Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Кажу историчари, да у историји није редак случај када једна битка одреди судбину једног народа па и једне државе у целости. Тако да ни борба српског народа за Републику Српску, није изузезетак већ пре правило. Многи операцију Коридор 92 поистовећују са једном битком, једним бојем, међутим, то није тачно. Операција Коридор 92 која се изучава данас на бројним војним академијама (између осталог на Вест Поинту и Војној Академији Војске Пакистана) је низ бојева и битки и она представља темеље данашње Српске. Она је у основи доста сложенија операција од једног боја или битке. Међутим, битка која се одржала 18-19. септембра 1995. године, између јединица ВРС и ХВ на простору Поуња, је пример управо једне такве битке, једног таквог боја. Та битка-бој била је позната као операција Уна-95.
ПРИПРЕМА ВРС ЗА ОДБРАНУ НА УНИ И САВИ
У Бањалуци 15. септембра 1995. године, одржан је састанак Врховне команде на којем је разматрано како зауставити непријатељску офанзиву. Генерал Миловановић је истакао да је потребно јединицама обезбедити хитне испоруке горива, а Никола
Кољевић је приметио да се 2. КК ВРС и „даље држи“, међутим без горива и муниције питање је „до када“.
Пре овог састанка у Бањалуци, неко довољно свестан схватио је много озбиљније сложеност ситуације на фронту. Простор који је тешко страдао од усташког ножа и чизме НДХ током Другог светског рата, може бити захвалан управо тим људима и борцима ВРС који су га бранили тог 18. и 19. септембра 1995. године, што се није поновила 1941. и 1942. година. Данашњи Нови Град, Костајница, Козарска Дубица па и Градишка морају се поклонити управо борцима ВРС, који нису дозволили да се понови судбина српског народа из Другог светског рата.
Команда 1. КК ВРС (Први Крајишки Корпус Војске Републике Српске) убрзо по паду Крајине, извршила је процену ситуације због новонасталог стања на терену. Због отварања новог фронта на северозападном делу Републике Српске (РС), било је
потребно организовати одбрану у зони ширине око 200 км. Било је јасно да се мора деловати, те је Команда корпуса још 4. августа 1995. године донела одлуку да се формира Оперативна група 10 (ОГ-10) са задатком организације одбране на рекама Сави и Уни од села Доња Блатна до села Трстенци. Довођење јединица извршено је до 10. августа 1995. године, а затим се приступило инжењеријском уређењу рејона одбране и успостављању ватреног система, што је било завршено до краја августа месеца. Команда ОГ-10 била је у Приједору.
У саставу ОГ-10 којом је командовао генерал Момир Зец, налазиле су се следеће јединице:
1. новоградска пешадијска бригада (1. нгпбр), са предњим крајем на линији село Будимлић Јапра-село Арапуша-село Доња Блатна-река Уна до села Рудице (укључно),
Одред МУП РС са предњим крајем на реци Уна од села Рудице до ушћа реке Сане у реку Уну,1. прњаворска лпбр са предњим крајем на реци Уна од ушћа Сане у Уну до села Доње Водичево (укључно),
БГ „Баљ“ (1. и 2. пешадијски батаљон из састава 43. приједорске мтбр и 1. новоградске пбр са дивизионом за подршку из састава 1. мпоабр) са предњим крајем на линији село Доње Водичево-село Бабинац,
11. дубичка лпбр са предњим крајем на Уни и Сави од села Бабинац (укључно) до села Орахова (искључно). Овој бригади придодат је и формирани наставни батаљон ЦВШ „Рајко Балаћ“,1. градишка лпбр са предњим крајем на Сави на линији од села Орахова (укључно) до села Трстенци (Дервента).
Проблем ОГ-10 чинила је велика ширина фронта и мали број ангажованих јединица. Због тога су снаге ОГ-10 биле развучене, са доста неконтролисаног простора, и у целини оне су се налазиле у неповољном оперативно-стратегијском положају.
Главне снаге ОГ-10 налазиле су се на посавском и озренском делу ратишта, што је захтевало прегруписавање дела ових снага и њихово довођење у нове зоне одбране.
У таквим околностима команда ОГ-10 била је приморана да ангажује територијалне и радничке јединице које нису биле ангажоване у бригадама ВРС из тих подручја, да би се консолидовала одбрана на северозападном делу ратишта.
У току прегруписавања доведена је 1. прњаворска лпбр, као и делови моторизованих батаљона 43. приједорске мтбр, 11. дубичка лпбр и 1. градишка лпбр, те јединице за подршку из 1. мпоабр.
Све јединице које су организовале одбрану на рекама Уни и Сави нису имале уређене положаје за одбрану, него је у том циљу било ангажовано и цивилно становништво, ради инжењеријског уређења положаја.
Избијање снага ХВ на Саву и Уну и њихове активности уз гранични појас према Републици Српској, изазивале су код становништва у насељеним местима уз реке одређену дозу страха, што је за последицу имало склањање деце и старијих особа у дубину територије, а било је и породица које су комплетно напустиле ово подручје и отишле у Бањалуку и СРЈ.
Међутим, још није била сазрела ситуација за покретање хрватске операције. У Српској се знало, да ће до ње доћи, само кад то се није знало. ВРС се укопавала и чекала противника.
У ваздуху се осећала несношљива тежина стрепње. Чекала се одлука за избијање борбених дејстава. А за то је требала политичка одлука, која ће убрзо доћи.
наставиће се
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,
Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,
Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.