Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Жестина борби претходног дана, на делу фронта где се изводила операција пружала је јасну слику, какву ће судбину доживети ангажоване јединице ХВ.
СИТУАЦИЈА 19. СЕПТЕМБРА: ЗП ЗАГРЕБ
Током ноћи 18/19. септембра у ИКМ у Двору на Уни стигло је наређење о повлачењу снага на почетне положаје како би се приступило реорганизацији. Извлачење људи текло је врло споро због малог броја чамаца и брзине набујале реке Уне. Брзина
матице реке Уне у то доба била је 4 м/с.
Јединице су се попуњавале додатним материјалним средствима за наставак борби, док су чекале свој ред за извлачење. Ситуација се закомпликовала око 08:00 часова када је противник отворио врло јаку ватру на простор мостобрана којег су држале хрватске јединице. Додатни проблем је представљала и врло густа магла која је онемогућила деловање артиљерије и тенкова. Магла се дигла између 10:00 и 11:00 часова, али је онда настао проблем попуне муницијом артљерије која је давала подршку пешадији. Како је фактор изненађења био потрошен а противник се консолидовао и довео свеже снаге, хрватске снаге су се нашле у великом проблему.
Хрватске јединице су трпеле све већу стрељачку, артиљеријску и тенковску ватру а заблежено је и дејство авиона В и ПВО ВРС. Око 18:00 часова 19. септембра 1995. године, из ГС ХВ стигло је наређење за извлачење свих хрватских снага с простора БиХ, чему су команданти и командири на терену одмах и приступили.
Последња група војника пребачена је на леву обалу Уне око 22:00 часа, чиме се офанзивни део операције „Уна-95“ завршио.
На главном правцу напада 2. гбр имала је 13 погинулих припадника, док је 1. гбр имала осам (од којих је један био командант оклопног батаљона) погинулих припадника.
У 02:40 часова 19. септембра 1995. године, на помоћном правцу напада командант ЗП Загреб издао је наређење за извлачење снага с мостобрана. Под заштитом магле и ноћи, између 03:00 и 06:00 часова, у два чамца и одређене губитке, све су снаге извучене на леву обалу реке Уне.
Снаге тактичке групе 2. гбр извучене су у подручје Живаја ради попуне, одмора и санирања губитака те припреме за интервенцију у подручју Козарске Дубице.
Занимљиво је, да је на помоћном правцу напада 2. гбр имала сразмеран број погинули као и на главном правцу. На том правцу напада, погинуло је 13 припадника 1. батаљона 2. гбр. Од тог броја девет тела припадника ХВ није извучено, већ је остављено на подручју Козарске Дубице. Касније су тела размењена. На оба правца напада, 2. гбр имала је укупно 26 погинулих и 111 рањених припадника. Укупни губици ЗП Загреб на оба правца напада износили су 35 погинулих, 115 рањених и седам несталих припадника ХВ.
Припадници 2. пешадијског батаљона 2. гардијске бригаде провели су још четири дана на положајима око Двора на Уни, док 24. септембра 1995. године није стигло наређење о извлачењу јединице у матичну касарну у Лађарској улици у Сиску до 12:00 часова следећег дана. Извршењу наређења приступљено је одмах.
Јединица је из Двора на Уни кренула 25. септембра у 07:00 часова а у касарну у Сиску је стигла око 10:00 сати чиме је деловање у операцији „Уна-95“ завршено.
ЗП БЈЕЛОВАР
Према хрватским наводима, првобитни неуспех није нарушио стање у хрватским јединицама. Током вечери 18. септембра, извиђано је подручје за нови покушај прелаза Саве јер понављање напада на истим правцима није долазило у обзир.
Након извиђања одлучено је да ће батаљонска група 125. домобранске пуковније нови прелаз покушати у подручју Јасеновац-Доња Градина што је и било одлучено у првом наређењу. За батаљонску групу 52. домобранске пуковније место за нови прелаз одређено је у подручју Циперне, неколико километара узводно од места првог покушаја.
