Рат у Ирану убрзано троши кључне америчке залихе муниције, док домаћа производња не успева да прати темпо потрошње. Упркос новим понудама одбрамбене индустрије и великим договорима Пентагона, брзо попуњавање арсенала Патриот, ТХААД и Томахаwк није на видику.
Боеинг је представио јефтину самонавођену ракету са технологијом навођења преузетом са ПАЦ-3, уз употребу комерцијално доступних компоненти. Нортхроп Грумман је представио систем против дронова заснован на топу калибра 50 мм, а Лоцкхеед Мартин приступачнију варијанту ракете Патриот са близинским упаљачем.
Нова решења захтевају време
Ова решења неће брзо утицати на тренутне залихе. За јефтиније и нове варијанте потребни су развој, тестирање, уговори и тек потом серијска производња, што значи да би њихов значај могао да се осети тек ако сукоб потраје годинама.
Посебно се издваја пример ТХААД. При садашњем максималном темпу производње од 96 пресретача годишње, за достизање жељених количина било би потребно 27 година. То оставља вишегодишњи период рањивости док се залихе не врате ни на ранији ниво.
Оквирни споразуми нису исто што и испорука
Пентагон јесте покренуо велике послове, укључујући седмогодишњи уговор са РТX вредан 22,9 милијарди долара за Томахаwк и седмогодишњи договор са Лоцкхеед Мартин до 35 милијарди долара за ТХААД. Ипак, оквирни споразуми сами по себи не значе брз раст производње, јер новац, формални уговори и испоруке тек морају да прођу целу процедуру.
Додатни проблем су уска грла у производњи, пре свега код мотора на чврсто гориво и других кључних делова. Зато убрзање набавке и нови концепти могу да помогну дугорочно, али не могу одмах да затворе мањак настао на ратишту.