Питање спремности САД за рат са Кином више није академска вежба, већ провера стварних капацитета америчке војске. Главни проблем није недостатак планова, већ несразмера између амбиције и расположивих средстава: премало дугометних ракета, ограничене залихе пресретача, рањиве базе у Индо-Пацифику и спор темпо попуне свега што би у таквом сукобу било трошено у огромним количинама.
Кључна опасност за Вашингтон није само почетни удар, већ дуг рат исцрпљивања. У том сценарију америчка страна не би водила кратку операцију, већ би покушавала да заустави кинеску офанзиву око Тајвана уз сталну потрошњу Томахаwк, ЈАССМ, СМ-3, СМ-6, Патриот и ТХААД. Управо ту се види где систем пуца.
Недостатак муниције као основни проблем
Америчка војска је и пре последњих борбених ангажовања имала ограничене залихе дугометног ударног наоружања. То значи да проблем није настао преко ноћи, нити је последица једне операције. Он је структурни: производња кључних ракета не прати потребе великог рата против противника који има дубину, масу и способност да издржи први удар.
Рокови попуне су посебно неповољни. За поједине критичне системе потребне су три до четири године од уговора до прве испоруке. То важи за СМ-3 ИИА, СМ-6, СМ-3 ИБ, ЈАССМ и Томахаwк, док ПАЦ-3 МСЕ тражи више од две године. Ако се додају нова улагања у фабрике, процес се још развлачи. То није темпо за рат високог интензитета, већ за спору индустријску адаптацију.
У ратним сценаријима око Тајвана америчке снаге би могле да потроше поједине залихе крстарећих ракета већ у првој седмици. То руши основу америчког начина ратовања, који почива на прецизном удару са безбедне дистанце. Без довољно дугометног оружја, бродови и авиони морали би ближе зони дејства, а тиме би и губици расли.
Иран као упозорење, а не главни узрок
Америчке операције против Ирана додатно су оголиле слабости које су већ постојале. Значајна потрошња Томахаwк и ЈАССМ, као и ТХААД, Патриот и других пресретача, није створила проблем ни из чега, али га је убрзала и учинила видљивијим. Када се једна велика сила троши на више кризних тачака, резерва престаје да буде резерва.
Посебно је озбиљно то што су средства противваздухопловне и противракетне одбране ограничена и у мирнодопским условима. Током неколико дана дејстава 2025. испаљено је више од четвртине америчких ТХААД пресретача. У сценарију ширег сукоба процене иду и до више од половине предратних залиха ТХААД, СМ-3 и Патриот пресретача. То је ниво трошења који озбиљно подрива способност одбране кључних база и савезника.
ТХААД има и додатну слабост: ослања се на радар АН/ТПY-2. Ако је тај радар оштећен или избачен из строја, батерија практично губи способност дејства. Америчка копнена војска има само осам ТХААД батерија, распоређених између Блиског истока и Индо-Пацифика. То није широк штит, већ ограничен ресурс који мора да се дели између више кризних зона.
Рањиве базе у Индо-Пацифику
Други велики проблем су базе. Америчко присуство у региону ослања се на Јапан, Филипине, Гуам и друга упоришта. Те тачке су неопходне за логистику, ваздушне операције и поморску подршку, али су уједно изложене кинеским дроновима и ракетама.
Досадашња пракса је показала колико су фиксне инсталације осетљиве. Писте, складишта горива, бункери за муницију, командна места и хангари нису споредна мета, већ први циљ. Ако се база не уништи, довољно је да се привремено паралише. То одмах успорава темпо полетања, попуну муниције и ремонт технике.
Америчко ратно ваздухопловство развија концепт флексибилне борбене употребе, који подразумева распршено коришћење авијације са више брзо припремљених локација. Бирократски гледано, то је исправан правац. Оперативно гледано, он још није довољан ако те локације немају заштићена складишта, склоништа за авионе, активну противваздушну одбрану и стабилно снабдевање горивом и резервним деловима.
Проблем истрошене технике и флоте
Рат се не добија само залихама ракета. Добија се и техником која може да издржи темпо употребе. Америчка морнарица и авијација су годинама под притиском континуираних распоређивања, а интензивне операције додатно подижу потребе за одржавањем. То смањује број платформи које су у сваком тренутку стварно спремне.
Више од четвртине активне површинске флоте било је ангажовано у западној хемисфери због операција у Венецуели, а затим је више од 40 одсто бродова коришћено против Ирана 2026. Такав темпо оставља последице.
За сукоб са Кином то има директну последицу. Није довољно имати брод на списку флоте или авион у инвентару. Питање је колико тих средстава може одмах да исплови, полети, носи пуно борбено оптерећење и остане у ритму операција недељама. Управо ту се види разлика између формалне снаге и стварне борбене издржљивости.
Тајван, рокови и прозор од неколико дана
У случају кинеског напада на Тајван време би било пресудан фактор. Ако би САД одлучиле да интервенишу директно, реакција би морала да уследи у сатима или данима, не у недељама. То тражи унапред распоређене капацитете, утврђена склоништа, противракетну одбрану и велике залихе горива, резервних делова и муниције.
Проблем је што би и Тајван брзо трошио сопствене залихе. Ако се томе дода заостатак неиспорученог америчког наоружања Тајвану од око 32 милијарде долара, постаје јасно да политичка подршка без убрзане испоруке не решава оперативни проблем.
У том заостатку су системи који су директно везани за одбрану острва: Харпоон обалски противбродски системи, НАСАМС, ПАЦ-3 МСЕ и Алтиус дронови. Сваки месец кашњења смањује простор за одвраћање.
Хеллсцапе и границе америчког одговора
Концепт Хеллсцапе има јасну логику: засути Тајвански мореуз великим бројем беспилотних летелица, беспилотних површинских и подводних средстава, како би се кинеској војсци успорило кретање и купило време за даље америчке потезе. То је покушај да се масом јефтинијих система надокнади ограничен број скупих платформи.
Али и тај концепт има тврду материјалну страну. За њега су потребне огромне количине беспилотних система, стабилне везе, могућност рада у условима нарушене комуникације и ГПС, као и индустријска база која може брзо да надокнади губитке. Ако производња касни, Хеллсцапе остаје добра идеја са недовољним бројем средстава.
Закључак је непријатан по Вашингтон. САД нису без одговора на Кину, али тренутна спремност за дуг и интензиван рат није на нивоу политичких обавеза које саме преузимају. Ако не убрзају производњу, не ојачају заштиту база, не растерете флоту и не испоруче кључно оружје Тајвану, америчка стратегија у Индо-Пацифику остаће јака на папиру, а танка у залихама.