Од ГС ХВ затражено је да авијација ХВ у 06:40 часова с два налета нападне циљеве у селу Доња Градина.
Наређење за нови прелазак командант батаљонске групе 52. домобранске пуковније потписао је истог дана. План је био да група уз јаку артиљеријску припрему и подршку насилно пређе реку Саву, разбије српске снаге и продужи напад правцем: Мала Циперна-Циперна-Голо брдо-тт 363 с циљем да у ближем задатку оствари мостобран и пресече комуникацију Босанска Градишка/Босанска Дубица а у наредном задатку да овлада Просаром.
Касно увече 18. септембра 1995. године командант ЗП Бјеловар одлучио је да готовост за нови напад ступа на снагу у 06:00 часова 19. септембра.
Одлука није промењена ни након што је иза поноћи 18/19. септембра из ГС ХВ стигло „наређење за прекид даљег борбеног дејства, у сладу са наређењем генерала Врбанца“, с тим да јединице остану у готовости за извршење задатка. „Према јединицама је послато усмено наређење да се не ангажују по добијеном наређењу за прелазак реке Саве, те борбена дејства нису отпочела по плану, али су и даље настављена извиђања могућих прелаза и припрема за остварење истих“.
За нови покушај 34. инжењеријски батаљон ојачао је батаљонску групу 125. домобранске пуковније с једним чамцем и једним ванбродским мотором, а батаљонску групу 52. домобранске пуковније с једним чамцем.
Током ноћи 18/19. септембра 1995. године, батаљонска група 52. домобранске пуковније прегруписала је снаге. Извиђачки вод пронашао је место за нови прелаз Саве а од 34. инжењеријског батаљона добијен је један чамац који је у 06:50 часова довезен на место прелаза код Циперне.
У јутарњим часовима 19. септембра 1995. године, око 10:30 часова извршена је артиљеријска припрема напада а потом настављена артиљеријска подршка јединица. Осам извиђача 52. домобранске пуковније у 10:50 часова пребачено је у подручје Циперне, међутим „исти се нису могли одржати из разлога што је бујица воде носила чамац низводно до једног километра, те им није могла бити послата помоћ због снажне артиљеријске и стрељачке ватре противника“. Уз то се показало да је водена струја од 2,5 м/с прејака а ванбродски мотори преслаби, да би се носили с њом. У анализи батаљонске групе забележено је, да је проблем био у томе што је водена струја због слабих мотора однела чамац километар низводно од места насилног преласка реке. Стављањем још једног мотора на чамац, десантирано људство се вратило у 11:15 часова на леву обалу Саве. У 13:50 часова довезена су два јача мотора и у очекивању даљег наређења стављена на чамце.
Команда ЗП Бјеловар нешто је другачије описала ову акцију. Група извиђача 52. домобранске пуковније прешла је Саву у подручју Циперне, где је откривена и натерана на извлачење.
Захваљујући артиљеријској ватри по српским положајима с којих се отварала ватра, извиђачка група извукла се без губитака.
У нови прелаз Саве батаљонска група 52. домобранске пуковније кренула је да олакша положај групе која је прешла Саву код Јасеновца. Поновна артиљеријска припрема почела је у 14:25 часова.
У 14:30 часова почео је поновно насилни прелазак Саве. До 15:09 часова када је примљено наређење да се прекине с преласком на другу обалу Саве прешао је 91 војник. Група се успела развити и ући у дубину 900 метара, 100 метара до српских положаја а да нису били примећени.
У анализи ЗП Бјеловар пише да је група дошла до испред канала Рибарица, да је уништила неколико српских отпорних тачака после чега се повукла.
Извлачење хрватских снага започело је по наређењу у 15:35 часова а завршено је у 16:28 часова. Од артиљеријске ватре српских снага рањено је пет војника, уништен је један чамац, један мотор, три резервоара за гориво и две пумпе с цревима за пумпање. Људство је повучено у шире подручје села Млаке да се склони од артиљеријске ватре а на месту прелаза остала је група за осигурање истог.
