Египат није био под ударом иранских дронова и ракета, али је рат разоткрио нешто опасније – дубоку зависност Каира од заливског новца и ограничену спремност режима Абдела Фатаха ел Сисија да ту зависност политички оправда. Управо ту лежи главна слабост Египта: није погођен на фронту, али би могао да плати цену на финансијском плану.
Каиро је током рата формално осудио иранске ударе на арапске државе и позивао на деескалацију. То, међутим, није било довољно за монархије Залива, које су трпеле директне нападе и очекивале јаснију и бржу подршку од државе која се годинама представља као кључна арапска војна сила.
Суштина проблема није само у томе што Египат није послао довољно. Проблем је и у томе што је годинама добијао много. Економија под теретом дуга, високи трошкови отплате обавеза и зависност од спољног прилива капитала претворили су однос Каира и заливских престоница у однос политичког повериоца и дужника.
Економија као прва мета последица рата
Египатска економија је и пре рата била под снажним притиском. Дуг, нестабилност девизних резерви и ослањање на високо приносне државне записе створили су систем који тешко подноси спољни шок. Када су САД и Израел 28. фебруара почели ударе на Иран, део такозваног „врелог новца“ напустио је Египат. То је био јасан сигнал колико је финансијска основа режима крхка.
Трошкови сервисирања дуга ове године носе 64 одсто годишњег буџета Египта. То није технички проблем, него стратешко ограничење. Држава која толики део буџета троши на камате и дугове има све мање простора за социјалну стабилност, увоз и енергетику.
Рат је додатно подигао енергетске трошкове и повећао дефицит. Египат је тако ушао у двоструки притисак: споља расту цене и одлази капитал, а изнутра се смањује простор за маневар. Када држава дође у такву позицију, свака промена расположења спољних финансијера постаје озбиљан проблем.
Зашто је Залив незадовољан Каиром
У Абу Дабију, Дохи и Ријаду годинама је постојало уверење да је Египат „превелик да би пао“. Зато су Уједињени Арапски Емирати, Катар и Саудијска Арабија улагали милијарде долара у египатске пројекте и финансијску стабилизацију. Та подршка није била добротворна. Носила је и јасно политичко очекивање – да Каиро буде присутан када безбедност Залива буде директно угрожена.
Управо ту је Сисијев режим подбацио. Иако је раније јавно говорио да ће Египат бити уз арапске државе ако буду угрожене, у тренутку стварне кризе понудио је углавном опште формулације. То је у Заливу дочекано као празна реторика, посебно јер су друге државе реаговале конкретније и брже.
Најоштрије незадовољство дошло је из Уједињених Арапских Емирата, који су били међу главним метама иранских напада. Када партнер годинама улаже новац у египатску економију, а потом у тренутку кризе добије само дипломатске реченице, политички рачун стиже брзо.
Додатни проблем за Египат био је утисак да део јавног простора у тој земљи није показао стварну солидарност са заливским државама. У ратној атмосфери такви сигнали се у престоницама Залива не читају као успутна бука, већ као показатељ расположења унутар египатског система.
Војна тежина Египта и њене границе
Египат има најбројнију војску у арапском свету, али бројност није исто што и способност брзе пројекције силе. Овај рат је оголио разлику између формалне масе и стварне оперативне вредности. Од Каира се није нужно очекивао велики интервенциони пакет, али се очекивала барем бржа и видљивија материјална подршка.
Наводи да је Египат тек у априлу распоредио део система ПВО ради заштите кључних заливских партнера говоре сами за себе. Када подршка стиже касно, њена политичка вредност нагло пада. У рату, као и у савезништву, време је једнако важно као и сама техника.
Посебно је упадљив контраст са другим актерима. Велика Британија, Француска, Аустралија и Италија упутиле су одређене ваздушне, поморске или ПВО капацитете. Израел је први пут распоредио систем Ирон Доме са сопственом посадом у Уједињеним Арапским Емиратима. Та слика је била политички тешка за Каиро: државе ван арапског круга деловале су одлучније од земље која се позива на централну улогу у арапском свету.
Последице по Сисијев режим
Највећи ризик за Египат није тренутни финансијски удар, већ постепено слабљење спољне подршке. Ако Абу Даби смањи ангажман, а Саудијска Арабија и Катар после рата окрену средства ка сопственој обнови и унутрашњим потребама, Каиро остаје без кључног ослонца у тренутку када му је новац најпотребнији.
Повлачење Уједињених Арапских Емирата из ОПЕЦ-а 28. априла носи и ширу политичку поруку. То је сигнал да се у региону преиспитују досадашњи облици арапске економске солидарности. Ако се тај тренд прелије на однос према Египту, онда би стара логика сталног спасавања Каира могла да буде озбиљно уздрмана.
Саудијска Арабија и Катар вероватно неће ићи у отворено кажњавање Египта, али то не значи да ће наставити истим интензитетом. После рата ће приоритет бити сопствени буџети, енергетски извоз и унутрашња реконструкција. За Египат је и то лош сценарио, јер му није неопходан само политички гест подршке, већ сталан прилив свежег капитала.
Сиси је у овој кризи покушао да сачува маневарски простор, али је тиме отворио питање поузданости Египта као регионалног партнера. Када држава тражи новац као сидро стабилности, а у тренутку кризе не пружи очекиван политички и безбедносни одговор, последице не долазе одмах. Долазе кроз мање инвестиција, мање стрпљења поверилаца и већу цену сваког наредног задужења.
Египат је зато можда избегао ратну ватру, али није избегао ратни рачун. Иранске ракете нису падале на Каиро, али би исход овог сукоба могао да погоди земљу тамо где је најосетљивија – у буџету, девизним резервама и односу са онима који су годинама држали египатски систем изнад воде.