АМЕРИЧКА ДИПЛОМАТИЈА УОЧИ ОПЕРАЦИЈЕ УНА-95

принтскрин јутјуб

Лични осврт, Пише: Данко Боројевић

После три и по године огорчених борби, рат у БиХ улазио је у јесен 1995. године у крваву завршницу. Слом РСК у хрватској операцији „Олуја“, бацио је дубоку сенку на политичке и ратне напоре Републике Српске и наговештавао злу судбину за Србе из БиХ. Милошевићево цинично немешање у расплет рата у Хрватској деловало је драматично на руководство Републике Српске – па ипак, не и сасвим отрежњујуће.

Падом ободних крајишких општина Републике Српске у хрватско-мусиманским операцијама „Љето-95“, „Маестрал“ и „Сана-95“, ВРС је дошла у тежак положај.

Реке избеглог становништа из палих општина преносиле су панику на војску и органе управе западнокрајишких општина Републике Српске. Талас људи и возила ометао је или сасвим запречавао прилазе борбеним подручјима, пре свега на правцима
Мркоњић Град-Кључ и Приједор-Сански Мост. Резерве муниције и других војних средстава биле су при крају, а стрпљење „Међународне заједнице“, поготово америчке администрације је нестало.

Упркос тесној сарадњи хрватског руководства и америчке администрације, службени Загреб није био страна на повоцу. Америчко-хрватска сарадња је била оптерећена неповерењем америчке администрације према хрватском руководству. Страх да
би Хрватска желела да искористи војне победе у БиХ како би појачала контролу над Хрватима у БиХ и себи прикључила додатне територије, нагонио је америчко руководство на строго и стално каналисање хрватских ратних напора.

Жеља америчке администрације да муслиманска страна брзо заузме веће западнокрајишке градове није био једини камен спотицања са хрватским руководством. Прашина се са септембарских победа још није слегла, а хрватско-бошњачки савез је запао у кризу.

принтскрин Српска Војска

Покушавајући да уђу у Босански Петровац – у кога су већ ушле јединице 5. корпуса АБиХ – хрватске снаге трпе губитке у окршају са муслиманским јединицама. Истовремено, хрватска артиљерија запречава улаз 7. корпуса АБиХ у Јајце. Ови догађаји су потакли Холбрука и Галбрајта да изврше додатни притисак на хрватско
руководство да артиљеријски подржи нападе муслиманских снага на Сански Мост, Нови Град (Босански Нови) и Приједор. Упоредо са дипломатским трвењем, војни успеси хрватских снага снажно су отворили питање Бања Луке: Туђман није скривао жељу за заузимањем највећег града Срба У БиХ.

Холбрук и Галбрајт су, међутим, били нервозно против освајања Бања Луке, у страху да би пад Бања Луке угрозио односе САД са западноевропским земљама, и створио сукоб са Русијом. Холбрук наводи као додатни разлог и хуманитарне обзире, односно жељу да се избегне нови талас избеглица који би пад Бања Луке покренуо. Холбрукова тврдња, међутим, није уверљива, будући да америчка администрација у месецима пре
дејтонских преговора није презала да подстиче низ војних операција којима је српско становништво у великом броју протеривано.

Уз то, како сам Холбрук наводи, Клинтонова администрација је избегавала понашање које би могло да отуђи Русе, пошто јој је била потребна сарадња Русије на успостављању после хладноратовског поретка у Европи.

Такође, француска и британска влада – чије су значајне трупе биле распоређене у БиХ, и које су се залагале за политичко решење рата – нису желеле да ризикују укључивање СР Југославије у рат у Босни уколико би пао најмногољуднији град Срба у БиХ. И западни и источни интереси узети су у обзир већ у плану Контакт групе, састављеном 1994. године, када је америчка администрација преузела иницијативу у међународним напорима да се заустави рат у БиХ.

Стога је Холбрук имао скромније циљеве од освајања Бања Луке: тражио је од хрватског руководства заузимање комуникације Босански Петровац-Јајце, то јест, заузимање Мркоњић Града. Посебно је желео да хрватска војска угрози Бањалуку како би дотукао отпор Републике Српске пред предстојеће преговоре у Дејтону.

Међутим, видљиво је да је америчка дипломатија, намерно или не деловала благо речено конфузно у својим захтевима према Хрватској. Захтевајући једно и прећутно гледајући, ако се нешто друго уради.

Бројни документи указују на чињеницу да је америчка администрација била у потпуности упозната са плановима хрватског руководства у заузимању територија РС, при чему је одобравала и помагала њихову реализацију. О томе свједочи и Ричард Холбрук, тадашњи помоћних државног секретара САД за европска и канадска питања, у својој књизи „Завршити рат“:

„Ја сам председнику РХ Фрањи Туђману дана 14. септембра 1995.године, рекао да та офанзива има велику вредност за преговоре и да ће бити лакше за столом задржати оно што је задобијено на бојном пољу него натерати Србе да се одрекну територије коју су неколико година контролисали“.

„Убеђивао сам Туђмана да узме Сански Мост, Приједор и Босански Нови – све важне градове који су постали симболи етничког чишћења. Ако буду заузети пре него што отворимо преговоре о територији, остаће под контролом Федерације БиХ – иначе, било би тешко поново их добити у преговорима“.

