Пише: Данко Боројевић
Америчке борбене јединице напустиле су Републику Вијетнам (Јужни Вијетнам) 1973. године, према условима мировног споразума који је привремено окончао рат који је трајао више од деценије. Борбе су се завршиле за америчке снаге, али је комунистичка влада Северног Вијетнама (Демократска Република Вијетнам) поново опремила своју војску и ескалирала копнени рат у Вијетнаму. У међувремену, америчка влада је наставила да пружа помоћ Јужном Вијетнаму на знатно смањеном нивоу. Сходно томе, неколико хиљада америчких грађани су остали, многи запослени у комплексу Канцеларије аташеа одбране (Defense Attache Office – DAO) на аеродрому Тан-Шон-Њут, у комплексу америчке амбасаде у центру Сајгона, или у четири конзулата у Да Нангу, На Трангу, Бијен Хоа и Кантхо.
Свака од ових локација задржала је неколико јединица америчких маринац у улози чувари/стражара. У августу 1974. године амерички генерал мајор Хомер Д. Смит, преузео команду над DAO. Он је био индиректно потчињен Грахаму А. Мартину, америчком амбасадору у Јужном Вијетнаму, и директно америчком адмиралу Ноелу А. М. Гејлору, главном команданту, Пацифичке команде РМ САД.
СИТУАЦИЈА У ЈУЖНОМ ВИЈЕТНАМУ ПОЧЕТКОМ 1975. ГОДИНЕ
Почетком 1975. године стратегијска ситуација у Камбоџи и Јужном Вијетнаму из основа се мења. Корумпирани марионетски режими Лон Нола и сајгонског диктатора Нгујен Ван Тија налазили су се пред расулом. Помоћ САД Јужном Вијетнаму је била скресана на минимум, док је ДР Вијетнам добијала велику помоћ од Кине и СССР. На територији Јужног Вијетнама се у том тренутку налазило 200000 војника Северног Вијетнама.
У јануару 1975. године долази до офанзиве у Камбоџи у којој је пала цела провинција Пуок Лонг. У том тренутку генерал Ђап наређује, да се изврши концентрација главних снага армије Северног Вијетнама и снага ФНО у највећој тајности. Сам ток операције изведен је у три етапе, прецизно разрађене и усклађене у Врховној команди. За офанзиву су ангажоване најквалитетније и технички најопремљеније јединице, преко 300 артиљеријских оруђа већег калибра и неколико десетина тенкова, а главни објекти напада били су градови, оперативне групације противника, базе и упоришта. У првој етапи је ослобођена Централна висораван и два провинцијска града Контум и Плеј Ку. Већ 10. марта ослободилачке снаге су напале Бан Ме Тоут и још један град на северу Јужног Вијетнама. Војска републике Вијетнам је пружила значајан отпор али је град убрзо пао. Због насталих проблема председник Јужног Вијетнама Нгујен Ван Тије је 14. марта дошао у оперативни центар 2. армијске области у На Трангу. Тамо ће начинити
грешку која ће на крају довести до нестанка Јужног Вијетнама. Наиме, амерички саветници и генерали армије Републике Вијетнам, су тражили повлачење са северних планина, јер како су они тврдили било их је тешко бранити. Председник је невољно пристао на то.
Повлачење се претворило у неорганизовано бежање, кад се локално становништво почело повлачити са војском. Када су војници и избеглице избиле близу Туи Хоа, војска Северног Вијетнама је отворила артиљеријску ватру, додатно погоршавајући насталу ситуацију. Том приликом су ослободилачке снаге разбиле комплет снаге 2. армијске области војске Јужног Вијетнама које су биле у повлачењу. У граду Хуе, који је још северније, завладала је паника. Већина грађана који су се још увек сећали Тет офанзиве, желели су да оду што пре из града. Армија је такође мислила да је председник Тије и њој наредио да се повуче што је изазвало хаос. Председник Тије се 20. марта обратио грађанима обавештењем да град Хуе није пао. Град Хуе је у прошлости био царска престоница, што га је чинило градом од великог психолошког значаја. Покушано је да се организује одбрана, али град пада 26. марта.
ПАД ДА НАНГА, СЛУЧАЈ WORLD AIRWAYS 727
Пажња се усмерила на град Да Нанг у којем се налазила једна од највећих и најбоље опремљених америчко-сајгонских база. Град и базу су браниле снаге 1. армијске области армије Јужног Вијетнама. У том тренутку се у граду налазило пола милиона избеглица. То је означило врхунац панике, јер су се људи тукли и до смрти, за места у аутобусима и авионима за бежање у правцу Сајгона. То је отежавало организацију одбране града. Председник Тије је наредио да се град брани по сваку цену. Међутим, ослободилачке снаге су успеле да разбију и униште јединице 1. армијске области и да заузму Да Нанг.
Евакуација Да Нанга била је хаотична. Војска Северног Вијетнама је пресекла копнене путеве за бекство, остављајући избеглице и војску Јужног Вијетнама подједнако зависне од поморске или ваздушне евакуације. Бродовима је евакуисано на хиљаде људи на југ и у друге приобалне базе. Комерцијалне авио-компаније које су имале уговору да евакуишу америчке грађане биле су присиљене да евакуишу и успаничене јужновијетнамске војнике и њихове породице. Последњи авион који је полетео, World Airways 727, је полетео са 290 путника, од који је најмање седам било у просторима за точкове. Због чега посада није могао ни да увуче стајни трап авиона.
Крај Јужног Вијетнам био је близу. Али је тежа ситуација била у Камбоџи, где је главни град Пном Пен био опкољен снагама Црвених Кмера. Због тога су у Камбоџу упућени амерички Маринци, како би евакуисали преостале држављане САД и дипломатске представнике.
Наставак следи:
Крај Јужног Вијетнама: „Операција Повлачење Орла“
Као извор за чланак послужиле су књиге у рукопису:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Тигрови са Меконга, Специјалне јединице Војске Републике Вијетнам, Београд.
Данко Боројевић, Драги Ивић, Вијетнамски рат, историјско-културни аспект,
Memories of Operation Frequent Wind, Excerpts reprinted from SPECTRUM, an official bimonthly publication of the USS Midway Public Affairs Office
Vietnam Evacuation: Operation FREQUENT WIND, Daniel L. Haulman
Major George R. Dunham U.S. Marine Corps and Colonel David A. Quinlan U.S. Marine Corps, U.S. MARINES IN VIETNAM THE BITTER END 1973-1975, HISTORY AND MUSEUMS DIVISION HEADQUARTERS, U.S. MARINE CORPS WASHINGTON, D.C. 1990