Пише Данко Боројевић
Ми „стари рокери“, ако могу да се тако искажем, сећамо се Џенис Џоплин и једне њене нумере, која је уједно била и критика потрошачког друштва, тих шездесетих година двадесетог века, као и наговештај критике рата који је био у експанзији у то време. Ко се сећа, песма је била у оригиналу „Oh Lord, won’t you buy me A Mercedes Benz?“ Или, како би се превело на наше бројне језике, Ох Боже, зар ми нећеш купити мерцедес бенц? Нормално, рат који је у то време озбиљно критикован, био је Рат у Вијетнаму.
Те године, тог века, намерно или не, имају сличности са овим годинама овог века. Песма је још увек актуелна, само ћемо је мало дорадити. И она сад треба да гласи, „Oh Lord, won’t you buy me A F-16? Некад се тражио мерцедес бенз, док се данас тражи Ф-16. Некад је био актуелан Вијетнамски рат, док је данас Рат у Украјини.
Е ту долазимо до питања у наслову ове колумне, „О Боже, зар ми нећеш купити Ф-16?“
Ових неколико месеци, слушамо причу о испоруци авиона Ф-16, Украјинцима. Као, само што нису стигли, јесу стигли, нису стигли, хоће, неће и тако скоро годину дана.
Нормално, поставља се питање, па хоће ли више стићи?
Последња вест, јесте да су САД своје Ф-16 послале у Персијски залив, како би „пратили понашање“ иранске морнарице. Очигледно, да потребе Укријине за одбрамбеним материјалом Американцима толико није битно.
Али да кренемо редом. Причу о испоруци авиона Ф-16 Украјини, почела је још прошле године. У почетку тихо, као наговештај, да би у мају ове године „стил“ приче добио нов заплет. Тад је формирана “ Ф-16 коалиција“, која је вршила притисак да се авиони нађу у инвентару ОС Украјине.
Е, а онда су настали проблеми. Где сместити те „нове авионе“, јер на територији Украјине то није могуће, због рата и непостојеће инфраструктуре. А није само то био проблем. Поставило се питање, ко ће да лети на њима?
И онда су почеле бројне теорије и завере. Многе европске „банана републике“, постале су спремне да испоруче авионе из својих инвентара. Али им, очигледно нико није рекао, да то тако не иде.
Као што постоје, права на интелектуалну својину, тако постоје и права на оружје. Та права чине уговори, којима се до танчина дефинишу правила коришћења средстава и шта са њима, кад се њихова употреба заврши. Дакле, ту правила диктира произвођач, Локид Мартин оличен у сили Стејт департмента. Или што би се рекло, ништа без Американаца.
Ма колико неко волио или не Американце, код њих се правила понашања знају. Не може нико да прода авионе, које су они произвели, без њиховог аминовања. Ако некоме то није јасно, нек се присети случаја израелских Ф-16 и хрватских намера, за набавку истих. Нешто ми се чини, да ловци Ф-16 не лете изнад Хрватске, осим ако нису НАТО (читај амерички).
Дакле, може неко желети и хтети, али око испоруке авиона произведених у САД, одлучује амерички Конгрес. Па бројни амандмани Представничког дома Конгреса САД на следећу буџетску годину а тичу се одбране, приморали су РВ САД да прво пита Конгрес ако треба из употребе да повуче неке авионе. Ту је јасно наведено, да пре повлачења из употребе исправних авиона, треба осигурати њихову замену, па тек кад им стигне замена, да питају Конгрес, али не пре шест месеци по пристизању нових авиона (замена). Дакле, једном речју нема испоруке без аминовања Конгреса. Немерно или не?
А о почетку обуке украјинских пилота, е то је тек „шарена лажа“. Прво је „коалиција“ тврдила да је обука Украјинаца почела. И нормално, сви су мислили да је тако, значи обучавају се. Међутим, нешто ту није штимало.
Онда је министар спољних послова Украјине Дмитро Кулеба, изјавио 4. јула да обука још није почела, већ да се помера. То је представљао „хладан туш“, за бројне експерте са ових наших простора. Међутим, министар одбране Украјине Алексеј Резников 12. јула, изјавио је да обука пилота треба да почне у августу. И добро, обука је почела, није почела, почиње у августу које године? Није битно, обука је почела.
