Руски авион Су-35С извео је необичну мисију изнад североисточне Украјине, лет који, ако се потврди, представља значајно одступање од онога чему смо сведочили већи део овог рата. Пажња аналитичара сада је усмерена на једно кључно питање: да ли је Русија почела да дубље тестира границе украјинске ПВО.
Према доступним наводима, руски вишенаменски ловац ушао је у ваздушни простор под украјинском контролом изнад Сумске области, прелетео подручје у близини града Ухроиди и лансирао вођену ракету Х-59, или Х-69, према циљу у околини Сумија. Након извршене мисије, авион се вратио у руски ваздушни простор у области Курска.
Оно што овај случај чини необичним није сама ракета, већ путања лета. За класичан удар на удаљени циљ уопште није било потребно да Су-35 улази у украјински ваздушни простор. Руски тактички авиони су последњих година углавном избегавали дубље продирање изнад украјинске територије, ослањајући се на лансирање ракета и клизећих бомби са дистанце, изван домета већине украјинских система ПВО. Управо зато овај лет отвара питање, да ли Москва процењује да се однос ризика променио.
Су-35С спада међу најнапредније руске ловце четврте генерације. Опремљен је радаром Ирбис-Е велике снаге, једним од најмоћнијих радарских система уграђених на ловачке авионе, уз додатне системе за електронско извиђање и ометање. Таква комбинација омогућава пилоту да раније открије претње и смањи вероватноћу успешног дејства непријатељске ПВО, што овај авион чини погодном платформом управо за мисије у којима се тестира реакција противника. Русија располаже већим бројем ових авиона у оперативној употреби, због чега би њихово коришћење у ризичнијим задацима представљало мањи губитак него ангажовање ограниченог броја напреднијих авиона попут Су-57.
Ако је лет заиста служио као провера, могао је да пружи драгоцене информације, колико брзо реагују радари, колико брзо се активирају ракетне батерије, и где постоје празнине у систему осматрања. Савремена ПВО, наиме, није само питање броја ракета, она зависи од повезаности радара, командних центара, времена реакције и способности да се брзо процени да ли је одређени циљ вредан трошења скупог пресретача.
Ту долазимо и до системске рањивости украјинске одбране. Совјетски системи С-300 некада су чинили основу дугометне заштите Украјине, али су током рата претрпели губитке и захтевају стално одржавање. Због тога су амерички системи Патриот, са ракетама ПАК-2 и ПАК-3, постали најважнији ослонац одбране против балистичких ракета и авиона на већим удаљеностима. Проблем је у томе што Патриот не може покрити читаву државу, број батерија и пресретача је ограничен, а саме ракете изузетно скупе за производњу.
Сумска област има посебан геостратешки значај управо због границе са руском Курском облашћу, која руским авионима омогућава брз прилаз зони операција и једнако брзо повлачење иза сопственог система заштите, за разлику од дубоких удара према унутрашњости Украјине.
Ако руско ваздухопловство заиста почне чешће да прихвата овакав ризик, то би могло означити почетак нове фазе у односу између руске тактичке авијације и украјинске ПВО, фазе у којој граница између „безбедне“ и „опасне“ зоне лета постаје знатно нејаснија него до сада.