Тог 19. септембра 1995. године, драма је била на правцу Јасеновац-Доња Градина.
После артиљеријске припреме од 12:00 до 12:50 часова по ширем подручју села Доња Градина и Драксенић у два гумена чамца почело је пребацивање мешовите групе извиђача јачине слабије чете с леве обале Саве преко ушћа Уне на десну обалу Саве код Доње Градине.
Група се састојала од 11 извиђача 265. извиђачко-диверзантске чете, 15 извиђача извиђачког вода 121. домобранске пуковније и 13 извиђача извиђачког вода 125. домобранске пуковније . У Извештају ЗП Бјеловар послатог у ГС ХВ иза 14:00 часова, записано је да се у нови напад кренуло јер се у „међувремену указала прилика за форсирање реке у појасу Доња Градина, где се успешно прешло реку са снагама око 80 људи. У садашњој ситуацији не можемо се извлачити, али постоје услови за стварање већег мостобрана и наставак борбених дејстава према добијеним задацима“.
Проблем је, што нема доказа да је прелаз био одобрен и крајње је нејасно зашто је уопште изведен. На обалу су прво пребачени припадници извиђачког вода 121. домобранске пуковније и 265. извиђачко-диверзантске чете ЗП Бјеловар.
„Приликом искрцавања извиђача из састава 265. извиђачко/диверзантске чете, тројица војника су одмах теже рањена наиласком на групу противпешадијских мина, а један је лакше рањен. Други десантни чамац с припадницима извиђачког вода 121. домобранске пуковније је успешно пристао уз бетонски кеј на десној обали реке Сава, након чега је с леве обале на десну обалу реке Сава кренуо амфибијски транспортер ПТС-М са тридесетак војника 125. домобранске пуковније. Транспортер ПТС-М успешно је прешао Саву, али је по изласку на десну обалу наишао на противтенковске мине, које су му оштетиле гусеницу те онемогућиле његово даље напредовање. Приликом наиласка на мине у транспортеру су рањена четири превожена припадника 125. домобранске пуковније, а један је приликом искрцавања на обалу скочио на мине и при томе врло тешко рањен“.
Настао је проблем како извући ову групу, а уз то је Команда ЗП Бјеловар неоправдано сматрала да постоје услови за стварање већег мостобрана и наставак дејстава према наређењу за напад.
Ово је био предлог који ГС ХВ није прихватио јер је нешто раније наређен престанак свих напада и извлачење људства.
Такође, и Команда ЗП Бјеловар у једном извештају признала је, да је пребачена група наишла „на врло јаку организовану одбрану (утврђени бункер и мешовита минска поља) и наставак напада изазвао би велике људске жртве, иако покривен јаком артиљеријском ватром, непријатељ је брзо извршио прегруписање снага, ојачао предњи крај и подржан артиљеријом, спречио је продор хрватских снага у дубину и стварање већег мостобрана“.
Десантирана група је од првог тренутка искрцавања била у тешком положају. У извештају 121. домобранске пуковније евидентирано је да „током искрцавања непријатељ отварао јаку ватру из стрељачког наоружања и бацао ручне бомбе на десантиране припаднике јединица ХВ, позивајући их при томе на предају“. У помоћ хрватским војницима на десној обали реке Саве коритом реке Сава допловио је патролни брод, који је отварао јаку ватру из свег расположивог наоружања по непријатељу низводно уз реку Сава, те се веома брзо повлачи из само њему објашњивих разлога, док су преостала два патролна брода давале подршку испред ушћа реке Уна у реку Сава, који су се при повлачењу истуреног патролног брода исто повукли. Деловањем патролних бродова и јаке стрељачке и артиљеријске ватре хрватских снага с леве обале Саве омогућен је повратак једног, а убрзо и другог десантираног гуменог чамаца, који су на леву обалу превезли прве тешко рањене припаднике десантираних јединица. Повлачењем патролних бродова и њихове подршке, било је прекинуто даље прелажење чамаца на десну обалу реке Сава, а тиме и извлачење преосталих рањених припадника.
