Пентагон је ове недеље објавио неоверљиво издање приручника за борбу против малих беспилотних летелица, што показује да је претња дроновима спуштена са нивоа специјализованих јединица на ниво сваког вода, чете и базе. Реч је о документу који треба да помогне командирима и војницима да брже препознају претњу, правилно реагују и смање сопствену уочљивост на терену.
Сам потез открива суштину проблема: америчка војска више не полази од тога да ће дрон бити изузетак, већ правило. Зато се упутство не бави само средствима за обарање, већ и основним понашањем људства, дисциплином маскирања и свакодневним пропустима који откривају положај јединице.
За израду и ажурирање задужена је Заједничка међуагенцијска радна група 401, формирана 2025. године ради усклађивања противдронске одбране и тактике између различитих видова оружаних снага. Неоверљива верзија за 2026. годину долази после поверљивог издања које је објављено прошле године, што показује да је део раније затворених знања сада оцењен као неопходан за ширу употребу на терену.
Зашто су дронови постали стална претња
Главни разлог је јасан: мали дронови су јефтини, масовни, тешко уочљиви и способни да извиђају, наводе ватру или директно нападну. То је претњу учинило сталном, а не повременом. Када таква претња постане свакодневна, класична подела на фронт, позадину и безбедну базу почиње да се руши.
Америчка страна је под додатним притиском после напада на Тоwер 22 у Јордану 2024. године, као и после новијих операција повезаних са Ираном. После таквих догађаја, заштита људства и објеката више није питање процедуре на папиру, већ питање преживљавања и очувања борбене способности.
Зато ново упутство није писано као замена за постојећу доктрину, већ као практичан алат. То значи да постоји јаз између формалних правила и стварних потреба јединица које морају да реагују одмах, често без времена за сложену координацију и без специјалних средстава при руци.
Четири корака одбране од дронова
Приручник разлаже одбрану од дронова у четири корака: откривање летелице, праћење и утврђивање да ли је реч о пријатељској или непријатељској платформи, неутрализација кинетичким или некинетичким средствима и пријављивање претње надређеној команди. Тај низ показује да проблем није само у обарању, већ и у времену реакције и контроли информација.
Посебно је значајно што се јединицама на земљи дају и поступци који не зависе од сложене технике. Војници се обучавају како да визуелно претражују небо, како да процене даљину и како да прате нисколетеће и високолетеће дронове. Упутство користи и такозвану технику „фудбалског терена“, где се дужина од 100 јарди користи као једноставна мера за процену вођења ватре.
Када војска уводи овако основне методе у званичну обуку, то значи да се рачуна на ситуације у којима електронска средства нису довољна, нису доступна или је претња сувише брза да би се чекала реакција специјализованих тимова. Другим речима, сваки војник постаје део противдронске мреже.
Упутство истовремено обухвата и каталог постојећих америчких средстава за борбу против беспилотних летелица, укључујући ласере, ометаче и пресретаче. То показује да Пентагон не тражи једно решење. Приступ је слојевит, од простог визуелног откривања до техничког ометања и физичког уништења циља.
Дисциплина маскирања као услов опстанка
Најупадљивији део упутства тиче се такозване дисциплине маскирања. Војницима се скреће пажња да положај могу да открију и наизглед безазлене ствари: одсјај наочара, упаљена цигарета, мобилни телефон, отпад од МРЕ пакета и сваки предмет који ствара визуелни контраст у простору.
Ово није ситничарење, већ признање да је савремено извиђање постало веома ефикасно. Мали дрон не мора да носи велику бојеву главу да би нанео штету. Довољно је да пронађе циљ, означи га и преда координате. У таквим условима и смеће постаје тактички проблем, а лична недисциплина безбедносни ризик.
Посебно се издваја упозорење на радио-сигнале паметних сатова и фитнес уређаја. Тај проблем је већ уочен код америчког особља на Блиском истоку. Када комерцијални уређаји емитују сигнале у близини оперативних положаја, јединица сама себи оставља електронски траг који противник може да искористи.
Последице по базе и распоред људства
Нови приступ не завршава се на појединцу. Пентагон је још у јануару објавио и водич за физичку заштиту критичне инфраструктуре, са мерама за заштиту база, проширеним овлашћењима команданата база за реаговање на дронове и упутствима за ојачавање зона високог ризика. То значи да је противдронска одбрана ушла и у домен инфраструктурног планирања.
Због тога се препоручује и „компартментализација“, односно разбијање великих, густо насељених целина као што су мензе и спаваонице на мање секторе одвојене балистички отпорним зидовима. То је директан одговор на опасност од напада на скупове људства, где један погодак или један удар дрона може да изазове велике губитке.
Последица је јасна: базе ће морати да мењају распоред простора, а јединице начин свакодневног функционисања. Тамо где је некада приоритет био проток људи и једноставна логистика, сада приоритет постаје расипање циљева, скраћивање времена до заклона и смањење видљивих потписа.
Шири оперативни контекст
Упутство се ослања на искуства са ратишта у Европи и на Блиском истоку, али и на праксу федералних, савезних и локалних служби које се припремају за обезбеђење Светског првенства у фудбалу 2026. и других великих догађаја у САД. То значи да се граница између војне и унутрашње противдронске заштите све више брише.
Ту се види и шири проблем за Вашингтон. Дрон више није средство резервисано за државе са развијеном војном индустријом. Постао је доступан актерима различитог нивоа, од регуларних војски до нерегуларних група и појединаца. Зато Пентагон покушава да одговор не тражи само у скупим системима, већ и у промени понашања, обуке и организације.
Суштина новог америчког приступа је једноставна: ко не види дрон на време, ко не уме да га прати и ко оставља електронски или визуелни траг, тај већ касни. На савременом бојишту прикривање више није помоћна вештина, већ основни услов опстанка јединице.