Рат са Ираном није отворио само питање штете на постројењима, већ је погодио сам темељ међународног нуклеарног режима. После америчких и израелских удара на иранску нуклеарну инфраструктуру, главно питање више није само да ли је програм успорен, већ ко контролише материјал, ко намеће правила и ко ће убудуће одлучивати када дипломатија престаје, а почиње војна интервенција.
Вашингтон и Тел Авив су гађали иранске капацитете са јасним циљем – да онемогуће обогаћивање уранијума и научно-техничку основу програма. Доналд Трамп тврди да су капацитети за обогаћивање „збрисани“, док је директор ЦИА Џон Ретклиф саопштио да су локације тешко оштећене. То не затвара кризу. Напротив, отвара тежи проблем: шта се дешава са већ произведеним материјалом и ко може да му приступи.
У средишту тог проблема налази се око 400 килограма уранијума квалитета погодног за оружје, за који се сматра да је затрпан у рушевинама комплекса у Исфахану. Ако Техеран заиста нема пуну контролу над тим материјалом, онда је на терену створена ситуација коју међународни систем тешко може да апсорбује. Нуклеарни материјал постаје и безбедносно и политичко питање првог реда.
Преседан силе уместо споразума
Најтежа последица овог рата није само физичка штета, већ преседан. У пракси је показано да активан нуклеарни програм једне суверене државе може бити разбијен војном силом ако велике силе процене да дипломатски механизми више не дају резултат. То директно погађа смисао Споразума о неширењу нуклеарног оружја и досадашњу улогу контролних институција.
Израел је и раније превентивно гађао реакторе у Ираку и Сирији, али је ирански случај тежи и шири. Овде није реч о једном објекту који још није у погону, већ о комплексној инфраструктури, развијеним капацитетима за обогаћивање и научној мрежи која је грађена годинама. Зато овај удар мења праг прихватљивог понашања у међународној безбедности.
Политичка порука је јасна: ако држава дуго делује на ивици мирнодопских обавеза, а контролни механизми не могу да дају поуздан одговор, онда ће спољни актери све чешће разматрати силовито решење. То је опасан модел, јер руши поверење у систем надзора и подстиче друге државе да програме још дубље закопавају, још јаче штите и још брже развијају.
Проблем затрпаног уранијума
Случај у Исфахану показује зашто војни удар не значи и коначно решење. Ако је обогаћени уранијум под рушевинама, он није нестао. Само је постао тежи за приступ, опаснији за извлачење и политички још осетљивији. Уклањање таквог материјала у непријатељском окружењу било би скупо, ризично и технички сложено.
Трамп је тврдио да Иран сматра како само САД или Кина могу да ископају и изнесу тај уранијум. Истовремено је навео и да би Техеран у одређеном тренутку могао да прихвати његово измештање из земље. Бењамин Нетанјаху је поставио још тврђи услов – рат, по његовој оцени, неће бити завршен док обогаћени уранијум не буде изнет из Ирана и док локације за обогаћивање не буду демонтиране.
Ту се види права дубина кризе. Русија је раније у оквиру ЈЦПОА била једно од решења за преузимање материјала, али је у новим политичким околностима та опција далеко мање прихватљива за Вашингтон и Тел Авив. Остаје могућност треће државе, али без ширег договора тај модел делује тешко изводљиво. Зато је реалнија привремена варијанта да материјал остане под рушевинама, уз сталан надзор и претњу новим ударима.
Такав приступ није стабилан. Ако се нуклеарни материјал фактички држи под контролом војним осматрањем и претњом ваздушног удара, онда се режим неширења помера са инспекције и верификације на принуду и силу. То може да буде краткорочно ефикасно, али дугорочно поткопава систем у целини.
Слабљење ИАЕА и раст коалиција вољних
Међународна агенција за атомску енергију већ сада носи терет надзора над постојећим постројењима, а ширење нуклеарне енергије тај терет ће само повећати. Ако број нових локација расте, а овлашћења, структура и буџет ИАЕА не прате ту експанзију, простор за заобилажење обавеза постаје шири. Ирански случај је сигнал да институционални оквир више не улива довољно поверења великим државама.