Како је место искрцавања било покривено мешовитим минским пољима и ватром непријатељског стрељачког наоружања није било могуће извршити улазак у село Доња Градина, а и даље десантирање јединица . На молбу десантираних припадника који су се налазили на десној обали реке Сава и сазнања да има још нових рањеника извршен је притисак на возаче чамаца да изврше поновни прелазак на десну обалу реке Сава и превезу рањенике.
Из речне базе ХВ у Сиску, коритом реке Саве у подручје борбених дејстава пристигла су три речна патролна брода. Реч је о бродовима који су некада припадали ЈНА и били су речни миноловци класе 301 (РЛМ-301). Били су то бродови из састава Речне ратне флотиле Сисак (Ријечна ратна флотила Сисак), ПБ-91 „Шокадија“ (бивши РЛМ-307 „Славонац“), ПБ-92 „Вуковар-91“ и ПБ-93 „Домагој“.
Извлачење је почело у 14:00 часова. Протекло је у „врло тешким условима уз снажне артиљеријске и пешадијске окршаје“. Српским снагама је било јасно да су хрватске снаге прекинуле напад, па су појачали пешадијски и артиљеријски притисак по хрватским снагама и месту прелаза, „тако да се извлачење одвијало у врло тешким условима уз снажне пешадијске окршаје и обострано деловање артиљерије“ . Према оцени команданта 125. домобранске пуковније током борби на правцу њиховог наступања пало је око 500 граната разних калибара . Осим јаке српске ватре, извлачење је било тешко и због отказивања и „оштећења технике (кварови на моторима чамаца, пробушени чамци, уништење ПТС-М, немогућност правовремене употребе бродова РРФ)“. Извлачење је отежавао и висок водостај Саве и брзина реке од 2,5 метра у секунди. У 34. инжењеријском батаљону проблем је био и код руковаоца чамаца који су одбили наређење за ангажовање. Уместо њих ангажовани су војници на одслужењу војног рока из 33. инжењеријске бригаде у једном реморкеру и једном ванбродском мотору с чамцем. Они су превезли муницију и почели с извлачењем рањеника. Извлачење је омогућила организована ватра стрељачким и артиљеријским наоружањем с леве обале Саве. У извештају 121. домобранске пуковније оцењено је да су српске снаге које су настојале онемогућити извлачење разбијене и уништене а да су у томе велике заслуге имале послуге бестрзајних топова и снајперисти „што је омогућавало да се у пар прелазака извуку преостали рањеници“.
У операцији извлачења, велику храброст показали су војници на одслужењу војног рока из састава 33. инжењеријске бригаде који су три пута с чамцима прешли Саву ради извлачења а четврти пут заменила су их два припадника батаљонске групе 125. домобранске пуковније од којих је један погинуо а други, иако тешко рањен успео је усмерити чамац према обали. За извлачење људства и враћање неисправног чамца послат је одмах један реморкер. Због кратког споја реморкер се запалио, али га је посада с укрцаним војницима ипак успела вратити на леву обалу Саве . У извештају 34. инжењеријског батаљона записано је да је током „целог тока извлачења исправан био само један чамац са мотором, а остали су били пробушени и неисправни. Обећана подршка од стране РРФ је изостала и они се код извлачења људства нису појавили“.
У извештају батаљонске групе 125. домобранске пуковније тврди се да је посада реморкера покушала теглити чамац с рањеницима који се преврнуо а људи у њему пали у воду. „Захваљујући ефикасном и непрекидном дејству артиљерије уз дјеломично коришћење беспилотних летелица за откривање непријатељских циљева, као и максималном напрезању и ангажовању, успјели смо извући људство до 19:40 часова“, записано је у вечерњем извештају Команде ЗП Бјеловар. Дејство српске артиљерије трајало је до касно у ноћ.
