Бојан Ђокић
Први је мај 1999. године, позна је ноћ.
Јединица која је већ првих дана рата овенчана славом, 3. ракетни дивизион 250. ракетне бригаде налази се у Карловчићу, месту удаљеном 40-ак километара од Београда.
Рејон сремског села, дивизион је посео по други пут.
Око поноћи, дежурство на ватреном положају преузима борбена послуга којом командује мајор Бошко Дотлић.
Сада пуковник у пензији, почиње своју причу.
– Претходна смена одлази, ми заузимамо место и увек смо се поздрављали са сретно, к‘о рудари, неко ће преживети, а неко неће.
На командном месту је и генерал Љубиша Величковић, са жељом да током вечерњег налета прати борбени рад ракетног дивизиона. Испратио је претходну борбену послугу и сачекао групу која преузима поноћно дежурство. Осматрачки радар је укључен.
– Генерал Величковић ме негде око 01:20, можда пола два иза поноћи, пита: Има ли шта у ваздуху? Рекох, господине генерале, сад тренутно нема ништа, али највероватније око два сата ће нешто бити, да ли ће ући у нашу зону, или неће, ја то не знам – сећа се пуковник Дотлић.
У међувремену, пуковник Драган Станковић, начелник Штаба бригаде, потврђује из Оперативног центра да, тренутно, на небу нема уочених летелица. По том сазнању, генерал Величковић напушта послугу, негде око 01:40 иза поноћи.
Међутим, ситуација се ускоро мења. Два узастопна гађања припадника јединице, крајем априла, јасно су одредилa будућу мисију непријатеља на том правцу, уништење јединице која је оборила и први авион, стелт F-117А.
– Ми смо два дана раније дејствовали. И тада је, сигуран сам, погођен један F-117А. E сад, да ли је био други, или трећи, питање је. Али три су и они признали, да су избачени из употребе– каже пуковник Дотлић.
Те ноћи, непријатељски авиони крећу у лов на дивизион. Део снага НАТО колалиције у ноћи 1. на 2. мај, издваја се на правцу вероватног распореда дивизиона, са циљем да га пронађе и уништи.
-Држао сам стално базу осматрачког радара на 90 км. И тада сам приметио две групе авиона. Једна је била западно од Ваљева, према Дрини, и ту је било 4 до 6 авиона. И једна група горе, отприлике, изнад Бачке Паланке, Сомбора, такође 4 до 6 авиона, сећа се пуковник.
Из базе Авијано полази група од 4 авиона F-16. Наоружана је ласерским бомбама GBU-12, ракетама В-В AIM-120 (AMRAAM) и AIM-9 SIDEWINDER.
Групу предводи командант сквадрона потпуковник Дејвид Голдфајн, позивни знак HAMMER -34.
Пуковник у пензији Славиша Голубовић, припадник трећег дивизиона, у својој књизи “Пад ноћног сокола“, описао је и драматичне тренутке мајске ноћи изнад Срема. И шта је био циљ пилота Голдфајна.
-Сама идеја је била да се он издвоји из те групе, да изазове јединицу да укључи своја радарска и ракетно-техничка средства, да декларише своју позицију, да он избегне ватрено дејство јединице, а да остали авиони из групе изврше дејство по јединици, да јој униште практично људство и технику.
Из база у Немачкој долази друга група авиона. У питању је SEAD група, са задатком неутралисања противничке ПВО. Ловци су наоружани противрадарским ракетама HARM.
У причу укључујемо инжењера електротехнике, тада резервног потпоручника у јединици, Миодрага Стојановића.
-Прва моја улога у оквиру јединице, у ствари, је командир вода везе. Међутим, с обзиром на прилично велико оптерећење који је стални састав јединице имао, командант је одлучио да и мене уведе у кабину. У суштини, мој задатак је био, у оквиру целе те посаде, да командујем имитатором радарског зрачења, што ће рећи, да на неки начин преварим неки напад који ће уследити непосредно после нашег дејства. Како то све функционише. Мајор Дотлић издаје наређења, та иста наређења ја издајем својој екипи, која се налази негде на 300 до 500 метара даље од нас, и они практично све те исте азимуте, углове зрачења постављају.
Мајор Бошко Дотлић на осматрачком радару прати сваки окрет базе.
-Ова јужнија група око Ваљева, нисам обраћао пажњу на њу. Рекох они ће сигурно да иду ка Краљеву, Крагујевцу, Нишу, у том неком правцу,али к нама неће. Фокусирао сам се на ову групу горе, северозападну.
