НАТО више не третира дронове као споредну претњу, већ као централни проблем копненог рата. То се јасно види у вежби Пројецт Флyтрап 5.0, коју је америчка Копнена војска завршила у Литванији, на полигону Пабраде, свега око 30 километара од границе са Белорусијом.
Вежбу је предводио В корпус Копнене војске САД, а учествовали су и 2. коњички пук, 52. бригада ПВО и 3. падобрански пук Уједињеног Краљевства. Сам састав учесника показује да није реч о уској техничкој проби, већ о покушају да се противдронска борба уведе у шири тактички и оперативни оквир на источном крилу Алијансе.
Кључна порука вежбе је једноставна: дронови су променили правила борбе брже него што су велике армије стигле да прилагоде доктрину. Пешадија више не прати само терен испред себе. Сада мора истовремено да прати небо, ниски ваздушни простор и електромагнетни спектар. То није теорија, већ директна последица искустава са украјинског ратишта.
Зашто је Литванија изабрана за вежбу
Избор локације није случајан. Пабраде је близу белоруске границе, што вежби даје јасан геополитички сигнал. НАТО на том простору не увежбава апстрактну будућу претњу, већ сценарио који сматра реалним за источну Европу, где мали, јефтини и масовни дронови могу да оптерете и најбоље опремљене јединице.
Литванија је за овакве пробе погодна и зато што спаја оперативну близину потенцијално кризном правцу и присуство савезничких снага. Када се противдронски системи тестирају у таквом окружењу, циљ није само провера технике, већ и координације између различитих јединица и држава.
Пројецт Флyтрап није једнократна вежба. Ово је пета итерација серије, а претходне су одржане у Пољској и Немачкој. То показује да је НАТО ушао у фазу континуираног експериментисања, где се свака наредна рунда шири на виши ниво јединица и сложеније услове.
Главни проблем није само дрон, већ мрежа
Најважнији део ове вежбе није само обарање дрона. Тежиште је на покушају да се направи јединствена слика бојишта. Ако једна чета открије претњу радаром, друга камером, а трећа има ометач или оружје за дејство, сви ти елементи морају да раде као један систем.
Ту се и крије једна од највећих слабости савремених армија. Сензори, ометачи, камере, софтвер и стрелачка средства често постоје, али нису довољно повезани. Пројецт Флyтрап 5.0 је зато пре свега тест мреже, а тек онда тест појединачног наоружања. Без таквог повезивања, и најбољи систем остаје изоловано средство са ограниченим ефектом.
У оквиру вежбе директно је тестирано 20 система, односно око 50 до 60 технологија. Тај обим показује да америчка Копнена војска још тражи оптималну комбинацију средстава. Другим речима, стандардно решење још није утврђено. Тражи се модел који ће моћи да издржи притисак масовне и јефтине претње.
Три слоја одбране и њихова ограничења
Први слој је електронски напад, односно ометање. Логика је једноставна: ако се прекине веза између оператера и дрона, претња се гаси без трошења скупе муниције. То је јефтинији и бржи одговор, али није универзалан. Већ сада је јасно да дронови са оптичким влакнима не падају на класично ометање.
Други слој је кинетичко дејство. Када ометање не успе, дрон мора физички да се обори. У том оквиру наведен је Буллфрог М2, систем митраљеског типа са помоћи вештачке интелигенције, који камером открива дрон и софтвером прати путању. То је покушај да се јефтиној претњи супротстави релативно једноставна и брза ватра, без ослањања на скупе ракете.
Трећи слој је борба дрона против дрона. Америчка Копнена војска све више рачуна на сопствене ФПВ дронове који могу да пресретну, ударе или експлодирају у близини непријатељске летелице. То је озбиљан показатељ да се ваздушни простор на тактичком нивоу мења: више није реч само о заштити од дронова, већ о сталном двобоју малих беспилотних система.
Украјинско ратиште као убрзивач промене
Искуства из сукоба у Украјини овде имају директну тежину. Тамо се показало да континуирано осматрање бојишта из ваздуха руши старе моделе прикривања, кретања и довођења појачања. Оклоп, пешадија и логистика постају видљивији и рањивији него раније, чак и када се не налазе у зони класичне ваздушне надмоћи.
Последица је да јединице више не могу да рачунају на кратке прозоре невидљивости. Ако је бојиште стално под надзором малих извиђачких и ударних дронова, онда се морају мењати темпо кретања, распоред снага и начин преживљавања на терену. Пројецт Флyтрап је директан одговор на ту стварност.
Зато је значајно што су раније фазе серије биле усмерене на појединца и мање групе, док је Флyтрап 5.0 подигнут на ниво ескадрона. Следећи корак, Флyтрап 6.0, требало би да буде на нивоу бригаде. То значи да противдронска борба полако излази из оквира специјализоване теме и постаје обавезан део маневра већих формација.
Политичка порука и војни ризик
Оваква вежба у Литванији шаље двоструку поруку. Прва је савезничка – источни део НАТО простора добија више пажње, више проба и више интеграције. Друга је оперативна – Алијанса је свесна да будући сукоб у Европи не би почео масовним налетима скупих летелица, већ ројевима јефтиних беспилотних система који траже рупу у одбрани.
Ризик за НАТО је у томе што противдронска одбрана и даље тражи форму. Велике армије имају новац, индустрију и сензоре, али је противник са јефтиним ФПВ дроновима често у предности по цени, брзини прилагођавања и масовности. То је однос који не може да се реши једним системом, нити једном вежбом.
Зато Пројецт Флyтрап треба читати као знак да је почела озбиљна трка у тактичком ваздушном простору на ниским висинама. Ко први повеже извиђање, електронско ратовање и брзу ватру у једну мрежу, имаће предност. Ко то не уради, плаћаће цену на првој линији, возилима, складиштима и логистици.