За ЗП Бјеловар операција „Уна-95“ је с тиме била завршена. При покушају преласка Саве у 125. пуковнији погинула су четири припадника, а 15 их је рањено. Губици 52. домобранске пуковније били су један погинули, двојица теже и петорица лакше рањених војника. Новоградишка 121. домобранска пуковнија имала је шест теже и једног лакше рањеног припадника, док је група 265. извиђачке сатније прошла с једним лакше рањеним припадником. Зборно подручје Бјеловар у операцији „Уна-95“ имало је укупно пет мртвих, 17 теже и девет лакше рањених припадника.
У 22:00 часа 19. септембра 1995. године, Команда ЗП Бјеловар наредила је да јединице поновно пређу на претходни систем одбране државне границе на Сави. Батаљонска група 125. домобранске пуковније преузела је обезбеђење државне границе од железничког моста у Јасеновцу до Мале Циперне. Батаљонска група 52. домобранске пуковније током ноћи је делом снага преузела осигурање државне границе на Сави од Мале Циперне до ушћа Великог Струга у Саву. Ојачани батаљон 121. домобранске пуковније вратио се на новоградишко подручје. Враћање придодатих средства 33. инжењеријске бригаде у матичну јединицу, Команда ЗП Бјеловар наредила је команданту 34. инжењеријског батаљона 20. септембра 1995. године. Артиљерија је задржана у истом распореду, с тим да је вод топова 130 мм 18. топничког дивизијуна размештен у шире подручје села Ковачевац . У јутарњим часовима 20. септембра, батаљонска група 125. домобранске пуковније од 52. домобранске пуковније преузела је део државне границе од ушћа Великог Струга у Саву што је било враћање на стање пре операције . Противоклопни вод групе у вечерњим часовима 20. септембра 1995. године, уништио је противоклопним топовима оштећени ПТС-М, да не би пао противнику у руке.
19. СЕПТЕМБАР: ВРС, НОВИ ГРАД
У току ноћи 18/19. септембра 1995. године, прњаворска бригада у борбу уводи извиђаче и још једну чету из састава 2. батаљона, где у борбама гине помоћник команд анта 2. пешадијског батаљона заОБП, а на ушћу реке Сане у Уну, на положају код железничке станице налази се и интервентни вод 1. пешадијског батаљона, са замеником команданта батаљона. Практично непријатељ је у полуокружењу.
Целу ноћ непријатељ чамцима низ речицу Жировницу настоји увести што већи број војника у борбу. Њихов прелазак онемогућен је прецизном ватром, трпе губитке. У отвореном разговору преко радио уређаја, жале се и траже повлачење. Током ноћи нема много пешадијске борбе, али артиљерија ради непрекидно и страховито туче Кулу, те коту 242 и Гаврино Брдо кота 262. Борба не јењава а на захтев прњаворске бригаде надлеће авијација В и ПВО ВРС и туче Двор на Уни и Матијевиће. Осети се паника у редовима непријатеља.Резултати бомбардовања кратко су се показали успешни, накратко је престала и артиљеријска ватра. По наређењу команданта бригаде, начелник штаба (НШ) бригаде одлази у Команду ОГ-10 по помоћ у људству и техници.
Генерал Зец шаље два тенка Т-55 и авијацију као подршку на место прелаза ХВ која дејствује у правцу тока речице Жировница и место форсирања и пробоја линије у Туњицама. Хрвати су успели погодити један наш авион, пилот се успео катапултирати и за кратко време, НШ га проналази поред пута, и доводи у команду бригаде.
Борба је непрекидна већ сатима, бригада имам рањених који су успешно збринути. Команда хрватске војске из Двора на Уни стално тражи да се пешадијски крене према Кули. Хрватска војска очигледно, није навикла на неуспех. Не могу да схвате да су наишли на тако жесток отпор, да их тако прецизно туче артиљерија, а пешадија се не повлачи, већ стеже обруч.
Изненађење, у 18:10 часова наређење са леве обале Уне „Почните с повлачењем, акција је пропала“.