У једном тренутку, део групе која је била северозападно, нестаје са показивача. Недуго затим, један авион се појављује на азимуту 310°, и на даљини око 30 км.
-И видим, приближава се, већ је на 20 километара. Ја кажем официру за вођење, поправи за степен два, лево десно , поправи азимут. Кад је дошао негде на 18,17 километара, само сам рекао: Дај антену. Тражи!
Вешти официр за вођење , иако млад, добро je увежбан, тада потпоручник Тиосав Јанковић, веома брзо је издвојио прави циљ од лажног циља.
– У једном тренутку официр за вођење је известио – имам два циља. Прекинуо је праћење првог и прешао на мало даљи циљ, каже пуковник Дотлић. Први циљ је био одраз радарског мамца. Све се остало одиграло изузетно брзо, прави циљ је идентификован, оператори су известили : пратимо циљ! – командовано је да се лансирају ракете. Лансиране су две. Ракеташи су их крстили Наталија и Живадинка.
– Наредио сам лансирај, лансиране су обе ракете. Због одређених проблема на техници, једна ракета није имала захват, одлетела је линијом косог хица, међутим, прва је имала захват. Класично лепо вођење до циља и у рејону циља сам видео, оно класично књишки што смо учили, експлозију бојеве главе. Значи, одраз се увећа јако пуно од парчади бојеве главе и одмах сам известио да је сигурно погођен, не знам даље.
Сноп парчади бојеве главе тешко оштећује мотор авиона и део авионике.
– Оно што је у том случају било веома интересантно, то је да је пилот Дејвид Голдфејн био убеђен да ракета која лети ка њему, иде у ствари ка радарском мамцу који он вуче иза себе, а не ка њему. Две трећине лета ракете до њега, он је имао отприике такво мишљење. Тек у последњој трећини лета, он је извршио маневар у лево, покушавајући да избегне ту ракету, међутим, то је већ за њега било касно. Ракета га је погодила и нанела витална оштећења авиону , што је уствари дало велики допринос да он тако оштећен не побегне ван територије СРЈ- каже пуковник у пензији Славиша Голубовић.
– Начелник штаба Станковић ме извештава – Боле, погођен је сигурно, пада! И након једно пет минута, известио ме. Каже, пао је негде на Церу , сећа се пензионисани пуковник, Бошко Дотлић.
Те ноћи, када је F-16 зарио “нос“ у српско блато, на дежурству је била борбена послуга, у саставу:мајор Бошко Дотлић, руковалац гађања
потпоручник Миодраг Стојановић, помоћник руковаоца гађања
мајор Милорад Роксандић, командир ракетне батерије
потпоручник Тиосав Јанковић, официр за вођење ракета
водник Игор Радивојевић, оператор праћења по Ф1
ствIк Драган Матић, оператор праћења по Ф2
војник Дејан Ђорђевић, послужилац планшете сит. у ваздуху
војник Сеад Љајић, послужилац у Одељењу извора за напајање
војник Слободан Павићевић, послужилац у Одељењу извора за напајање
вIк Владимир Љубенковић, командир одељења ОАСт
војник Владимир Радовановић, послужилац ОАСт
водник Милан Панић, послужилац на ИРЗ
А пилот Дејвид Голдфејн, на критично малој висини, катапултирањем напушта авион и приземљује се у селу Синошевић. Авион је завршио мисију у Марјановићима, засеоку села Накучани, у шуми званој Ждраловац.
– Оштећење његове авионике је било такво, да он у том његовом бежању и настојању да пређе преко Дрине није успео да испусти убојна средства-наглашава пуковник Славиша Голубовић.
-F-16 је погођен комплетно наоружан, и са бомбама, са две бомбе, и са ракетама и са оним његовим шестоцевним топом-сећа се, не кријући осмех задовољства, пуковник Бошко Дотлић.
За време другог светског рата у Накучанима је пао један немачки авион. Историја се поновила 2. маја 1999. године. А пилот је лоциран и идентификован у 03:55. Одмах потом, хеликоптери спасилачког тима улазе у ваздушни простор СРЈ. Због близине границе, евакуација није дуго трајалa, а обележио је и мањи ватрени окршај са мештанима. Није било жртава. Амерички пилот је пребачен за Тузлу. Касније у базу Авиано, са које је полетео у неуспелу “осветничку“ мисију.
Те ноћи, ка положају борбене послуге трећег дивизиона , лансирана су два противрадарска пројектила. Промашили су циљ.
– У једном тренутку, када је ракета испаљена и када је мајор Дотлић наредио да се радар гаси, ја и даље држим свој имитатор, не би ли бомбе које су навођене и које би могле да запамте локацију, запамтиле локацију тог нашег имитатора радарског зрачења-прича нам резервни поручник Миодраг Станковић.