Онда долазимо око проблема испоруке. Многи су мислили да ће авиони, Украјинцима бити испоручени ове године. Да би Кулеба после изјавио, да први авиони требају стићи у Украјину у првом кварталу 2024. године. У реду, требају!Затим је Локид Мартин изнео податке, да постоје проблеми око производње авиона. Јер је једна фабрика угашена на старој локацији, да би била отворена нова фабрика на новој локацији. А та нова фабрика, тек се уходавала у производњи. Много, проблема. Осим тога, сад су у производњи само авиони последње верзије Ф-16В Вајпер Блок-70/72. Они се не поклањају, они се „дебело плаћају“ и не може их свако да добије. А ред за ове авионе је подугачак. Тако је први авион за Оман уместо 2016. године, са производних линија фабрике сишао јула ове године. Док би Пољаци своје прве примерка добили тек 2028. године. Очигледно је, да прича (празна) не прати стварност. А 2024. година, још је далеко?
Авиони ће бити испоручени Украјинцима. Биће, али Сједињене Државе ту нешто озбиљно коче. Намерно или не, бројни званичници како Владе САД тако и Пентагона, изјављују да авиони неће бити испоручени. Напротив, изјављују да ће авиони бити уништени ако их испоруче. Па то је нормално, па зар у Украјини није рат? Напротив, зар на Украјину није извршена агресија? Па кад је то у питању, зар САД нису дужне да помогну Украјинцима и са авионима Ф-16? Јесу, само треба се знати и историја односа Русије и САД, да то није баш тако како се јавно прича. Њихови односи су много дубљи и испреплетени, тако да је судбина једних истовремено судбина других. Ти односи доста су комплекснији, да би их један „Балканца“ могао схватити.
Украјинци су почели да просе по свету, да би искамчили који авион. Међутим, ништа нису успели. Немачка је своје авиона Тајфун, продала Саудијској Арбији, јер владајућа породица има пара иако их многи називају диктаторима. Диктатура или не, важан је кеш. Или што би се код нас на простору бивше СФРЈ рекло, паре су важне Украјинце ко чика, кад их немају. Или пара врти, где бургија неће.
Сличан одговор су добили и од Аустралије. Све се може добити, осим авиона, то је компликовано питање.
Па на крају, ко ту кога, да простите чика. Ко лаже и лицемерно се понаша. Или је ово још један од оних договорених ратова, где гине сиротиња?
Па зар у САД у једној пустињи, не стоје низови повучених авиона, међу њима и Ф-16? Стоје и пустињски суви ваздух, чува те авионе од корозије. Авиони су у добром стању и после прегледа могу се испоручити. Могу, ако Американци хоће. Али неће. Они могу да испоруче своју технику, само за паре и по њиховим правилима. Јер да су хтели, ти авиони из те пустиње, већ одавно би летели изнад Украјине. Да су хтели!
Једно је сигурно, „стара Европа“ оличена у заједници званој ЕУ, решава се старог совјетског и свог наоружања и стаје у ред за америчко. „Хелсинки“ је мртав, треба се договорити око нове безбедносне структуре у Европи. Руси, хтели то признати или не, повукли се из европске безбедносне структуре, својом кривицом. Кад су дозволили уједињење Немачке. Прихватили су ону флоскулу о немачкој технологији и руским ресурсима. Е то не може. Може америчка технологија и руски ресурси. Руси и Американци опет ће се договорити, јер је то у њиховом интерсу. Њихови односи су испреплетени и комплексни. Они одлучују, Европа плаћа, јер много је живила у благостању. Време је да се мало и плати.
Е да а шта је са Ф-16? Зар он није ноћна мора Руса или се аутор тог такста мало нашалио?
Биће, да је аутор неозбиљан и није компетентан за те војне теме. Јер, шта има да говори неко, ко је у војсци провео 22 године службе, 1360 дана фронта бранећи српски народ и који иза себе има бројне књиге са војном тематиком. Да се ми ипак вратимо нашој драгој Џенис Џоплин и сонгу „Oh Lord, won’t you buy me A Mercedes Benz?“
Ово је мој лични осврт и само мој и никог другог – Данко Боројевић.