Око 23:00 часа све се утишало, борци прњаворске бригаде поново су запосели ровове на огледалу Уне. Крвава и тешка борба.
Прњаворска бригада жестоко се борила два дана и ноћ. Успешно је заустављена офанзива непријатеља, одбрањен је Нови Град. Становништво је остало на својим огњиштима, а у овој борби, за два дана бригада је имала шест погинулих, осам теже и 20 лакше рањених припадника.
Сутрадан, као да се ништа није десило, 20. септембар миран је дан, ни један испаљени метак. Све је тако мирно, не може се поверовати да се само пре два дана тако жестоко ратовало. Углавном се санирају последице, батаљони су на линији одбране, настављају са уређењем резервних положаја.
На подручју општине Нови Град у два дана борби са ХВ, погинуло је 18 припадника ВРС, два припадника МУП РС и 37 цивила, рањено је 17 цивила, три припадника ВРС и један припадник МУП РС, а заробљена два цивила.
Борбе код Костајнице трајале су само један дан. Током тих борби погинула су три а рањен један цивил. Није било погинулих нити рањених, међу припадницима ВРС и МУП РС.
ВРС, КОЗАРСКА ДУБИЦА
У рејону села Доња Градина ХВ је 18. септембра у два наврата неуспешно покушала да форсира реку Саву. Следећег дана, 19. септембра, око 11:00 часова, хрватске снаге отпочеле су артиљеријска дејства. Артиљеријска дејства су се интензивирала око
12:00 часова, а у 12:50 часова почело је пребацивање припадника ХВ с два гумена чамца.
Команда дубичке бригаде јединицама на терену у 13:00 часова послала је тенк Т-55, а након добијања информације да напријатељ форсира реку Саву, 4. батаљону, који је био задужен за Доњу Градину, у испомоћ су послати интервентни вод полиције МУП РС и интервентни вод суседног батаљона.
Што се тиче уништења транспортера ПТС-М, у ратном дневнику 11. дубичке лпбр стоји: „у покушају преласка уништили смо непријатељску амфибију са посадом и један чамац са војском. Исте је „Осом“ уништио командир чете Гвозден Маринко. После овог догађаја линија одбране је стабилизована“.
Припадници ХВ су око 14:00 часова почели са извлачењем људства и технике на леву обалу Саве. Негде у исто време Команда ОГ10 наредила је да се изврши прегруписавање снага, уведе резерва у борбу и да се у 17:00 часова крене у разбијање снага ХВ које су се налазиле на мостобрану . До 19:40 часова, уз сталне окршаје са
припадницима ВРС, хрватске снаге су успеле да извуку све људство са територије општине Козарска Дубица, после чега су припадници дубичке бригаде запосели своје линије одбране на реци Сави.
Током борби за Козарску Дубицу, ВРС је имала 26 погинулих, 50 рањених и три заробљена припадника. МУП РС имао је четири погинула и осам рањених припадника, док је погинуло 14 цивила, 21 је рањен а од стране ХВ заробљена су четири цивила.
ДЕЈСТВО АВИЈАЦИЈЕ ВРС ТОКОМ ОПЕРАЦИЈЕ УНА-95
Четири дана после обустављања летова у операцији „Намерна снага“, 18. септембра 1995. године, обновљени су борбени летови 92. мешовите авијацијске бригаде (92. мабр) В и ПВО ВРС. Они ће бити усмерени на заустављање продора хрватских и муслиманских снага у правцу према Бањалуци, Приједору, Новом Граду, Козарској Дубици и другим тачкама.
Авијација ВРС је одиграла важну улогу током сламања хрватске офанзивне операције „Уна-95“. Наиме, ХВ је 18. септембра 1995. године покушала да форсирањем река Уне и Саве заузме Нови Град, Козарску Дубицу, Градишку и Костајницу и тако избије пред сам Приједор и одсече Бањалуку од остатка Републике Српске. Међутим, жесток отпор српске одбране подржане борбеним авионима и хеликоптерима ВРС, осујетиће хрватске планове на том делу фронта.
