрињавању хрватског цивилног становништва, па и војних јединица у централној Босни и западној Херцеговини.
Тачно годину дана касније 1. марта 1994. године, САД и један део земаља западне Европе, у Вашингтону, силом прекидају рат између њих и стварају неприродну државну творевину – Муслиманско-хрватску федерацију (МХФ), коју ће Дејтонски мировни споразум преименовати у Федерацију БиХ (ФБиХ), само да исламисти не би имали било какву самосталну државну организацију на територији БиХ.
За разлику од муслимана и Хрвата, Срби остају доследни својим почетним циљевима. Пошто нису могли ући у састав Треће Југославије – Савезне Републике Југославије, настављају да се боре за своју равноправност у БиХ, успешно бранећи своје територије, уоквирене у виду уставне државе Републике Српске, проглашене 9. јануара 1992. године. Наравно, главни терет те одбране носила је Војска Републике Српске, уз помоћ српског народа, државног руководства, Полиције РС и Српске православне цркве.
У структури ВРС, постојала су два вида војске – КоВ и В и ПВО. Сваки вид ВРС се састојао од родова и служби, а у њима су биле одговарајуће специјалности. Од родова ВРС је располагала са: пешадијом, оклопно-механизованим јединицама, артиљеријом, инжењеријом, везом, АБХО, авијацијом, АРЈ ПВО и ВОЈИН. Од служби ВРС је располагала са: техничком, ваздухопловно-техничком, интенданском, санитетском, ветеринарском, саобраћајном, грађевинском, правном, геодетском, финансијском и музичком службом.
Старешински кадар у ВРС је чинило 52% професионалних старешина, пореклом из РС. Од укупног броја старешина, у рату је учествовало 21% професионалних и 79% „резервних“ подофоцира и официра, који су поднели главни терет рата.
У састав новоформиране Војске Републике Српске одазваће се свега 900 активних старешина Срба, од укупно од 4500 старешина српске националности колико их је било 1991. године у ЈНА пореклом из БиХ. То је око 20% од укупног броја старешина. Временом ће се тај број повећати и износиће око 2500 професионалних војних лица (официра и подофицира), њима ће у командовању јединицама ВРС помагати и око 14000 резервних војних старешина (официра и подофицира).
Занимљив је податак из МОРХ што се тиче старешина хрватске националности у почетку рата у СФРЈ. Наиме према њиховим подацима, у почетку рата у Хрватској ЈНА је напустило 1765 официра хрватске националности, што је 60,5% од укупног броја официра хрватске националности који су у том тренутку били у ЈНА. Од тог броја 1500 је прешло у ХВ, што је 51% од укупног броја хрватских официра у ЈНА.
Већину командних дужности у ВРС од команданта бригаде, па навише и специфичне дужности у оперативним и стратегијским командама, обављали су професионалци и одређен број „резервних“ официра, који су командовали бригадама или су обављали одређене штабне дужности.
Борачки војни састав био је попуњен војним обвезницима, војницима на одслужењу редовног војног рока, питомцима војних школа на школовању у Београду и Бања Луци и војницима по уговору. Максимално, број припадника ВРС достигнут је крајем рата и износио је близу 215000 људи, од чега је само 2% чинио стални састав, а чак 98% резервни састав. Борци су били различитих специјалности, често неодговарајућих и различитих степени оспособљености, старосне доби од 18 до 55 година. Било је јединица ранга пука-бригада, без иједног професионалног официра.
Током целог трајања рата у БиХ ВРС је имала 23184 погинула припадника. У борбама је погинуло 38% старешинског кадра, а познато је да је светски проценат 8% погинулог официрског кадра у досадашњим ратовима.
ВРС је укинута 31. децембра 2005. године.
Од онога што је остало од ВРС у саставу Оружаних снага БиХ је 3. пјешадијски (Република Српска) пук, чије бројно стање износи десет људи. Активност ове јединице сведена је на управљање музејом пука; контролу финансијског фонда; припрему, истраживање и неговање историје пука; објављује билтене; чува културно-историјско наслеђе пука; даје упутства о одржавању посебних свечаности, обичајима, одећи и понашању пука, те води официрске, подофицирске и војничке клубове. По Закону о одбрани БиХ, командант пука има искључиво почасни положај и нема оперативна нити административна овлашћења.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године – 31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014.