Вашингтон све јасније помера тежиште са великог и тешко решивог нуклеарног спора на далеко хитнији проблем – проходност Ормуза. Разлог је једноставан: блокада мореуза не погађа само регион, већ одмах удара на цену нафте, транспорт и глобалну економију. Када се такав притисак споји са унутрашњим економским ударом на сам Иран, добија се ситуација у којој поморска криза постаје оперативни приоритет, а нуклеарно питање друга фаза.
Бела кућа је 14. маја саопштила да су Доналд Трамп и Си Ђинпинг сагласни у две тачке: Ормуз мора остати отворен и Иран не сме доћи до нуклеарног оружја. Те две формуле звуче политички уредно, али у пракси отварају проблем. Ако Вашингтон покуша да истовремено затвори и поморску и нуклеарну кризу, ризикује да не реши ниједну. Управо ту настаје амерички заокрет ка раздвајању фронтова.
Суштина тог приступа је груба, али рационална. Прво се тражи прекид блокаде Ормуза и нормализација саобраћаја, а тек затим улазак у шири и знатно тежи преговарачки оквир о обогаћивању уранијума. То није знак попуштања, већ покушај да се хитна економска опасност одвоји од стратешког питања које тражи више времена, више притиска и шири међународни оквир.
Зашто је Ормуз хитнији од нуклеарног питања
Нуклеарно питање је дугорочна претња, али затворен Ормуз је тренутни удар. Док преговори о обогаћивању уранијума могу да трају месецима и годинама, блокада мореуза прави последице одмах. Зато у Вашингтону расте став да је погрешно везивати пролаз танкера за читав пакет иранских нуклеарних уступака.
Проблем је и у самом распону захтева. Америчка страна је у недавном меморандуму од 14 тачака очекивала да Иран поново отвори Ормуз и истовремено прихвати мере које би ограничиле или смањиле програм обогаћивања, укључујући уклањање високо обогаћеног уранијума и могући мораторијум. То је превише за један преговарачки сто, посебно када Техеран питање обогаћивања третира као питање суверенитета.
Када једна страна тражи велики пакет уступака одједном, друга страна по правилу узвраћа максималистички. Техеран је зато тражио окончање рата на свим фронтовима, ослобађање замрзнуте имовине и послератну контролу над Ормузом. Таква поставка не води договору, већ продужава застој. Зато се у америчком размишљању појављује формула фазног раздвајања – прво мореуз, па онда нуклеарни спор.
У том оквиру се помиње и верификовани 120-дневни мораторијум на обогаћивање као тактичка, а не коначна мера. Његова сврха није да реши нуклеарни спор, већ да омогући тренутни излаз из поморске кризе и отварање иранских лука. То је привремени механизам за куповину времена, а не трајан споразум.
Економски притисак као главни инструмент
Уместо ослањања на претњу широком војном ескалацијом, у америчкој дебати се све више истиче модел асиметричног економског удара. Логика је јасна: ако Иран ремети саобраћај у Ормузу и тиме подиже цену нафте, одговор треба да погоди ирански извоз нафте и логистичку мрежу која га одржава. То је притисак који јефтиније кошта САД од отвореног рата, а може да нанесе озбиљнију штету Техерану.
Посебно је важан предлог да се удар усмери на такозвану сенковиту флоту која служи за кријумчарење иранске нафте. Идеја је да се кроз секундарне санкције изврши притисак на стране поморске регистре, као што су Панама или Габон, како би ти бродови изгубили заставе под којима плове. Брод без државне заставе остаје без правне и осигуравајуће основе за нормалан рад у међународном саобраћају. То је бирократски удар, али са директним оперативним последицама.
Поред поморског дела, Вашингтон већ има и финансијски механизам за шири економски удар. У том контексту се помиње кампања министра финансија Скота Бесента под називом “Оператион Ецономиц Фурy”, усмерена на замрзавање прихода повезаних са иранским параван-компанијама и заплену нелегалне криптоимовине повезане са режимом. То значи да се одговор не зауставља на мору, већ се преноси на банкарске и трговинске канале.
Савезнички оквир и политичка рачуница
Други кључни елемент америчке рачунице јесте пребацивање терета са једностране акције на шири савезнички оквир. Аустралија, Француска и Уједињено Краљевство већ су се обавезали на строго одбрамбене поморске мисије, док су Уједињени Арапски Емирати омогућили приступ ваздухопловним базама. То показује да простор за коалиционо деловање постоји, али под условом да Вашингтон не гура савезнике у отворен рат.
Зато се и мења политички наратив. Уместо поруке о тоталној ескалацији, која плаши и домаћу јавност и део савезника, у први план се гура теза о ограниченој и циљаној одмазди. Таква формула је за западне партнере прихватљивија јер се лакше представља као одбрана слободе пловидбе, а не као увод у нови велики рат на Блиском истоку.
У оперативном смислу, јединствена савезничка поморска група у Ормузу значила би расподелу патролирања, надзора и политичког ризика. У политичком смислу, то би амерички потез претворило у мултинационалну мисију заштите светске трговине. За Техеран је то неповољнији сценарио од директног двобоја са САД, јер више не би имао посла са једним противником већ са коалицијом која може да носи и војни и економски притисак.
Нуклеарни спор остаје друга фаза
Фазно раздвајање не значи да је нуклеарно питање гурнуто под тепих. Напротив. Оно се само премешта у другу етапу, где би требало да добије шири и трајнији формат.
Зато се у америчкој дебати појављује идеја да се после стабилизације Ормуза отвори нови савезнички оквир са Ираном, у ком би НАТО партнери имали већу улогу. Намера је јасна: да спречавање иранског нуклеарног наоружавања не остане само амерички захтев, већ да постане заједничка обавеза савезничког блока. То би Вашингтону донело ширу политичку подршку, а Техерану сузило простор за играње на поделе унутар Запада.
Последица оваквог приступа могла би да буде двострука. Ако притисак на извоз нафте настави да делује, Иран би могао брже да попусти око Ормуза него око нуклеарног програма. Ако се истовремено изгради стабилан савезнички оквир, нуклеарни спор би касније ушао у фазу са више полуга притиска и мање простора за одуговлачење. Управо у томе је суштина америчке рачунице: прво решити оно што тренутно погађа глобалну економију, па онда уређивати далеко тежи безбедносни спор.
За Вашингтон је то покушај да раздвоји хитно од важног. За Техеран је то опасан сценарио јер губи могућност да морску кризу користи као полугу за шире уступке. За савезнике је то тест да ли могу да подрже ограничену, одрживу и дуготрајну операцију без уласка у рат великих размера. Ако овај модел заживи, Ормуз неће бити само регионална криза, већ образац за будуће сукобе у којима се морски пролази, енергетика и санкције спајају у један фронт.