Пакистанско распоређивање 8.000 војника, ловачке авијације и средстава ПВО у Саудијску Арабију не значи аутоматски да је Исламабад прешао у чврст анти-ирански блок. Напротив, тај потез више личи на покушај да се сачува дугогодишњи безбедносни аранжман са Ријадом, а да се истовремено не затворе канали према Техерану.
Суштина проблема за Пакистан није у избору једног савезника, већ у географији и економији. Исламабад се налази између Јужне Азије, Централне Азије и Блиског истока и зато не може да води једноставну спољну политику. Сваки нагли заокрет према Саудијској Арабији одмах би отворио проблеме са Ираном, а Пакистан за то нема простора.
Економска зависност од Ријада
Саудијска Арабија је за Пакистан много више од политичког партнера. Милиони пакистанских радника налазе се у Саудијској Арабији и другим монархијама Залива, а дознаке које шаљу представљају важан извор девиза за привреду која је већ дуго под притиском дугова и криза платног биланса.
Томе треба додати и директну финансијску подршку коју је Ријад више пута користио као механизам стабилизације пакистанске економије. Зато војна сарадња са Саудијском Арабијом није само питање одбране, већ и унутрашње економске издржљивости Пакистана. Исламабад не може лако да игнорише државу која му помаже да затвара најопасније финансијске рупе.
Други стуб односа је војни. Пакистанско војно особље деценијама обучава саудијске снаге, а садашње распоређивање није почетак те сарадње, већ њен наставак. Ријад у Пакистану види државу са бројном и способном војском, која може да допуни његове сопствене капацитете и безбедносне потребе заливских савезника.
Иран као сусед који не може да се заобиђе
Иран је за Пакистан другачија врста чињенице. То није удаљени партнер нити идеолошки савезник, већ непосредни сусед са којим дели око 1.000 километара границе. Тај податак сам по себи објашњава зашто Исламабад не може да прихвати политику отвореног сврставања против Техерана.
Две државе деле и безбедносне проблеме, пре свега нестабилност у Белуџистану. Прекограничне активности милитаната и секташке тензије више пута су оптеретиле односе, али су и Техеран и Исламабад показали да разумеју цену трајне конфронтације. Отворени сукоб би дестабилизовао обе стране границе.
Унутрашњи фактор је једнако важан. Пакистан има значајну шиитску популацију, око 15 одсто становништва. Зато би отворено сврставање уз Саудијску Арабију против Ирана могло да подигне секташке тензије унутар саме државе. За пакистанско руководство то није апстрактан ризик, већ директна претња унутрашњој безбедности.
Војно распоређивање без пуне политичке лојалности
Управо зато тренутно слање трупа не треба тумачити као доказ стратешког преокрета. Исламабад очигледно покушава да раздвоји обавезе према Саудијској Арабији у области одбране од ширег регионалног сукоба у који је укључен Иран. То је хладан и рачунички приступ, али није сигурно да може дуго да опстане.
Проблем је у томе што трупе послате ради одбране, обуке или демонстрације подршке лако могу да буду увучене у ширу војну динамику. Када криза ескалира, разлика између одбрамбене мисије и стварног учешћа у регионалном рату постаје танка. Оно што на папиру делује ограничено, на терену брзо губи тај ограничени карактер.
Додатни терет стварају извештаји да је Саудијска Арабија крајем марта извела тајне ударе на Иран. Ако се борбе обнове и ако Ријад уђе директније у сукоб са Техераном, пакистански маневарски простор нагло ће се сузити. Тада више неће бити довољно објашњење да је реч само о билатералном одбрамбеном аранжману.
Посредничка улога и њене границе
Истовремено, Пакистан покушава да се представи као посредник између Ирана и САД, преносећи предлоге и олакшавајући дијалог између Техерана и Вашингтона. Та улога за Исламабад има јасну корист. Прво, продужена криза са Ираном директно угрожава енергетске токове и поморске правце од којих зависи ионако крхка пакистанска економија.
Друго, посредовање поправља међународни положај Пакистана. После година дипломатске изолације и економских проблема, Исламабад покушава да се представи као употребљив регионални играч, а не само као држава која тражи спољну финансијску подршку. То је покушај да се стратешка неодређеност претвори у дипломатску вредност.
Али ту лежи и кључна противречност. Држава тешко може истовремено да буде војни партнер Саудијске Арабије, добар сусед Ирана и посредник према Вашингтону без губитка поверења на једној од тих линија. Техеран може да доведе у питање неутралност Пакистана, док Вашингтон може да сумња у стварне намере Исламабада управо зато што покушава да остане у коректним односима са свима.
Шта следи ако криза у Заливу ескалира
Док год саудијско-иранско ривалство остаје под контролом, пакистанска политика балансирања може да функционише. Исламабад је у томе вешт, јер годинама живи од пажљивог дозирања односа са супротстављеним центрима моћи. Међутим, таква политика зависи од тога да други не пређу црвену линију.
Ако напетост између Саудијске Арабије и Ирана пређе у шири војни обрачун, Пакистан ће се суочити са избором који покушава да избегне деценијама. Географија, секташка структура друштва, зависност од заливског новца и потреба да се не отвори западни фронт против Ирана — све то вуче Исламабад у различитим правцима. Зато садашње распоређивање није знак коначног сврставања, већ знак да је простор за неутралност све ужи.