Кључни део приче о Тајгершарку (Tigershark) је програм FX. Извозни ловац или FX (Fighter eXport) резултат је одлуке администрације тадашњег председника Картера из 1977. године, да ће “продаја америчке опреме на фронту” бити ограничена на савезнике у НАТО, Аустралију и Јапан. Намера је била да се САД прикажу као сила за мир у свету, а не као промотер сукоба кроз извоз високо способног ратног оружја. Део контекста за ову одлуку била је одлука претходне администрације председника Форда да прода авионе Ф-14 Ирану и Ф-15 Израелу.
Иако је ова племенита тежња да се буде снага мира звучала добро, постојало је неколико одмах евидентних проблема. Први од њих био је да су се многе нације које лабаво спадају у политичку категорију демократија наклоњених Западу, осећале угрожено од стране суседа који су користили опрему направљену у Совјетском Савезу. Да би се подржале ове нације, било је неопходно ставити на располагање способне, али не апсолутно врхунске авионе, који би били у стању да се бране од извезених совјетских система, а да притом не користе најосетљивије америчке технологије. Ово је био покретачки циљ програма FX . Секундарни фактор је био то што су се, у недостатку америчких авиона за извоз, друге земље окретале алтернативама, посебно Дасовом Миражу 2000 (Dassault Mirage 2000), и то је претило да утиче на америчку индустрију.
The F-20 Tigershark, a light fighter developed by Northrop in the 1980s, was a further evolution of the F-5 Tiger II series, specifically the F-5E model. Initially known as the F-5G, it was officially redesignated as the F-20 in November 1982. With an 80% increase in engine… pic.twitter.com/buUeZuHUkN
— Tomo (@RyukyuanRipper) June 13, 2024
Програм FX заиста се бавио циљевима Стејт департмента и индустрије, а не потребама Министарства одбране САД, и као резултат тога, два одељења су имала прилично различите степене интересовања за програм. Разлике у нагласку између ових одељења касније је значајно утицало на резултате самог програма.
Захтеви за програм FX били су прилично необични. Авион који ће бити испоручен у оквиру програма морао је да испуни следеће услове:
Перформансе, цена и могућности треба да буду између Ф-5Е и Ф-16А.
Оптимизован за улогу ловца у режиму ваздух-ваздух, и са намерно ограниченим могућностима јуришника.
Перформансе носивости/домета су морале бити знатно инфериорније од оних савремених ловаца у инвентару САД.
Примена и одржавање су морали бити лакши.
Ови захтеви су дефинисали авион друге класе, са ограниченим офанзивним (ударним) улогама и нагласком на способности противваздушне одбране. Поред тога, Министарство одбране је заузело став да је мало вероватно да ће такав авион бити потребан РВ САД, и да би развој авиона био одговорност изабраног произвођача, иако би Стејт департмент и Министарство одбране помогли у продаји.
Овакав приступ програму FX представљао је значајан ризик за учеснике из индустрије, који би морали да сносе већи део трошкова развоја и производње FX авиона, а у случају да су постојала само два понуђача, Нортроп (Northrop) са Ф-5Г/Ф- 20 Тајгершарк (F-5G/F-20 Tigershark) и Џенерал Дајнамикс (General Dynamics) са Ф-16/79 (F-16/79).
Ф-20 Тајгершарк (F-20 Tigershark)
Тајгершарк се у почетку звао Ф-5Г. Картерова администрација је покренула пројекат Министарства одбране САД под називом FX , који је био у основи лаки ловац напредне технологије али не толико напредне, као ловци у саставу РВ САД. Разлог таквог дизајна био је ограничење могућности да америчка технологија “на првој линији” падне у руке Совјетског Савеза. Такав авион био је намењен америчким савезницима ван НАТО. Нортроп је у почетку видео Тајван као најизгледнијег корисника за нови авион. Тајван је већ користио Ф-5.
