Америчка војска је у источном Пацифику извела још један удар на мали чамац осумњичен за поморски шверц наркотика, а укупан број погинулих у оквиру операције Соутхерн Спеар сада је прешао 200. Реч је о континуираној кампањи у којој се против малих пловила користи смртоносна сила, што мења политички и оперативни карактер целе мисије.
Подаци које је објавила Јужна команда САД показују да су оружане снаге извеле 62 удара и уништиле 63 пловила, укључујући и једно полуподморничко средство. При том је убијено 205 људи, а део тог броја чине лица која су пронађена мртва током потраге и спасавања или су касније заведена као вероватно погинула након обуставе потраге.
Сам темпо удара показује да је реч о систематској употреби силе, а не о изолованим пресретањима на мору. Од 2. септембра нападани су мали чамци у Карипском мору и источном Пацифику, док Јужна команда људе на тим пловилима означава као „нарко-терористе“ и повезује их са организацијама које су у америчком систему означене као терористичке.
Вашингтон мења приступ борби против шверца
Кључни моменат није само број удара, већ политичка одлука да се мреже за шверц наркотика третирају у оквиру оружаног сукоба. Трампова администрација је саопштила да су САД у оружаном сукобу са групама за трговину наркотицима и више њих је означила као терористичке организације. Тај потез отвара простор за војну логику деловања тамо где су раније доминирали полицијски, обавештајни и обалско-стражарски модели.
Када се мали чамац на мору третира као легитиман циљ за ваздушни удар, праг примене силе подиже се далеко изнад класичне противкриминалне операције. То истовремено смањује простор за хапшење, прикупљање доказа и накнадну судску обраду, а повећава ослонац на процену да је циљ повезан са забрањеном мрежом.
Проблем за Вашингтон је то што није јавно понуђено много доказа који би потврдили да су сви убијени заиста били припадници шверцерских структура. Ту се отвара главна политичка слабост операције. Ако је циљеве лако погодити, много је теже јавно доказати ко је заиста био на тим чамцима и по ком основу је донета одлука о смртоносном удару.
Оперативна слика: мали циљеви и велика војна средства
Соутхерн Спеар је формално објављена средином новембра, иако су удари почели још у септембру и накнадно су подведени под ту операцију. Од августа су у подршку распоређени ратни бродови, ударна група носача авиона, разарачи, борбени авиони, беспилотне летелице и експедициона јединица маринаца. Та структура снага показује да се не ради о ограниченом поморском надзору.
Није објављено које је средство употребљено у последњем удару у источном Пацифику. Објављени снимак приказује уништење малог пловила, али без јасног откривања платформе која је извела напад.
Оваква кампања почива на надзору, брзој идентификацији и тренутном уништењу циља пре него што се изгуби у огромном морском простору. Међутим, уништење пловила није исто што и разбијање мреже. Чамац је потрошни елемент, док је организација која га шаље на море сложенија и отпорнија од саме мете која се види на сензорима.
Зато број уништених чамаца сам по себи не доказује успех. Јужна команда није јавно објавила мерила ефикасности за процену саме операције, док је и формулација мисије класификована. Тако јавност види број удара и број мртвих, али не и јасан доказ да је тиме заиста пресечен ток шверца или трајно ослабљена структура која стоји иза њега.
Последице по регион и правни оквир
Операција је усмерена пре свега на смртоносне ваздушне ударе на мала пловила у Карибима и источном Пацифику. Истовремено, друге активности у Латинској Америци нису део Соутхерн Спеар, укључујући ненасилна пресретања мултинационалне групе коју предводи америчка Обалска стража, заплене санкционисаних танкера и америчку подршку Еквадору у противнаркотичким операцијама. То раздвајање показује да Вашингтон одвојено води класичну безбедносну акцију и модел смртоносних удара по циљевима.
Таква подела носи и озбиљан политички ризик за регион. Државе Латинске Америке добро знају разлику између сарадње у пресретању кријумчарења и прихватања дуготрајне америчке кампање ваздушних удара у свом стратешком окружењу. Што број мртвих буде растао, то ће јаче расти и питање где престаје борба против шверца, а почиње модел прекограничне војне принуде.
За саме САД постоји и правни проблем. Ако је мисија класификована, а критеријуми успеха нису јавни, политичка одбрана операције остаје слаба онда када дође до спорења о легитимности појединих удара. У таквим случајевима бројка од 205 погинулих не делује као доказ контроле, већ као показатељ размера.
Шири контекст: када други сукоби повуку ресурсе
Соутхерн Спеар није изолована од ширег војног оптерећења САД. Налаз инспектора показује да је операција Епиц Фурy, повезана са ратом САД и Израела против Ирана, захтевала значајно преусмеравање ресурса Министарства одбране САД ка зони одговорности Централне команде. Међу средствима која су раније подржавала Соутхерн Спеар била је и ударна група носача авиона УСС Гералд Р. Форд.
Чим дође до озбиљније кризе на другом правцу, противнаркотичка кампања у Карибима и источном Пацифику улази у други план. То значи да операција зависи од расположивих америчких војних ресурса, а не од стабилног и специјализованог механизма који може дугорочно да ради без већих осцилација.
Ипак, последњих дана стижу и нова појачања. Маринци из 24. експедиционе јединице пребачени су у Порторико као приобална борбена снага, док се УСС Нимитз и његова ударна група налазе у Карибима током ширег пута око Латинске Америке. Такав распоред показује да Вашингтон не одустаје од притиска, чак ни када мора да балансира између више криза.
Праг од 200 мртвих зато није само статистика. Он означава тренутак у ком се Соутхерн Спеар више не може представљати као техничка противкриминална операција ограниченог домета. Реч је о војно-политичком моделу у којем се на сумњу одговара ватром, док кључна мерила успеха остају ван јавности.