Последица може бити формирање неформалних коалиција моћних држава које ће мимо класичне дипломатије деловати против оних за које процене да прелазе црвену линију. То није само удар на улогу ИАЕА, већ и на читав модел међународне контроле. Уместо једног признатог механизма, добија се систем селективне силе.
Проблем је у томе што такав систем неће важити једнако за све. Одлука о томе ко је претња, а ко није, биће све више политичка, а све мање правно-техничка. То повећава нестабилност, јер државе више неће рачунати само на инспекције, већ и на однос снага, савезништва и способност одвраћања.
Блиски исток улази у нову нуклеарну трку без бомбе
Док ирански програм трпи ударе, Блиски исток истовремено убрзава интересовање за цивилну нуклеарну енергију. Уједињени Арапски Емирати већ користе три корејска реактора, Египат и Турска граде руске реакторе, а САД и Саудијска Арабија иду ка споразуму о сарадњи који би могао да отвори пут за изградњу једног или више реактора.
Ту се појављује следеће питање – под којим условима ће Вашингтон извозити нуклеарну технологију. Саудијска Арабија, како стоје ствари, инсистира на две црвене линије: да задржи право на обогаћивање уранијума и да не прихвати Додатни протокол уз споразум о мерама безбедности са ИАЕА. То је директан судар са старијом америчком политиком која је покушавала да ограничи осетљиве фазе нуклеарног циклуса.
Трампова администрација је у извештају Конгресу подржала саудијски аранжман и навела да би питање Додатног протокола било решено посебним билатералним споразумом о мерама безбедности. Детаљи нису објављени, али је јасно да би такав модел могао да отвори нову праксу. Ако Вашингтон прихвати више флексибилности око обогаћивања, мења се правило игре не само за Ријад, већ и за друге партнере.
Тржиште реактора постаје геополитичко средство
Извоз нуклеарне технологије више није само комерцијална тема. То је веза која траје деценијама, често цео век, јер обухвата гориво, сервис, обуку кадрова, регулативу и политичке аранжмане. Ко прода реактор, не продаје само енергетски објекат, већ улази дубоко у безбедносну и спољнополитичку архитектуру купца.
Русија је ту већ изградила јак модел: државно финансирање, лакше услове отплате, спремност да управља реактором у земљи купца и могућност преузимања истрошеног горива. Кина би, после великог домаћег нуклеарног ширења до средине века, могла агресивније да уђе на извозно тржиште, уз ослонац на инфраструктурну мрежу коју је већ изградила кроз Иницијативу Појас и пут.
САД зато стоје пред тешким избором. Ако задрже старе рестриктивне услове, ризикују да додатно изгубе тржиште од Русије и Кине. Ако попусте око обогаћивања и прераде, улазе у зону већег пролиферационог ризика. То је суштина новог нуклеарног поретка: трговина, безбедност и геополитика више не могу да се раздвајају.
Реактори у ратним зонама као нови безбедносни проблем
Још једно питање отвара се око безбедности нуклеарних постројења у зони сукоба. Русија је више пута гађала украјинску цивилну нуклеарну инфраструктуру, и тиме је додатно ослабљен некадашњи табу око напада на такве циљеве. САД и Израел су, позивајући се на смернице ИАЕА, изузели реактор у Бушеру из удара у јуну 2025. и марту 2026, али сама чињеница да је то морало да буде посебно наглашено говори колико су правила ослабила.
Проблем се ту не завршава на великим електранама. Све већи значај добијају мали реактори, укључујући и оне који би могли да се пребацују у истурене војне зоне, подручја катастрофа или удаљене цивилне и војне објекте. Америчка војска већ има више програма који подржавају напредне реакторе за демонстрацију у наредним годинама.
Такви системи доносе нови ризик, јер могу да буду распоређени далеко од класичних безбедносних појасева и стандардне инфраструктуре. Посебно су осетљиви на мрежно повезане ројеве дронова, који су већ коришћени против војних и економских циљева у рату у Украјини и у иранском сукобу. Нуклеарна безбедност улази у фазу у којој старе процедуре више нису довољне.
Главни закључак је једноставан и непријатан. После рата са Ираном, нуклеарни поредак више не почива само на споразумима, инспекцијама и дипломатским формулама. Сада га обликују ваздушни удари, спор око контроле материјала, борба за тржиште реактора и растућа рањивост постројења у ратним зонама.