У то време Џенерал Дајнамикс, тадашњи произвођач ловца Ф-16, који је био уведен у наоружање америчког ваздухопловства, развијао је ловац Ф-16/79, користећи мотор Ј79, за програм FX .
Нортропов конструкторски тим, под вођством Вељка Е. Гашића, био је подељен око тога како да побољша конструкцију авиона Ф-5. Неки инжењери су желели да задрже два мотора, делимично да би избегли аеродинамичко преобликовање новог трупа.
Нортроп је ангажовао пензионисаног пуковника ваздухопловства Евереста „Рича“ Ричонија (Col. Everest “Rich” Riccioni) да помогне у одабиру најбољег дизајна. Ричони је применио концепт „енергетског маневра“ свог ментора Бојда на нови ловац. Помогао је Нортропу да изабере дизајн инжењера Роберта Сандаскија (Robert Sandusky), а не других инжењера. Сандаскијев елегантни дизајн је укључивао „струк осе“ (wasp waist) према правилу за трансоничне области ваздухопловног инжењера Ричарда Т. Вичкомба (Richard T. Whitcomb), и убрзо је авион преименован у Ф-20А Тајгершарк.
Док је летео само један Ф-20А, Дарел Корнел (Darrell Cornell), Нортропов главни експериментални пилот, преузео је већину дужности у пилотској кабини. Пол Мец (Paul Metz), кога је Нортроп ангажовао 1980. године, постао је трећи пилот Ф-20А.
Ф-20 био је даљи развој ловца Ф-5Е (F-5E Tiger II), првобитно намењен за продају ваздухопловству Тајвана, замишљен као верзија авиона Ф-5Е веће снаге, која нуди побољшане перформансе по разумној цени. Због тога је авион у почетку означен као Ф-5Г. Авион је био погоњен једним турбовентилаторским мотором Џенерал Илектрик Ф404-GE-100 (General Electric F404-GE-100) уместо два турбомлазна мотора истог произвођача Ј85 (General Electric J85-GE-21), који су погонили авион Ф-5. Резултат ове промене мотора био је додатних 60% потиска у оквиру авиона који тежи само 17% више од Ф-5Е. Наиме, нови мотор давао је потисак од 49 килоњутна без допунског сагоревања, а са допунским сагоревањем 76 килоњутна.
Први лет авион је извео 30. августа 1982. године. Корнел је направио први лет другог прототипа Ф-20А у бази Едвардс 26. августа 1983. године. Други Тајгершарк је имао радар Џенерал Илектрик АН/АПГ-67 (General Electric AN/APG-67), нови HUD и измењену конструкцију трупа. Радар је имао домет 148 км и радио је у фреквентном опсегу Х. Трећи прототип, свој први лет извео је 12. маја 1984. године.Нортроп је ангажовао пензионисаног генерала Чарлс Е. „Чак“ Јегера (Charles E. “Chuck” Yeager) као портпарола за односе с јавношћу. Јегер, тада 61-годишњак, направио је два лета у авиону.
Нортроп је веровао да је његов производ супериорнији у односу на Ф-16А Фајтинг Фалкон (General Dynamics F-16A Fighting Falcon). Оба авиона су почела као лаки ловци и постепено су постајали све тежи и сложенији. Ф-20А је био бољи пресретач за тактичку одбрану (point-defense interceptor), али у већини задатака ова два ловца су била упоредива. Поред тога Ф-20 је био јефтинији.
Од наоружања Ф-20 имао је два уграђена топа у носу калибра 20 мм Понтиак М39А2 ( Pontiac M39A2 ) са по 280 граната сваки.
На седам носача за наоружање на крилима и трупу носио је до 3600 кг убојног терета. Осим тога испод крила и трупа могао да носи три допунска резервоара за гориво.
