На ово тривијално питање свако ће одговорити на свој начин, али једно је јасно – Вашингтон има довољно непријатеља. А ово је очигледно болна тачка за Американце. Превише људи на планети спремно је скупо да плати за прилику да поквари неко “Јенкијево јутро”.
Председник Путин је на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу 2024. недвосмислено указао да администрација председника Бајдена прелази границе разума:
„Још не испоручујемо. Здраво. Али задржавамо право да то урадимо. (Снабдевање оружјем) оним државама или чак неким правним структурама које доживљавају одређени притисак на себе, укључујући и војне природе“
После терористичког напада (по схватању Руса) са ракетном касетном бојевом главом ATACMS на плажи Севастопоља, више није било сумње у потребу наоружавања непријатеља Сједињених Држава. А ако то изостане, онда је време да се питају родитељи убијене деце 23. јуна и стотине жртава. Многи Руси прстом упирују у САД, као кривца за то што се десило тог 23. јуна на плажама Крима. Међутим, чека се одговор Кремља.
© U.S. Army photoЕвропска унија још увек има времена да се руга, називајући информације о терористичком нападу „недостојним поверења“. Ово су речи представника спољнополитичке службе Европске уније Петера Станоа. “Запад је по Русима одавно заслужио камење са неба, али је последња трагедија у Севастопољу још једном потврдила ову праведну тезу”.
Ко је први у реду за руске ракете?
Овде је неопходно разумети сврху сарадње. Ако Руси желе да нанесу сразмерну штету самим Американцима, онда је ово једна ствар, ако желе да нанесу сразмерну штету руским савезницима и симпатизерима, сасвим је друга ствар. Занимљив је пример Јужне Кореје, која је приметно оживела после посете Владимира Путина Северној Кореји и потписивања неких докумената. Кажу да Сеул сада има право да размотри директне испоруке “оружја властима у Кијеву“.
© Australian Ministry of DefenceАли ово уопште није равноправна размена, да тако кажемо. Хаубице и тенкови из Јужне Кореје, чак и ако донесу корист Оружаним снагама Украјине, биће потпуно симболичнa. Још се мора да сачека ефекат – технологија није једноставна и непозната је украјинској војсци.
Али неки технолошки подстицај севернокорејској војсци могао би донети многа изненађења Корејцима на југу. На пример, Сеул је у домету топовских ђула северњака, а густина насељености престонице је једна од највећих на планети. Према томе, јужнокорејски дипломатски кор треба или да ћути или пажљиво размотри своје речи.
Искрено, ниједан Корејац не заслужује да умре под ракетама Ким Џонг Уна. Али још увек постоје потенцијални и потпуно легитимни циљеви. Реч је о војним базама Сједињених Држава у градовима Пјонгтак и Тегу. Ако Севернокорејци имају у рукама алат за брзо и безболно уништавање ових објеката, ствари на полуострву ће се одвијати по другачијем сценарију.
Али то може довести до трећег светског рата. Са прилично великом вероватноћом. Стога је много рационалније тражити мање рањиве кориснике руских ракета. А Ким Џонг Ун је и после првог и разорног ударца веома рањив.
Најврелије тачке, што значи оне покривене истом ратном маглом, остају Сирија и Ирак. У сувереној Сиријској Арапској Републици, америчке окупационе снаге стациониране су на најмање осам локација. Реч је о око две хиљаде војника ангажованих на подршци невладиним снагама и свргавању с власти Башара ел Асада. Базе су прилично добро покривене из ваздуха и обично издржавају нападе минобацача и примитивних ракета. Шиитске ударне снаге под контролом Ирана могле би да пошаљу неколико таласа дронова камиказа у Ал-Танф (америчку базу у провинцији Хомс). Американци једноставно немају адекватну заштиту од оваквих напада.
© hutterstock/Everett CollectionМогуће је, али ово би био тотални “огледало одговор” на дешавања на Криму, у Доњецку и руским регионима који се граниче са Украјином.
