Како је избио рат у Украјини, ловачки авион Ф-16 Фајтинг Фалкон постао је најтраженији ваздухоплов у свету данас, ако се искључиво гледају медији. Прича о најтраженијем ловцу, постала је све више политичка прича и средство уцене. У ред за његове кориснике, који је све већи, постало је пожељно да се стане. Међутим, не могу баш све државе бити власници, овог солидног борбеног авиона. Као доказ томе, пример нам је Хрватска, којој САД нису дозволиле да купе половне ловце Ф-16 из Израела. „Борбени соко“, постао је и средство уцене. С њим је почео овогодишњи самит НАТО у Виљнусу, с причом о њему је самит и завршен. „Соколови“ су авиони, које Украјина толико жели а који јој стално измичу. По многим „експертима“ представљају „недосањан сан Украјинаца и ноћну мору Руса“. Авион, који ће „променити ратну ситуацију у Украјини“, „неуништиви ловац“ и слично. Ваздухоплов, који је ратну славу стекао у рукама израелских пилота, добар је борбени авион, али није свемоћан, као и свако друго „средство за убијање“. Па да се упознамо са овим авионом, за који многи „тврде да је свемоћан“, често заборављајући, да је све до чеовека.
На основу искустава из локалних ратова, а пре свега из рата у Вијетнаму РВ САД (USAF) изразило је захтев за лаким ловцем Лајтвејт Фајтер (Lightweight Fighter-LWF), који би био намењен за остваривање превласти у ваздушном простору. Њему је требала бити додељена улога ловца за превласт у „доњој половини“ ваздушног простора, док је „горња половина“ додељена авионима типа Ф-15 Игл (F-15 Eagle). Пет компанија је дало одговор на расписани тендер, а изабрана су два предлога, YФ-16 (YF-16) компаније Џенерал Дајнамик (General Dynamics) и YФ-17 (YF-17) компаније Нортроп (Northrop).
Ф-16 је ловац који је доследно спровео искуства РВ САД из рата у Вијетнаму. Прототип овог ловца означен као YФ-16 први лет у трајању од шест минута извео је 20. јануара 1974. године. Током овог лета дошло је до одређених проблема, те је пробни пилот прекинуо испитивање авиона убрзо по уоченим недостацима. После тога, авион је враћен на дораду. Званично, први лет у трајању од 90 минута изведен је 2. фебруара 1974. године. Убрзо ће се за овај ловац заинтересовати и земље НАТО, као што су Белгија, Данска, Холандија и Норвешка. Потреба ових земаља да замене своје ловце Ф-104 новим ловцем, натерало је Американце да из темеља ревидирају програм LWF. У априлу 1974. године програм LWF претворен је у програм ACF (Air Combat Fighter).
У децембру 1974. године као будући „ловац за ваздушну борбу“ изабран је авион YФ-16, што је месец дана касније и потврђено. У јуну 1975. године за овај ловац су се одлучиле и Белгија, Данска, Холандија и Норвешка наручивши 348 авиона који би се склапали у Европи. За потребе ваздухопловстава Белгије и Данске авионе ја склапала компанија Fairey/SABCA, а за потребе ваздухопловстава Холандије и Норвешке компанија Fokker-VFW. Компанија Конгсберг из Норвешке склапала је моторе за европске ловце Ф-16. Први авион Ф-16, у деловима, стигао је у Европу 9. јуна 1978. године. У европске фабрике, масовно и континуирано стизали су делови и подсклопови за Ф-16. Први европски Ф-16, који је склопљен у компанији Fokker-VFW полетео је јула 1979. године.
Први од осам предсеријских авиона Ф-16А намењених РВ САД полетео је 20. октобра 1976. године. Америчко ваздухопловство првобитно је наручило 650 примерака ловаца Ф-16 у верзијама Ф-16А и Ф-16Б. Масовна серијска производња за потребе РВ САД започиње 17. августа 1978. године, а први серијски примерци у америчке борбене сквадроне почињу пристизати већ од 16. јануара 1979. године.
Турска компанија ТУСАС (TUSAS) из Анкаре склапа ловце Ф-16 за потребе РВ Турске. По уговору турски ТУСАС требало је да склопи 260 авиона. За потребе РВ Јужне Кореје овај ловац склапа јужнокорејска компанија КАИ (KAI).