Првог дана борби, по мостобрану хрватских снага код Козарске Дубице дејствовао је један хеликоптер Гама Газела, који се вешто скривао после дејства.
Да би око 17:30 часова по снагама противника на мостобрану дејствовала и два авиона (један Јастреб и један Орао). Авиони су полетели са аеродрома Маховљани, правцем Приједор-Кнежица/Козарска Дубица до мостобрана. Лет до Козаре изведен је летом изнад облака, потом се пар авиона спустио кроз „рупу“ испод облака и у ниском лету продужио до циљева на које је дејствовано свежњевима потрошног типа С-8-16 и невођеним ракетним зрнима С-5 калибра 57 мм и Муња калибра 128 мм. Одушевљење у редовима 11. дубичке лпбр која је бранила тај правац, а која је била подржана и слушаоцима ЦВШ „Рајко Балаћ“ ВРС било је велико. Појава авијације одједном је поправила пољуљани морал српским снагама.
Следећег дана на правцу одбране код Новог Града изведена су пресудна дејства за стабилизацију фронта и заустављање хрватских снага. У дејствима код Новог Града, такође по облачном дану, српска авијација је успела да заустави и поремети мостобран хрватских снага. По мостобрану су деловала два авиона Јастреб, при чему је један погођен од стране хрватских снага. Погођен је вођа у авиону ИЈ-21 Јастреб ев. бр. 24453. Пилот је осетио ударац, Јастреб је одједном изгубио управљивост. Команде су постале неуправљиве. Авион је пао на српску страну, на узвишење Кула код Новог Града, док се пилот катапултирао и пао 50 метара од места пада авиона.
Занимљиво је, да ХВ није ангажовала своју авијацију за подршку својим јединицама током операције Уна-95.
ПОГЛЕД НА ОПЕРАЦИЈУ УНА-95
До данас операција „Уна-95“, остала је табу тема за хрватску страну. Осим пар новинских чланака, као и неколико текстова у историјским часописима, у Хрватској се нико није озбиљно бавио овом битком.
Разлога је много, међутим, сигурно је главни разлог тежак пораз ХВ, који се требао што пре заборавити.
Операција „Уна-95“ дошла је одмах после хрватске операције „Маестрал“, те се може сматрати политички изнуђеном операцијом, која је наметнута како би се завршио рат у БиХ.
На основу исхода састанка Холбрук-Туђман и процене ГС ХВ да је 2. КК ВРС у потпуности уништен, донесена је одлука о распоређивању ХВ на подручју западнокрајишких општина Републике Српске, без готово икакве припреме и планирања.
Процене ГС ХВ базиране су на успесима снага АБиХ у западној БиХ од 14. до 17. септембра 1995. године.
За извршење самог задатка, ХВ је ангажовала 6414 припадника из оба зборна подручја.
Наредба је у потчињеним јединицама ХВ предата уз закашњење.
Тако да су јединице имале само 10 сати за припрему. У првом удару учествују само они елементи ХВ, који су већ били распоређени у близини планираних мостобрана – извучени из ЗП Загреб уз Уну и ЗП Бјеловар уз Саву.
Према обавештајним проценама ХВ, које су базиране делом на америчке процене и процене ГС ХВ, ВРС је на том делу располагала са три батаљона, који су чинили углавном старији резервисти. Један батаљон био је из састава 1. новоградске пбр, док је други био из састава 11. дубичке лпбр. Оба батаљона била су распоређена дуж реке
Уне и били су насупрот снагама ЗП Загреб. Трећи батаљон, према обавештајним проценама ХВ био је из састава 1. градишке лпбр, који је био распоређен дуж реке Саве насупрот ЗП Бјеловар. Осим тога, цењено је да подршку јединицама ВРС пружа једна оклопна чета и батерија топова калибра 130 мм, неколико хаубица 155 мм и топова 76 мм. Међутим, обавештајне процене ХВ биле су потпуно нетачне.
