Пит Хегсет је у Пентагону стао у одбрану серије спорних операција и поручио да су изведене по наређењу председника Доналда Трампа, уз обавештавање Конгреса. Тиме је политичку кризу претворио у шири спор: ко у САД контролише употребу војне силе, по којим правилима се она примењује и где је граница између противтерористичке акције и спорне праксе ликвидација.
У средишту су операције које Хегсет брани као законите: текући рат са Ираном, ваздушни удари на Хуте у Јемену, акција хватања венецуеланског председника Николаса Мадура и удари на наводне чамце повезане са трговином дрогом у Карипском мору и источном Пацифику. Управо је ова последња ставка постала најосетљивија, јер носи најтежа правна и политичка питања.
Републиканац Томас Меси поднео је у Представничком дому осам тачака за опозив министра одбране. Оптужбе иду директно на суштину америчког уставног поретка: узурпацију конгресних овлашћења за вођење рата, вансудска убиства у иностранству и покушај гушења слободе говора једног члана Конгреса.
Спор око овлашћења за употребу силе
Најважнији део овог спора није медијски, већ уставни. Ако извршна власт војне акције против различитих актера, од Ирана до нарко-картела, третира као довољно покривене председничким овлашћењем, онда се улога Конгреса своди на накнадно обавештавање. То је модел који у Вашингтону дуго постоји у пракси, али сваки пут када дође до већег броја погинулих поново постаје политички експлозиван.
Месијева пета тачка, под насловом „Вансудска убиства“, директно погађа ударе на чамце. Кључна примедба је једноставна: означавање нарко-картела као терористичких организација само по себи не даје аутоматско законско покриће за употребу војне силе. То је суштина спора, јер се борба против шверца дроге пребацује из домена полицијско-безбедносних мера у домен оружаних операција.
Додатни проблем је то што је Јужна команда САД понудила мало доказа да су гађани чамци заиста били укључени у трговину дрогом. Када војска уђе у зону смртоносне силе без јасно представљене доказне основе, политичка одбрана операције постаје знатно тежа, чак и унутар система који је навикао на широка овлашћења извршне власти.
Правила гађања и правни ризик
Посебно је спорно то што су смернице тражиле само „разумну сигурност“ да је члан посаде повезан са терористичком организацијом. То је нижи праг од стандарда „скоро потпуне сигурности“ који је раније важио за смртоносну силу против припадника Ал Каиде и сличних група током глобалног рата против тероризма. У пракси, то значи шири простор за грешку и већи ризик од погрешне идентификације.
Када се праг снизи, свака следећа одлука на терену постаје опаснија. Није реч само о томе да ли је погођен прави циљ, већ и о томе како је сила примењена после првог удара. Управо ту настаје најтежа правна тачка целог случаја.
Оптужба тврди да је после уништења једног чамца изведен и други удар на преживеле. Ако је такав образац потврђен, онда проблем више није само питање домаћег овлашћења, већ и поштовања међународног ратног права. Изостанак спасавања преживелих у поморском окружењу отвара простор за тврдње о тешком кршењу правила оружаног сукоба.
Ту се појављује и војни аспект који у Вашингтону не може лако да се потисне. Ако америчка страна прихвати праксу удара на преживеле или одсуство спасавања, онда противнику шаље поруку да исти образац може да примени над америчким војницима у будућим сукобима. То је питање које превазилази дневну политику и погађа безбедност припадника оружаних снага САД.
Оперативни резултат под знаком питања
Хегсет своју одбрану заснива на тврдњи да су операције биле успешне. Али управо код удара на чамце оперативни резултат делује најклимавије. Поверљива процена Управе за борбу против дроге, објављена у јулу, закључила је да такви удари нису смањили количину кокаина која улази у САД.
Тај податак сече један од главних аргумената за примену војне силе. Ако је број погинулих велики, а главни ток дроге није пресечен, онда држава улази у зону високог политичког трошка и ниског стратешког добитка. Додатни проблем је то што је фентанил водећи узрок смрти од илегалних дрога у САД, а у земљу углавном улази копненим правцима, не морем.
То значи да су удари на пловила можда погодни за демонстрацију силе и политичку поруку, али не и као доказ ефикасне антинаркотичке стратегије. У таквом односу средстава и резултата расте сумња да је војни инструмент употребљен тамо где није могао да реши суштински проблем.
Политичка цена за Пентагон и Белу кућу
Хегсет је захтев за опозив представио као напад на америчке војнике и цивилно руководство које је, по његовим речима, успешно спровело законите операције. Та линија одбране има јасан политички циљ: да се критика правних основа прикаже као подривање војске. Међутим, у самом спору није кључно да ли су припадници оружаних снага извршавали наређења, већ да ли су наређења била правно и политички одржива.
Бела кућа и Пентагон сада улазе у фазу у којој више није довољно позивати се на председничко наређење и обавештавање Конгреса. Ако се у Конгресу учврсти став да је извршна власт проширила ратна овлашћења мимо јасне сагласности законодавне власти, спор ће трајати дуже од мандата једног министра. Тада случај Хегсет постаје преседан за будуће администрације.
Додатни притисак стиже са међународног нивоа. УН су у септембарском извештају оцениле да удари на чамце могу представљати злочине против човечности. То не значи аутоматску правну пресуду, али значи да случај више није само унутрашње америчко питање. Када се противтерористичка и антинаркотичка логика сударе са међународним правом, последице по дипломатски положај САД постају реалне.
Суштина целе афере је непријатна за Вашингтон. Ако су операције заиста биле законите и војно оправдане, администрација ће морати да покаже јасније доказе, чвршћи правни основ и мерљив ефекат. Ако то не успе, прича о „успешним“ ударима претвориће се у пример како политичка воља, војна сила и лабава правила гађања могу да произведу озбиљан уставни, правни и оперативни проблем.