Инцидент од 5. марта, када су ирански дронови ушли у ваздушни простор Азербејџана и погодили Међународни аеродром у Нахчивану, могао је да отвори нову кризу на Кавказу. Уместо тога, Баку и Техеран су после кратког заоштравања реторике брзо прешли на дипломатски контакт.
За сада нема нових пријављених инцидената, што показује да ни једна ни друга страна нису желеле ширење сукоба.
Према извору, још један ирански дрон погодио је школу у Шакарабаду. Било је повређених цивила и велике материјалне штете на аеродрому, али није било потврђених погинулих. То је важан детаљ, јер је управо одсуство већег броја жртава вероватно олакшало политичко повлачење са ивице директног сукоба.
У тренутку када рат захвата иранску територију, као и територије арапских држава и Израела, постојала је бојазан да ће се криза прелити на Јужни Кавказ. До тога за сада није дошло. И Баку и Јереван, према извору, желе да остану неутрални, што је један од кључних разлога за обуздавање нове регионалне ескалације.
Нахчиван као упозорење
Удар на Нахчиван имао је тежину већу од тактичког инцидента. Реч је о азербејџанској аутономној републици која се граничи са Ираном. Сваки напад на тај простор носи ризик брзог политичког одговора, посебно ако погоди цивилну инфраструктуру као што је аеродром.
После напада уследила је привремена ескалација у изјавама са обе стране, укључујући и претње одмаздом. Ипак, та фаза је кратко трајала. Чим су владе ушле у директан дипломатски дијалог, тензије су спуштене. У пракси, то значи да су и Баку и Техеран проценили да би даље подизање улога било скупље од повратка на политички канал.
За Азербејџан је приоритет да не буде увучен у рат чији ток не контролише. За Иран би отварање северног правца значило нови оперативни и политички терет у тренутку када је већ под притиском ширег сукоба. Извор указује да је мало вероватно да Техеран жели да отвори ново војно поприште нападом на северног суседа.
Хуманитарна помоћ као политички сигнал
Баку није остао само на дипломатским порукама. Азербејџанске власти су, ради смањења напетости, послале Ирану стотине тона хуманитарне помоћи. Реч је о храни, укључујући брашно, пиринач, шећер, чај и воду, као и медицинском материјалу за цивилно становништво погођено ратом.
Тај потез није био само хуманитарни гест. Он је био и политичка порука Техерану да Баку не жели фронтални судар. Посебно је значајно што се помоћ, према извору, односила пре свега на Азербејџанце у Ирану. Тиме је Баку послао сигнал да брине о сународницима преко границе, али не кроз војни притисак већ кроз државни канал.
Испоруке су се временски поклопиле са Рамазаном и Новрузом. Да ли ће се наставити, извор не потврђује. То зависи од даљег развоја рата, могућег новог круга борби између Исламске Републике са једне стране и САД и Израела са друге, као и од будућности Ормуског мореуза.
Унутрашњи фактор у Ирану
Однос Бакуа и Техерана не може да се посматра без унутрашње слике Ирана. Један од главних извора забринутости за иранске власти јесте бројна азербејџанска заједница у земљи. Према извору, реч је о десетинама милиона људи, пре свега у покрајинама Ардабил, Источни Азербејџан, Западни Азербејџан и Занџан.
Ти људи су, према извору, током династије Пахлави били третирани као грађани другог реда, а проблеми су настављени и под Исламском Републиком. Извор наводи ограничења у употреби и настави азербејџанског језика, као и притисак на културну традицију и историју. Управо ту лежи један од кључева за разумевање зашто је Техеран био опрезан после инцидента у Нахчивану.
Велика азербејџанска заједница унутар Ирана није само демографска чињеница. То је и безбедносно питање за иранску државу. Ако би сукоб са Бакуом измакао контроли, последице не би остале на граници. Могле би да се пренесу унутар самог Ирана, што Техеран, према извору, жели да избегне.
Последице по регион и могући развој
Извор указује и на шири притисак под којим се Иран већ налази. Земљу погађају дуготрајна суша и еколошка криза, док је на северу губитак језера Урмија изазвао водну кризу за локално становништво, које је у великој мери азербејџанско. То додатно сужава простор Техерану и повећава ризик од унутрашњег незадовољства.
Према процени Карима Саџадпура, коју наводи извор, ирански режим би после заустављања ваздушних удара могао да постане још репресивнији. Ако Техеран заиста пооштри унутрашњу контролу, етничке мањине које власти сматрају непоузданим могле би да се нађу под јачим ударом. То се односи и на Азербејџанце у Ирану.
Проблем је у томе што је слика са терена ограничена. Извор наводи да је Техеран увео прекид интернета, што отежава проверу размера нових репресивних мера и питање да ли су неперсијске групе посебно погођене. Помиње се и да већ има погубљења, али без навода о новим масовним злочинима налик онима током јануарских протеста.
За Баку је у таквим условима најрационалнија линија неутралност, избегавање војног увлачења и одржавање канала ка Техерану. За Иран је обуздавање сукоба са Азербејџаном такође питање нужде. Кратко речено, обе стране су се повукле од конфронтације јер би цена ескалације била већа од краткорочне политичке добити.
То, међутим, не значи да је проблем решен. Односи Бакуа и Техерана остају сложени, оптерећени етничким питањем, ратом у ширем региону и унутрашњом нестабилношћу Ирана. Садашње смиривање зато треба читати као привремено повлачење, а не као трајну нормализацију.