Време се мери секундама које трају као вечност.
– Тих пет секунди је огромно. Ја сам бројао на глас. И људи су се повремено и смејали, како ја то бројим, али сам морао да не искључим раније, јер штос и јесте у томе, односно , тактика јесте у томе да буде баш пет секунди. Ако скратим, можда нисам добро урадио, е онда сам морао тачно да одредим тих пет секунди- сећа се поручник Станковић.
-Били смо у том послу , назовимо га партизанском послу, где ви заваравате противника, врло успешни, ниједном нисмо били погођени током рата. Значи, функција имитатора радарског зрачења је у потпуности остварена и ја сам наравно због тога поносан – наглашава поручник Станковић.
– Највероватније, да су нас погодили, да би нас уништили до краја, међутим, толико је добро послуга одрадила посао. Ја сам био убедљиво најстарији тад, каже пуковник Дотлић, сви су били млађи чланови посаде. Али смо толико били јединствени, толико поверења један у другога имали, јер тај тим од десет људи, мора радити ко један. Свако може да погреши, а ако један погреши, неће доћи до успеха.
Ноћ када је оборен F-16, обележила је и анегдота која илуструје карактер припадника јединице, тимски дух и одговорност. По обарању летелице, кренула је евакуација борбене послуге.
– То је специфична ситуација, ја сам кренуо на погрешну страну, на шта је Дотлић рекао: Мико, за мном! И то је сасвим довољно да се освести човек и да крене где треба.
Међутим, ми бежимо преко оранице, а ја сам у тој жељи да што пре напустимо место, узео шлем у руку, а не на главу како би по пропису било. И наравно, трчао сам преко оранице, и наравно да сам пао, и наравно, пошто ми је шлем био у руци, повредим мали прст- смејући се, препричава нам живо ову анегдоту наш саговорник.
И ту се нашао доктор Ђукић, који није седео негде у логору, него је био ту, одмах уз јединицу, да би могао да помогне, ако затреба.
– Изгледа да сам му ја једини који је био повређен током свих 70 и неколико дана ратовања. Наравно да ми је одмах помогао, извукао прст, али то није било довољно. Пошто није имао удлаге код себе, сетио се да свратимо до прве продавнице где се продавао и сладолед. Наравно, по нашем добром обичају, сви су бацали штапиће од сладоледа око продавнице. И он је нашао један и тако ми фиксирао прст.
Срећом, дакле, цела јединица није имала никакве људске губитке током 78 дана рата, што сматрам да је велика заслуга, наравно, комплетног руководства наше јединице – с поносом истиче резервни поручник Стојановић.
-Оно што је за нас карактеристично као ракеташе, с обзиром да смо ми извршавали борбене задатке у рејону Срема, је то да смо позицију мењали 5,10, 15 или 20 км лево или десно, па су сви ти авиони који су пролазили ваздушним простором изнад рејона Срема, на неки начин били наша мета. Тако и та два авиона који су завршили на српској ледини, F-117А и авион F-16 CG, су погођени управо изнад подручја Срема.
А за њих је карактеристично да су погођени у неком троуглу у ваздуху између села Сибач, Брестач и Буђановци, па сам ја, у шали, у нашој књизи, коју сам написао на ту тему, написао да је то Српски бермудски троугао, јер ту су НАТО авиони доживлљавали свој крај – закључује причу пуковник Славиша Голубовић.
-Ко год каже да се не боји, лаже. Бојао сам се и ја, али страх можеш контролисати. Прво ако познајеш непријатеља, затим ако познајеш средства и ако познајеш своје људе, страх се може контролисати – истиче скромни командант херојске борбене послуге, пуковник у пензији Бошко Дотлић.
Вратимо причу, на крају, годину дана раније.
У Авијану је 15. јуна 1998. године, боравила већа група новинара, међу њима и новинари из Србије. Алијанса је хтела да демонстрира своју моћ, пошаље поруку. Знали су, годину дана раније, да ће кренути у операцију над Србијом. Чекао се само формални повод за почетак агресије.
Појавио се из хангара Авион F-16CG , серијски број AF 88-0550 – авион пилота Дејвида Голдфајна. Кренуо је у мисију демонстрационог лета уз границу тадашње СРЈ.
Авион са главом орла на репу, винуо се самоуверено на небо, а непуну годину касније “орао“ је стрмоглаво пао.
На падинама Цера је завршио своју мисију. И завршио, у комадима, у Музеју ваздухопловства.