Пентагон је у суботу нагло подигао званичан број америчких жртава у сукобу са Ираном на 624 рањена и 18 погинулих. То је више од 200 рањених изнад претходно доступног јавног биланса и отвара питање да ли је реч о техничком исправљању података или о политички контролисаном прекрајању слике рата.
Промена није козметичка. До петка је у систему Дефенсе Цасуалтy Аналyсис Сyстем, познатом као ДЦАС, било приказано 420 рањених. Дан касније појављује се 624. Тај скок не може да се сведе на административну ситницу, јер директно мења слику интензитета сукоба и цене коју плаћа америчка војска.
Промена евиденције мења слику сукоба
Нови модел евидентирања први пут дели сукоб у два временска периода. Већина губитака из јула више се не води у оквиру операције Епиц Фурy, већ је пребачена у нову категорију „прекоморске операције“. Таква подела није само бирократска измена, већ и политички важан потез јер мења начин на који се чита ток рата.
Исто је урађено и са погинулима. Четири смртна случаја, раније повезана са Епиц Фурy, премештена су у „прекоморске операције“. Међу њима су и троје војника погинулих 17. јула у иранском удару у Јордану, као и један војник страдао у Ираку током контролисане детонације обореног иранског дрона.
Пентагон као пресек узима 7. јул, датум који је представљен као крај Епиц Фурy после објаве краткотрајног прекида ватре. Али борбе пре и после тог датума суштински нису престале. Амерички удари настављени су паралелно са иранским ракетним и дронским нападима, што значи да нова административна линија не одражава јасну оперативну промену на терену.
Зашто је важан нови пресек
Вашингтон је овим пресеком практично покушао да раздвоји један континуиран сукоб на две целине. Разлог је јасан: 7. јул је представљен као тренутак завршетка једне фазе, чиме се политички отвара простор за ново тумачење законског рока од 60 дана за употребу силе без одобрења Конгреса.
Ту лежи суштина спора. Ако се рат административно „ресетује“, онда се и унутрашњи правни и политички притисак ублажава. Зато промена бројева није питање само статистике, већ и контроле политичког наратива. Када се датум прекида ватре користи као граница у евиденцији, добија се утисак да је једна операција завршена, иако се борбена активност наставила готово истим темпом.
Додатни проблем је што су четири погинула војника крајем прошле седмице била уклоњена из ратног биланса, што је изазвало оштру реакцију њихових породица. Када се имена погинулих већ јавно знају, а статус њихове погибије накнадно помера из једне категорије у другу, поверење у службену евиденцију почиње да слаби.
Шта показују бројеви
Од 207 рањених евидентираних после 7. јула, чак 182 су припадници Копнене војске САД. Уз њих, рањен је 21 припадник Ратне морнарице САД и четири припадника Ратног ваздухопловства САД. Та структура губитака показује да је главни терет удара и даље на јединицама које су најизложеније базама, логистичким тачкама и копненом распореду на ширем блискоисточном простору.
У погинулима се види и географија сукоба. Шест војника страдало је у нападу у луци Шуаиба у Кувајту, један у нападу у Саудијској Арабији, шест припадника Ратног ваздухопловства САД у паду КЦ-135 у Ираку, а један пилот хеликоптера Ратне морнарице САД у удесу у Арапском мору на УСС Георге Х.W. Бусх. Уз то долазе и погинули у Јордану и Ираку, што показује да се зона ризика протеже далеко ван једне тачке фронта.
Званични став Пентагона гласи да се 96 одсто рањених вратило на дужност, док је већина повреда описана као „мањи потреси мозга“. То умањује политичку тежину губитака у јавности, али не укида оперативни проблем. И такве повреде код великог броја људи указују на учестале ударе и сталан притисак на људство.
Последице по поверење у евиденцију
Када се број рањених у кратком року помери са 420 на 624, а да претходно нема јасног и уверљивог образложења, штета је двострука. Прво, јавност добија сигнал да стварни губици можда нису приказивани благовремено. Друго, сам командни и политички врх оставља утисак да касни за стварним стањем или да га дозира.
Портпарол канцеларије Пентагона задужене за људство и спремност није понудио јасно објашњење претходних промена, док је Централна команда САД навела да не управља сајтом ДЦАС. Истовремено је у јавност пуштена и формулација о „привременим поремећајима података“. Такво објашњење делује слабо када је реч о погинулима и десетинама рањених у активном сукобу.
Није спорно да су свих 18 погинулих конкретна лица која је Пентагон именом идентификовао и обележио као ратне жртве. Спорна је доследност у начину на који се њихова погибија уноси у ратни биланс и како се јавности представља развој сукоба. У ратовима се бројке не посматрају само као статистика. Оне су један од ретких показатеља шта се заиста дешава иза затворених врата команде.
Зато нови биланс има тежину већу од административног ажурирања. Он показује да је сукоб са Ираном интензивнији и скупљи него што је претходно приказивано, а истовремено открива и спор око начина на који се тај рат политички и правно представља.