Борбени соко је мален, покретан и лаган ловац и доказ је да САД могу да направе и овакву категорију ловца, која је мање засићена електроником него ловци Ф-14 и Ф-15. Ловац Ф-16 поседује један мотор, има једноставан отвор за довод ваздуха испод пилотске кабине, која је издигнута и прегледна. Првенствено је авион за остваривање превласти у ваздушном простору вођењем маневарске борбе на блиским одстојањима, али може да извршава задатке ватрене подршке јединицама на земљи. Његови конструктори нису тежили ка остваривању брзинских рекорда, већ су авиону дали бољу покретљивост и савршеније маневарске способности. Ф-16 је лакши од многих авиона, може понети више наоружања и има солидне маневарске способности. Седиште пилота је типа „нула-нула“, нагнуто је уназад за 30 степени, а пилотска палица је смештена удесно. Авион има потпуну вештачку стабилност и опремљен је четвороканалним дигиталним системом електричних команди и поседује систем за побољшање стабилности авиона на великим нападним угловима. Крила авиона су трапезног облика у плану с продуженим кореним делом на споју крило-труп (стрејком), који повећава узгон авиона, што је довело до смањења виткости крила уз истовремено смањење укупне површине и масе крила. У исто време побољшано је опструјавање око крила, трупа и вертикалног репа што је побољшало управљивост и стабилност на великим нападним угловима. Примена аутоматске промене отклона нападне ивице и флаперона у лету знатно је побољшало маневарске способности авиона. Употребом нових, лакших материјала смањена је маса авиона. Развијено је више верзија овог авиона.
Прве произведене верзије једносед Ф-16А и двосед Ф-16Б, имале су погонску групу састављену од једног трубовентилатроског мотора Pratt & Whitney F-100-PW-100, да би већ следећи авиони ових верзија добили побољшани мотор Pratt & Whitney F-100-PW-200. Авиони верзије Ф-16А/Б производили су се у такозваним „блоковима“ 1, 5, 10, 15 и 20 (Block 1, 5, 10, 15, 20). Почев од верзије Ф-16А/Б блок 15, направљена је прва велика промена на авионима Ф-16. На овој верзији повећана је површина хоризонталног стабилизатора. Ловци Ф-16А/Б били су опремљени нишанско-навигацијским системом, који је био заснован на бази централног електронског рачунара и обухватао је радар AN/APG-66, нишански систем типа 666, инерцијални навигацијски систем SKN-2416, рачунар аеродинамичких параметара и пулт за управљање. Вишенаменски кохертни доплер-радар AN/APG-66 намењен је за тражење, откривање, аутоматско праћење, као и мерење параметара циљева у ваздуху на даљинама до 45 км у свим метеоролошким условима, и даљине и брзине приближавања са визуелно видљивим објектима на земљи. Састоји се од шест модула који обухватају антену, пријемник, предајник мале снаге, процесор за обраду података, рачунар и пулт за управљање. Ради у И/Ј (I/J, 8-12 GHz) фреквентном опсегу. Зависно од режима рада, радар AN/APG-66 објекте открива на даљинама 20, 40, 75 и 148 км. Верзија Ф-16А/Б блок 20 добила је побољшани радар AN/APG-66 (V)3 и могућност употребе полуактивно радарски вођених ракета ваздух-ваздух средњег домета AIM-7M Sparrow.
За верзију Ф-16Ц/Д развијен је импулсно-доплерски радар типа AN/APG-68 по програму МСИП а на бази AN/APG-66 . У односу на радар из којег је настао, радар AN/APG-68 имао је већу даљину откривања циљева (до 296 км), већу масу (153 кг), нови програмабилни процесор и може једновремено да прати око 22 циља у ваздуху или на земљи. Ради у фреквентном опсегу И/Ј (I/J, 8-20 GHz). Антена радара је равна антенска решетка са сектором осматрања у режиму ваздух-ваздух: по азимуту од 10 степени , 30 степени, 60 степени а по елевацији у 1, 2, 4 линије. Зависно од режима рада, објекте може да открива на даљинама 20, 40, 75, 150 и 296 км.