Остаје нејасно, како је превиђено присуство 1. прњаворске лпбр и њених елемената подршке у том рејону. У борбеним дејствима током операције, градишка бригада ВРС није ангажована. Занемарена је могућност ангажовања В и ПВО ВРС у борбама.
Током операције „Уна-95“, ОГ-10 ВРС ангажовала је са деловима ојачања око 10000 припадника. Тиме је бројчана предност ХВ, с којом су рачунали једноставно нестала.
Није успела ни координација напада ХВ са снагама 5. К АБиХ. Наиме, напредовање снага АБиХ према Санском Мосту и Новом Граду, заустављено је од стране ВРС. Јединице 5. К АБиХ наишле су на јак отпор снага ВРС. На том простору ВРС је ангажовала око 14000 припадника, за које снаге АБиХ нису знале да се ту налазе.
Тако да је изненађење било потпуно. Напредовање снага 5. К АБиХ је заустављено. Ако се зна да бројно стање муслиманског 5. корпуса, током трајања рата никада није прелазило више од 16000 припадника, јасно је да је бројчана и техничка предност тих дана ипак била на страни ВРС.
Према хрватским службеним подацима, током операције „Уна-95“ ангажоване хрватске снаге имале су 49 погинулих припадника, од чега је 44 припадника идентификовано а петорица су вођени као нестали. Према неслужбеним подацима, изнесен је податак да је у операцији погинуло између 60 и 80 припадника ХВ.
Генерал Јанко Бобетко у својим мемоарима изнео је податак, да су ангажоване хрватске јединице имале велики број мртвих, више од 70 и преко 250 рањених.
Према подацима зборних подручја, јединице су имале 40 погинулих, седам несталих и 141 рањеног припадника.
Операција „Уна-95“, са становишта хрватских жртава, једна је од најтрагичнијих војних акција ХВ коју је лично наредио Фрањо Туђман, а на предлог министра одбране Гојка Шушка поверивши је само неколицини високо рангираних официра и то генералу Винку Врбанцу, адмиралу Давору Домазету Лоши и генералу Анти Готовини.
О успешности одбране у Костајници, говори и податак да су хрватски војници били изненађени жестином отпора и да је један од њих узвикнуо: ,,Ови су луди, ови уопште не бјеже“. Што јасно указује, да су хрватске снаге имале погрешне обавештајне информације.
Губици српске стране током операције „Уна-95“ били су такође тешки. Погинула су 54 цивила, 44 војника и шест полицајаца, рањено је 30 цивила, 53 војника и девет полицајаца. Хрватске снаге заробиле су шест цивила и два војника, док се један војник ВРС води као нестао.
Овом значајном победом борци ВРС, остварили су психолошку предност и повратили војничко самопоуздање за наставак борбе.
КРАЈ
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,
Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,
Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.
General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,
Милан Х. Гулић, Последњи дани Крајине – Република Српска Крајина између Бљеска и Олује, Институт за савремену историју, Београд, Војнодело 2/2007,
Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,
Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,
Душан Кукобат, Бојан Димитријевић, 2. крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.
Драгослав Илић, Марко Јанковић, Милена Михаљевић, Борис Радаковић, Предраг Лозо, Мирко Цвијановић, Неђо Малешевић, Душан Павловић и Јовица Рудић, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, друго измењено издање, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018,
Davor Marijan (Hrvatski institut za povijest, Zagreb UDK 355.42 (497.5-3 Bjelovar) Izvorni znanstveni rad Primljeno: 31. 1. 2008.), Zborno područje Bjelovar u operaciji Una, scrinia slavonica 8 (2008),
Udruga ratnih veterana 2. gardijske brigade, 2. grb Gromovi u akciji „Una-95“, Ponedjeljak, rujan 19th, 2016,
Марко Јанковић, Дубички 20. вијек, Ризница духовног блага, Бања Лука,
2018,
Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 2017,