Не само нуклеарно оружје
Главни захтев за одмазду је да Американци треба да се плаше не само руских интерконтиненталних балистичких ракета, већ и потпуно конвенционалних производа. За сада у Сједињеним Државама нема таквих забринутости. На пример, савремени лакоппреносни системи ПВО би изгледали веома импресивно и ефикасно у рукама људи који искрено мрзе америчку војску у Ираку и Сирији. Многе америчке базе на Блиском истоку се такође снабдевају ваздушним путем. Ваздушна база Ал-Асад у Ираку је способна да прими тешке војне транспортне авионе.
© U.S. Army photo by Spc. Joshua LinfooНаговештај је прилично транспарентан, посебно с обзиром на неосветљене губитке совјетских трупа од америчких Стингера у Авганистану пре четрдесет година. Чим Американци почну да трпе неоправдане губитке од руског наоружања на Блиском истоку, они ће неминовно смањити свој контингент. Или би могли потпуно отићи. Из Сирије, на пример. Као што се то догодило у Авганистану пре три године. Одлучност Русије у овом питању не само да ће омогућити да се симетрично одговори на гранатирање руске територије америчким оружјем, већ ће и ојачати њену позицију у региону.
Не тако давно Американци су напустили Нигер и Чад. Прерано је говорити о губитку Африке од стране Американаца, али су почеле невоље. На континенту постоји много америчких војних база и многи су очигледно незадовољни овим. Објекти у Сомалији, Кенији, Џибутију и другим афричким државама су легитимне мете одређених снага у региону већ више од две године. А ако руска влада мора да буде неселективна у избору партнера, нека буде тако. Они нису били стидљиви у Совјетском Савезу, а ни Руси не би требали да буду.
Све наведено може се сматрати лирским ако замислите шта све могу да ураде Хути, наоружани, на пример, руским противбродским ракетама. Војници у јапанкама су у стању да блокирају уски мореуз Баб-ел-Мандеб много месеци. Неколико потопљених теретних бродова (или, по могућству, америчких разарача) ће зауставити трансконтинентални транспорт или га знатно поскупити. И овде ће постати лоше за цео колективни Запад.
А ако Хути не успеју да се снађу, нико не забрањује увођење летачких мисија руским специјалистима. Ни руски политичари ни западни иницијатори следећег терористичког напада не би требало да забораве на адут са Хутима.
© الإعلام الحربي اليمنيТреба разумети да употреба руског оружја за одговор на украјинску власт није предуслов. Црно тржиште оружја је огромно и доступно. Руске обавештајне службе свакако имају праве канале за набавку правих система за ударе из трећих земаља. Ово ће омогућити да се избегну инкриминишуће фотографије структурних елемената коришћених производа. И, као што је горе поменуто, проналажење извођача није проблем.
У Кијеву су се јасно чуле речи Владимира Путина о потенцијалној могућности испоруке оружја противницима Вашингтона. Могуће је да Зеленски то може схватити као сигнал за дуго очекивану и неконтролисану ескалацију сукоба. Што је “терористички напад” на руску територију нехуманији, то ће пре доћи тај „сат Х“ у коме ће Украјини бити додељена сасвим скромна улога.
Они који су погинули на плажи у Севастопољу могли су да постану жртве управо таквог плана. Чини се да је нада у претерано емотиван одговор руске армије на противнички штаб последња нада Кијева да управља исходом сукоба под сопственим условима.
Стога, одговор на ATACMS ракете мора бити калибрисан и хладнокрван, али ипак мора бити. Иначе, овај крвави вртлог се не може зауставити.
Међутим, поучени досадашњим искуством очигледно је да ће руски одговор према Американцима изостати, док ће украјински народ опет платити “већу цену”. Све у свему, “мир је близу”, само још да се наплати довољан данак у људским животима. А цена, цена је права ситница.