принтскрин Српска Војска

„Како смо подстицали војну акцију у три специфична подручја а противили се акцији у Бањалуци, био сам, наравно, свестан да можемо бити оптужени да примењујемо двоструки аршин. Али та три града била су мања и мање оптерећена емотивним и
историјским бременом а могла би се задржати у преговорима. А број избеглица који би се створио оптерећивао ми је мозак“.

Било је јасно да је Холбрук уочио, да Туђман има огромну мржњу према муслиманима. Посебно је проблем чинио, поновни сукоб између „савезничких“ војски. Туђманов предлог одражавао је његову дубоку мржњу према Муслиманима и његов сан да све Хрвате уједини у једну државу, под једну заставу – под његовим водством. Знао је да не може прекрајати међународне границе док се рат наставља, али је искушавао идеју о размени знатног дела земље, што би прекројило цели регион. Према овој шеми, Загреб би де факто добио контролу над великим делом западне Босне, која је физички и економски ближа Загребу него Сарајеву, док би Срби контролисали велики део источне Босне, остављајући Муслимане са затвореном мини државом.
Поново су нарастале тензије између Хрвата и Муслимана. Тог истог дана примили смо
алармантне вести: након преузимања Босанског Петровца две стране су се окренуле
једна против друге и муслимански војници су убили тројицу Хрвата. Нешто се морало
одмах учинити.

„Питао сам Туђмана да ли би пристао да се састане са Изетбеговићем под америчким окриљем како би се исковала нова позиција. Шаћирбеј је већ раније предложио да сазовемо такав састанак, али идеја да амерички помоћник државног секретара
окупи два шефа државе, који су се већ добро познавали и редовно сретали, изгледала је и дрска и необична. Алармантни инцидент у Босанском Петровцу то је променио: експлозивна ситуација могла је поништити све оно што је офанзива Федерације задобила“.

Политичка игра се настављала. Рат се морао привести крају. На том састанку договорено је да се здружена офанзива према Србима настави.

„Почео сам с подсјећањем обојице да је главни циљ овог састанка да се две стране Федерације поново споје. Са новим територијалним добицима, постојала је реална шанса за успех – али само ако Федерација успе. Борбе између Хрвата и Муслимана у
Босанском Петровцу и тензије око тога ко ће преузети контролу над новоосвојеним подручјима ишле су у корист Срба. Нисмо могли ићи на мировну конференцију с подељеном Федерацијом.
Поновио сам мој приговор око заузимања Бања Луке, наглашавајући да говорим само о Бањалуци а не о остатку офанзиве. Изетбеговић није ништа рекао. Ово је била Туђманова одлука. Слушајући за тренутак, Туђман се окренуо Изетбеговићу и
сасвим смирено упитао: „Хоћемо ли се сложити са амбасадором Холбруком?“ Слегнувши раменима, Изетбеговић се сложио.

Изненађен брзином којом је питање разрешено – и подједнако брзом променом Туђмановог расположења – предложио сам да одмах после састанка издамо заједничко саопштење. Туђман је предложио да ми направимо саопштење, без Изетбеговићевог или његовог присуства. Као и обично, лидери су желели оставити
утисак да Американци врше на њих притисак да ураде оно што би вероватно и сами свакако урадили“.

Док смо напуштали састанак, повукао сам министра обране Шушка у страну. „Гојко, желим да будем апсолутно јасан“, рекао сам. „Ништа од оног што смо данас рекли не сме бити схваћено као да желимо да ви обуставите даљу офанзиву, осим Бања Луке.
Важна је брзина. Не можемо то рећи јавно, али, молим вас, узмите Сански Мост, Приједор и Босански Нови. И учините то брзо, пре него што се Срби прегрупишу“.

Политичко руководство у Загребу, схватило је било, да је то политички сигнал за покретање операције „Уна-95“.

Међутим, Туђман се иако му је тражено, није одрицао Бања Луке и целог западног дела БиХ. За то је имао подршку начелника ГС ХВ генерала Звонимира Червенка и министра одбране РХ Гојка Шушка. Успешно завршеном операцијом, остварио би контролу над западним и северозападим делом БиХ. Срби би како је планирао, контролисали источни део БиХ, док би Муслимане сатерао на простор око Сарајева.

Тај Туђманов план, у тадашњим датим околностима и односима снага на терену, није био реалан. Територијално је подсећао на НДХ, које се сам Туђман као бивши домобрански часник, никада није одрекао. Већ је тврдио, да је НДХ била израз „повијесних тисућљетних тежњи хрватског народа за самосталном државом“.

наставак следи

За израду текста коришћена је следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,

Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,

 Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.

General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,

Милан Х. Гулић, Последњи дани Крајине – Република Српска Крајина између Бљеска и Олује, Институт за савремену историју, Београд, Војнодело 2/2007,

Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,

Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,

Душан Кукобат, Бојан Димитријевић, 2. крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.

Драгослав Илић, Марко Јанковић, Милена Михаљевић, Борис Радаковић, Предраг Лозо, Мирко Цвијановић, Неђо Малешевић, Душан Павловић и Јовица Рудић, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, друго измењено издање, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018,