Од ракета ваздух-ваздух могао је да носи две ракете АИМ-9 Сајдвиндер (AIM-9 Sidewinder) и до четири АИМ-7 Спероу (AIM-7 Sparrow). Комбинација је најчешће чинила две ракете АИМ-9 на крајевима крила и две ракете АИМ-7 испод крила.
Од ракета ваздух-земља/море тиграста ајкула (преведено од Тајгершарк) била је наоружана са ракетама АГМ-65 Маверик (AGM-65 Maverick) и АГМ-84 Харпун (AGM-84 Harpoon). Поред тога Тајгершарк је могао да носи класичне ваздухопловне бомбе серије Мк (Мк-81, Мк-82, Мк-83) и касетне бомбе ЦБУ ( CBU-24/49/52/58).
Тиграста ајкула била је намењена извозу, као замена за већ времешне ловце Ф-5 Фридом Фајтер и Ф-104 Старфајтер, који су у то време били у наоружању многих чланица НАТО. као и за извоз у пријатељске земље, којима амерички законодавци не би одобрили испоруку најмодернијих авиона попут Ф-16. Након што нису успели договорити продају Тајвану, Јужној Кореји, те пошто је администрација председника Регана одобрила продају авиона Ф-16, судбина лаког ловца Ф-20 Тајгершарк била је запечаћена.
Једина предност ловца Ф-20 у поређењу с Ф-16А Блок 5, 10, 15, био је радар и могућност коришћења ракета АИМ-7, које у то време извозне верзије ловца Ф-16А нису имале.
Био је то прилично јефтин авион – јефтинији од Ф-16, и са знатно мањим оперативним трошковима у односу на Ф-16 и Ф/А-18. Сат лета био је знатно јефтинији него за Ф-16 или Ф/А-18. Мотор добар, а змај практички вечан. Трајност змаја је и иначе предност Ф-5 у односу на Ф-16, јер је сам авион мање маневрабилан и стога трпи мањи замор материјала.
У време кад је Ф-20 – са спероу ракетам – нуђен, Ф-16 није носио Спероу.
Међутим, Ф-16 је имао већу носивост за задатке ваздухопловне подршке, и, на крају, више потенцијала за развој.
Ф-20 је нуђен по Блиском истоку, али су сви хтели Ф-16. На Далеком истоку, Тајван је био јако заинтересован, али цео посао сторнирао је Конгрес САД. Разлог је био мотор, који је користио авион, а који је истовремено покретао и Ф/А-18 Хорнет.
Први прототип, имао је катастрофу 10. октобра 1984. године, током демонстрационог лета у Јужној Кореји. Тада је погинуо пилот Корнел.
Само неколико месеци касније, у јануару 1985. године, америчка морнарица изабрала је Ф-16Н уместо Ф-20А за агресорски сквадрон. Нортроп је полагао велике наде у морнарицу и сада није имао где да се окрене. Четврти Ф-20А никада није завршен.
Пет месеци касније, 14. маја 1985. године у катастрофи другог прототипа гине пилот Дејвид Барнс. Тако да је остао само трећи прототип.
Две катастрофалне несреће уз два погинула пилота, била су довољан разлог или једноставно да РВ САД престане да размишља о “тиграстим ајкулама” уопште, као и само Министарство одбране САД.
У последњем покушају 3. априла 1985. године, Нортроп је понудио америчком ваздухопловству 396 Ф-20А по невероватно ниској цени од 15 милиона долара сваки, наспрам 18 милиона долара за Ф-16. Било је прекасно. Ваздухопловство није показало интересовање за тај авион.
На крају, након шест година, без продаје, и трошења више од 1,2 милијарде долара сопствених средстава, Нортроп се повиновао неизбежном и отказао свој програм Тајгершарк крајем 1986. године. У току програма, два од три авиона изгубљена су у фаталним несрећама. Обе несреће десиле су се у условима демострационог лета у Јужној Кореји и праксе приказа у ваздуху у Канади, а обе су приписане g-loc-loss – губитку свести у условима високог г оптерећења.