Потапање USS Juneau код Гуама: шта Valiant Shield показује о америчкој припреми за поморски рат

Потапање расходованог десантног транспортног дока USS Juneau 27. јуна, око 200 наутичких миља од обале Гуама, носи већу тежину од саме вежбовне епизоде. Реч је о моделу заједничког удара у ком су америчка морнарица, ваздухопловство, копнене снаге, специјалне снаге и Јапанске поморске снаге самоодбране увежбавале уништавање великог површинског циља.

Завршни ударац задао је торпедо Јапанских поморских снага самоодбране, после претходних погодака које су извели P-8A Poseidon ракетом AGM-84D Harpoon и бомбардер B-2 Spirit ракетом LRASM. Пре торпедног поготка, брод је већ био тешко оштећен дејством више родова војске. То открива суштину вежбе: циљ није био један спектакуларан погодак, већ постепено савладавање отпорности брода из више праваца и са више платформи.

USS Juneau није био случајно изабран циљ. Брод је уведен у службу 1969, служио је у Вијетнамском рату, учествовао у припремама за подземну нуклеарну пробу 1971, био део одговора на изливање нафте Exxon Valdez 1989. и превозио маринце током Заливског рата 1991. После скоро четири деценије службе повучен је 2008. Потапање таквог брода има и практичну и симболичку димензију: проверава се дејство оружја на велику платформу, а истовремено се затвара животни циклус старе амфибијске јединице.

Зашто је нагласак на потапању бродова

Кључни разлог је Пацифик. Америчка страна прилагођава обуку могућем великом поморском сукобу са Кином. Кинеска ратна морнарица, према извештају Пентагона из 2024, располаже са више од 370 пловила, док америчка морнарица тренутно има 291 брод борбене флоте, што показује зашто се противбродска борба подиже на виши ниво.

То није само питање бројева, већ и способности да се непријатељски бродови избаце из строја пре него што уђу у зону дејства. У таквом оквиру, вежбе потапања више нису споредан садржај, већ директна припрема за рат високог интензитета на огромном простору западног Пацифика.

Гуам је за тај сценарио логична тачка. Он је истовремено дубока позадина, логистичко чвориште и оперативна осовина за америчко присуство у западном делу Тихог океана. Потапање брода у тој зони показује да се увежбава дејство у окружењу које би у стварној кризи било под притиском из ваздуха, са мора и ракетама великог домета.

Удар са више платформи, завршетак торпедом

Комбинација Harpoon, LRASM и торпеда открива оперативну логику. Прво се циљ оштећује различитим средствима, а затим се довршава оружјем које потврђује коначно уништење. Такав приступ има посебну вредност јер поморски циљ не мора да потоне после првог поготка, чак и када је тешко оштећен.

Важно је што је у дејству учествовао B-2 Spirit са LRASM. То значи да се противбродска борба не посматра само као задатак флоте, већ као шира заједничка мисија у којој и стратешка авијација добија улогу.

Укључивање P-8A Poseidon такође показује да извиђачко-патролна авијација није само подршка флоти, већ и носилац удара. Ако се једна платформа користи и за откривање, праћење и напад, скраћује се време од уочавања до погађања.

Јапанско торпедовање као завршни чин није протоколарни додатак. То показује да савезници не увежбавају само присуство у формацији, већ и борбено учешће у уништавању циљева. За америчко планирање у Пацифику то је важно, јер озбиљан сценарио у том региону не предвиђа деловање САД у потпуној изолацији.

Контекст претходних вежби и ширење противбродских способности

Америчке снаге већ дуго користе расходоване бродове за жива гађања, али последњих година та пракса добија израженији оперативни смисао. Током вежбе 2024. потопљен је и USS Cleveland, а тада су против брода први пут употребљене две ракете PrSM. То је био сигнал да и копнене снаге улазе дубље у противбродску мисију.

Када се томе дода да су јединице Корпуса маринаца на Окинави опремљене противбродским ракетама у оквиру реорганизације усмерене ка Кини, види се јединствен правац развоја. Морнарица, ваздухопловство, копнена војска и маринци граде мрежу удара по бродовима са различитих тачака и различитим средствима.

Таква структура има јасан циљ: непријатељска флота мора да рачуна на напад не само са површине мора и из подморја, већ и са копна, из ваздуха и од савезничких јединица. Што је више носилаца противбродског удара, то је теже обезбедити проходност поморских снага кроз спорне зоне.

Последице за регион и шира безбедносна слика

Последица оваквих вежби није само боља обученост, већ и јачање одвраћања. Када се јавно прикажу фазе уништавања великог брода, порука је намењена сваком потенцијалном противнику: америчка страна не увежбава апстрактне сценарије, већ конкретно потапање бродова у заједничком удару.

Истовремено, овакви догађаји убрзавају развој противмера. Ако једна страна шири противбродски арсенал и умрежава савезнике, друга страна ће више улагати у ПВО брода, електронску борбу, лажне циљеве, распршивање формација и јачање подморничке компоненте. То значи да Пацифик улази у фазу све сложеније поморске конфронтације, чак и без отвореног рата.

Вежба код Гуама показује и да се граница између обуке и оперативне припреме све више брише. Уништавање USS Juneau није било само техничко тестирање оружја на старом трупу, већ практична провера процедура, координације и временског усклађивања удара у сценарију који личи на оно за шта се САД спремају у Пацифику.

Суштина је проста: америчка страна не гради само већи број противбродских средстава, већ вежба њихову употребу у заједничком боју. Потапање USS Juneau зато треба читати као оперативну поруку, а не само као симболичан крај једног старог брода.