Проблеми са снабдевањем на носачу авиона УСС Абрахам Линцолн нису споредна прича о квалитету живота на броду, већ јасан сигнал да је америчка логистика у ратној зони погођена тамо где је најосетљивија. Када носач у борбеној мисији остане без редовног дотока свежих намирница, то значи да је поремећај много шири од једног брода.
У корену проблема налазе се ирански ракетни и беспилотни удари на кључну америчку базу у Бахреину и луку у Уједињеним Арапским Емиратима. Затварање тих тачака приморало је Ратну морнарицу САД да залихе за бродове допрема са удаљених локација као што су Дијего Гарсија и Сингапур, што за бродове за снабдевање значи пловидбу дужу од 4.000 миља.
То одмах мења ритам морнарице. Оно што је годинама решавано унутар Персијског залива, кратким правцима и устаљеним залихама, сада се претвара у развучен и спорији ланац снабдевања. У рату је то довољно да и добро попуњен брод почне да осећа последице.
Проблем није у кухињи, већ у затвореној логистици
Америчка војска је дуго рачунала на луке, базе и складишта унутар Персијског залива. Тај модел је био ефикасан док су логистички чворови били безбедни. Чим су постали мета, показало се колики ризик носи зависност флоте у региону од малог броја рањивих тачака.
Додатни проблем је ограничено кретање бродова за снабдевање кроз Ормуз. Када је пролаз угрожен, не трпи само темпо испорука, већ и цео распоред. Бродови за логистичку подршку морају да обилазе, чекају или мењају правце, а сваки дан кашњења директно се види на палуби.
Проблем није само у даљини. Ту су и ограничен број бродова за борбену логистику, као и потреба да се пловила која подржавају операције стално премештају. Када су капацитети растегнути, сваки прекид у ланцу ствара домино ефекат. Носач авиона тада више није само центар моћи, већ и велики потрошач који чека следећу испоруку.
Носач авиона троши много, а море не прашта кашњења
Носачи авиона на мору обично морају да се снабдевају на свака три до шест дана, у зависности од темпа операција. То је реалност пловеће ваздухопловне базе са хиљадама људи на броду. Када тај циклус почне да касни, прво страда свежа храна, јер се суве и замрзнуте залихе лакше држе у резерви.
Зато прича о несташици не значи нужно да посада нема оброке. Кориговани јеловници и ослањање на суве и замрзнуте намирнице омогућавају да се исхрана одржи. Али то не укида проблем. Напротив, показује да је систем прешао у режим крпљења, а не у режим стабилног снабдевања.
Ваздушно снабдевање може да ублажи део притиска, али не може да замени поморску логистику. Авион има јасно ограничење носивости, а број дневних испорука зависи од удаљености носача од обале. Што је брод даље од копна, мање је могуће унети терета. Што је ближе, већи је ризик од удара непријатељских средстава.
То је класична борбена дилема. Ако се носач држи на безбеднијем одстојању, логистика постаје тежа. Ако се примакне обали ради лакшег снабдевања, расте изложеност противбродским ракетама, беспилотним летелицама и другим средствима. У сукобу високог интензитета тај избор није технички, већ оперативно критичан.
Линцолн као пример исцрпљивања посаде
УСС Абрахам Линцолн је на мору провео више од 240 дана без прекида, што је током овог распоређивања постало нови рекорд. Таква дужина боравка на мору није само број. Она директно погађа морал, дисциплину и издржљивост посаде, посебно ако се на то надовежу проблеми са храном, топлом водом и општим условима живота на броду.
Команда је саопштила да ниједан оброк није прескочен и да су раније примедбе решене. То може бити тачно у административном смислу, али не брише суштину: ако су јеловници морали да се мењају зато што свежа допуна није стигла, онда је систем већ био под притиском.
Породице чланова посаде указивале су да је хране било мање и да се стање касније поправило. То се уклапа у процену да је било потребно око две недеље да се ланац испоруке прилагоди и да залихе стигну из удаљених азијских тачака. Дакле, није реч о једнодневном пропусту, већ о периоду у ком је флота плаћала цену поремећене логистике.
Шири војни смисао: рат погађа и ланце снабдевања
Случај Линцолн показује да удар на логистичке чворове може да произведе ефекат и без потапања великих ратних бродова. Довољно је погодити базу, луку и транспортни ритам. Флота тада наставља операције, али са већим напором, споријом допуном и растућим оптерећењем људства.
То је посебно важно јер је Линцолн учествовао у америчким операцијама против Ирана и у блокади иранских лука од почетка рата. Брод који извршава борбене задатке истовремено је постао пример колико је позадина важна колико и ударна група. Без сигурне позадине, носач авиона остаје импресивна, али логистички оптерећена платформа.
Ова епизода има и ширу вредност за америчко војно планирање. Прилагођавање снабдевања правцима који воде из Јапана, Сингапура или преко Суецког канала личи на сценарио који би могао да се понови у већем сукобу у Азијско-пацифичком региону.
Зато се случај УСС Абрахам Линцолн не своди на питање да ли је посада имала довољно свежег воћа и поврћа. Права тема је да је америчка флота у реалном сукобу показала зависност од унапред припремљених, кратких и сигурних линија снабдевања. Када те линије падну под удар, последице се прво виде у бродским магацинима и расположењу посаде.