Вашингтон је јасно повукао црту: Турска не добија Ф-35 док год у свом арсеналу држи С-400. Изјава америчког државног секретара Марка Рубија пред Конгресом није дипломатска нијанса, већ политичка и правна потврда да је спор са Анкаром и даље отворен. То значи да, упркос повременим сигналима о могућем попуштању, кључна америчка позиција није промењена.
Суштина проблема није у техничком детаљу, већ у судару две стратешке одлуке Турске. Анкара је куповином руског система С-400 још 2019. практично сама затворила врата западном програму пете генерације. У америчком безбедносном и правном оквиру, комбинација Ф-35 и С-400 није прихватљива, јер се сматра да би руски систем могао да угрози безбедност података и открије важне карактеристике стелт авиона.
Зато Рубијева изјава има већу тежину од уобичајене конгресне расправе. Она показује да администрација, без обзира на појединачне излете у изјавама, не жели да отвори простор за политичку импровизацију на питању које је већ претворено у законску забрану. Турска тренутно не може да се врати у програм Ф-35 не зато што у Вашингтону нема добре воље, већ зато што за то не постоји правни основ док је С-400 и даље код Турске.
С-400 и Ф-35 као системски проблем
Вашингтон већ годинама понавља исту процену: С-400 и Ф-35 не могу да стоје у истој војној архитектури једне државе. Разлог је једноставан. Систем руске производње, ако се налази у окружењу где би деловао и Ф-35, отвара ризик да се прикупе подаци о понашању, одразу и профилу америчког авиона у различитим условима. За САД је то црвена линија.
Турска је покушала да остави себи простор за обе стране. Батерије С-400 нису активиране, али то није било довољно. Амерички став је оштар: није битно само да ли систем ради, већ да ли га Турска поседује. Док је С-400 у турским рукама, Вашингтон полази од тога да ризик постоји и да се не може политички релативизовати.
Тиме је оборена и теза да би привремено неактиван статус система могао да буде прелазно решење. За САД је решење много тврђе формулисано. С-400 мора да буде враћен Русији, продат трећој страни или уклоњен на начин који би отклонио безбедносну препреку. Док се то не деси, прича о Ф-35 остаје затворена.
Противречне поруке из Вашингтона
Забуну је изазвала изјава америчког амбасадора у Турској Тома Барака, који је у априлу наговестио да би спор око С-400 могао ускоро да буде решен и да би повратак Турске у програм Ф-35 био прихватљив. Та порука у Анкари је могла да буде схваћена као сигнал да постоји простор за директан договор са Белом кућом.
Турска већ дуже време рачуна на лични канал ка Доналду Трампу и на могућност да се политичким договором заобиђе крута институционална линија. Ипак, Рубио је сада показао да на теми Ф-35 више нема простора за двосмислене интерпретације.
Ово је ударац за турску тактику одуговлачења. Анкара је очигледно желела да задржи С-400 као политички и војни адут, а да истовремено не затвори потпуно могућност повратка у западни програм пете генерације. Тај приступ је сада поново наишао на исту препреку: амерички закон не признаје половична решења.
Правни зид: НДАА и ЦААТСА
Кључни елемент у овој причи није само став администрације, већ законодавни механизам у САД. НДАА и ЦААТСА блокирају могућност да Турска купи или поседује Ф-35 док задржава С-400. То значи да питање није сведено на дневну дипломатију, већ на формалну норму коју администрација не може једноставно да прескочи.
Управо зато је Рубио у Конгресу истакао да избор у овом тренутку практично не постоји. Док је ствар регулисана законом, свака изјава о скором повратку Турске у програм Ф-35 остаје политичка жеља без извршне снаге. За Анкару је то лош сигнал, јер показује да чак и ако би у Белој кући постојала воља за договор, институционални отпор не би нестао сам од себе.
Овај правни оквир има и шири ефекат унутар НАТО. Он показује да америчка политика извоза најосетљивијих борбених система није више само инструмент спољне политике, већ средство притиска на савезнике. Када једна чланица Алијансе купи стратешки руски систем, Вашингтон то третира као питање поверења, а не само као спор о набавци.
Шта Анкара може да уради
Избор који стоји пред Турском сада је јасан: С-400 или Ф-35. Средњег пута нема. Ако Анкара жели назад у програм Ф-35, морала би да се ослободи руског система. У оптицају су различити модели — повратак Русији, препродаја трећој држави или неки други облик уклањања из турског арсенала. Свака од тих опција носи политичку цену.
Повратак С-400 Русији био би најчистије техничко решење, али би за Турску представљао признање да је скупо платила систем који није интегрисала у пуном капацитету и због ког је изгубила приступ Ф-35. Продаја трећој страни би формално могла да отвори простор за договор са САД, али би и ту остало питање како би Вашингтон и Москва тумачили такав маневар.
Задржавање С-400, с друге стране, значи да Турска дугорочно остаје ван најважнијег западног програма борбене авијације. То није само питање набавке авиона, већ и приступа технолошком, логистичком и оперативном екосистему који прати Ф-35. За земљу која жели статус регионалне војне силе и самосталног играча унутар НАТО, то је озбиљно ограничење.
Последице по НАТО и односе САД и Турске
Спор око Ф-35 и С-400 одавно је прерастао ниво билатералне кризе. Он је постао тест односа снага унутар НАТО и питање граница савезничке аутономије. Турска жели да покаже да као велика регионална сила може самостално да бира наоружање и води вишесмерну политику. САД, међутим, шаљу поруку да та слобода има цену када задире у кључне безбедносне интересе Алијансе.
Рубијева порука зато није усмерена само ка Анкари. Она је сигнал и другим савезницима да набавка руских стратешких система носи последице које се не могу лако поништити. У том смислу, случај Турске служи као упозорење да партнерство у НАТО не подразумева аутоматски приступ најосетљивијој америчкој технологији.
За односе САД и Турске ово значи наставак контролисаног неповерења. Сарадња ће се наставити тамо где обе стране имају интерес, али ће питање Ф-35 остати симбол дубљег спора око стратешког усмерења Турске. Док се С-400 не уклони из једначине, врата за Ф-35 остају затворена.