Претпоследња верзија ловца Ф-16 је једносед Ф-16Е и његова двоседа верзија Ф-16Ф. Верзија Ф-16Е/Ф ради се у блоку 60 (Block 60) и развијена је из верзије Ф-16Ц/Д блок 50/52, а развијена је по наруџбини УАЕ. Има побољшани радар AN/APG-80, са активним електронским скенирањем, побољшану електронску опрему, спољне резервоаре прилепљене дуж бочних страна и трупа и мотор General Electric F-110-GE-132.
Тренутно последња верзија је Ф-16В Вајпер (F-16V Viper), која се ради у блоку 70 и 72. Ова верзија базирана је на Ф-16Е, са спољним резервоарима горива на трупу, радаром AN/APG-83 AESA, мотором F110-132A са системом управљања FADEC, системом за електронско ратовање, ИЦ (IC) претраживачем и системом за прилагођавање боја стакла кабине и визира кациге пилота. Предвиђено је да на десној страни авиона буде постављена флексибилна прикључна цев, за допуњавање са горивом у ваздуху.
На основу одлуке америчког председника Џимија Картера, да се контролише и смањи извоз наоружања, покушано је решење са извозом Ф-16А/Б, са редукованом опремом и са мањим мотором. На основу те одлуке развијена је верзија ловца Ф-16/79 са старим мотором General Electric J-79-GE-119, потиска са допунским сагоревањем од 80,1 килоњутн (kN). Међутим, пројекат је пропао јер није било интересаната за набавку ове верзије.
Авион Ф-16 је и даље привлачан за многа ваздухопловства. Током 1997. године на Тајван су стигли први од 150 Ф-16 по одобрењу владе САД. Тајвански Ф-16 су комбинација трупа са Ф-16А и опреме са Ф-16Ц, чиме се добија јефтин и моћан авион.
Италија је 17. јула 2003. године примила своје прве ловце Ф-16 од укупно 34 колико је планирала да набави. Задњи ловци су испоручени крајем 2004. године.
Ловци Ф-16 своје прво „ватрено крштење“ имали су у рукама израелских пилота. У априлу 1981. године, један израелски Ф-16А из топа је оборио сиријски хеликоптер Ми-8Т изнад долине Бека. Већ 7. јуна 1981. године израелски авиони Ф-16А подржани авионима Ф-15А учествују у смелој операцији Опера, чији задатак је био да се уништи недовршени ирачки нуклеарни реактор Осирек код Багдада. Операција је у потпуности успела. За време рата у Либану јуна 1982. године у операцији Мир за Галилеју изнад долине Бека, дошло је до масовних окршаја између сиријских ловаца МиГ-21 и МиГ-23 и израелских Ф-15 и Ф-16, у којима је учествовало, са обе стране, преко 150 авиона. У тим борбама Сирија је претрпела велике губитке у ловачкој авијацији , док Израел није имао губитака у ловцима Ф-15 и Ф-16, а изгубио је четири авиона Кфир од дејстава ПВО Сирије. Израелски Ф-16, учествовали су и током сукоба у Либану 2006. године, и током напада у појасу Газе 2008. године.
Амерички ловци Ф-16 употребљени су током Заливског рата јануара 1991. године. Затим су летели изнад Балкана од априла 1993. године, па до краја 1995. године. Да би се изнад Балкана поново појавили током интервенције НАТО против СРЈ 1999. године. Ловци Ф-16 поново су ангажовани током америчке интервенције у Авганистану 2001. и Ираку 2003. године.
У Авганистану су се сукобили у неколико наврата пакистански ловци Ф-16А и совјетски ловци типа МиГ-23МЛД. У тим дуелима Пакистанци су извукли дебљи крај. Дана 29. априла 1988. године капетан Сергеј Привалов је у свом ловцу МиГ-23МЛД код града Хоста оборио један пакистански ловац типа Ф-16А. Пакистанци су своје ловце Ф-16 употребили и против РВ Индије током Каргилског рата 1999. године.
Где год је озбиљна криза данас у свету, може се очекивати да ће да се виде ови авиони. За сад их нема изнад Украјине, што не значи да их неће бити. Вероватно, ће прво да се појаве старије верзије, како би се стари корисници решили баласта, те набавили најновију верзију „шеснаеске“, познатог „вајпера“. До 2018. године произведено је више од 4600 ових авиона свих верзија. Затим је производња накратко прекинута, да би у новим погонима кренула масовна производња последње верзије блок 70 и 72.
Ред корисника „соколова“ је веома дугачак, док је ред потенцијалних корисника још дужи.