Поремећај испорука нафте и гаса кроз Ормуз није само још један ценовни шок. За Азију је то ударац у саму основу енергетске безбедности, јер је велики део привреде, производње струје и транспорта везан за увоз фосилних горива са Блиског истока. Када се тај ток прекине или смањи, последице не остају у енергетском сектору, већ одмах погађају индустрију, логистику, храну и буџете држава.
Гас је у многим азијским економијама важан део електроенергетског микса, а после почетка рата са Ираном његова цена је скочила готово двоструко у року од неколико недеља. И земље које нису директно везане за блискоисточни гас нису изоловане, јер су и даље изложене међународном тржишту нафте, гаса и петрохемије. То значи да спољни удар брзо постаје унутрашњи проблем.
Највећи проблем је што ова рањивост није привремена. Она је уграђена у економски модел већег дела Азије. Нафта, гас, течни нафтни гас за домаћинства, авио-гориво, ђубрива и поморске руте повезане са Блиским истоком чине мрежу зависности коју није могуће прекројити преко ноћи.
Ормуз као тачка притиска
Ормуз је у овом случају више од географског теснаца. Он је уско грло кроз које пролази део енергетског система од кључног значаја за азијске економије. Када дође до озбиљног поремећаја на тој тачки, расту трошкови струје, горива за транспорт, кувања, пољопривреде и индустријске производње. То је ланчана реакција која брзо прелази из енергетике у макроекономију.
За земље у развоју удар је тежи него за богатије економије. Државе са ограниченим буџетским простором не могу дуго да држе цене под контролом кроз субвенције, пореска растерећења или хитне набавке. Такве мере могу кратко да ублаже удар на становништво, али убрзо постају фискални терет који гура владе у тежак избор између социјалне заштите, индустријске производње и финансијске стабилности.
Зато садашња криза не може да се третира као епизода која ће проћи сама од себе. Она је показала да је азијска енергетска архитектура сувише ослоњена на спољне токове горива и сувише мало припремљена за дужи прекид снабдевања.
Зашто се угаљ враћа у игру
У тренуцима кризе угаљ делује као најлакши одговор. Познат је, доступан је у појединим државама региона и може да обезбеди континуирану производњу струје. Та логика је већ виђена после 2022. године, када је раст цена гаса гурнуо више земаља ка већем ослањању на угаљ.
И сада постојеће термоелектране на угаљ могу да послуже као ванредни ослонац, посебно тамо где је гас прескуп, електромрежа слаба или систем још не може у пуном обиму да прихвати променљиве обновљиве изворе. То је оперативна реалност и нема смисла игнорисати је. У појединим системима угаљ у кратком року заиста може да помогне да се одржи стабилност снабдевања.
Али ту се завршава његова стварна вредност као кризне мере. Претварање краткорочног ослонца у дугорочну стратегију било би скупо и погрешно. Нова зависност од угља значила би дубље везивање за један извор, већи ризик од дуготрајног ослањања на инфраструктуру са високим емисијама и додатни удар на конкурентност у свету који је све осетљивији на такву производњу.
Цена краткорочног решења
Ширење дуговечне инфраструктуре на угаљ не решава стратешки проблем Азије, већ га само премешта. Уместо зависности од увозног гаса и нафте, систем би био везан за постројења која трају деценијама, тешко се гасе пре рока и носе висок финансијски ризик. Једна процена указује да би губици од насукане имовине у сектору угља до 2060. могли да достигну 85 до 106 милијарди долара.
Поред финансијског ризика, ту су и локално загађење, проблеми са применом еколошких стандарда и све већи отпор заједница према таквим пројектима. Угаљ није брзо и чисто решење, већ спор и тежак систем који тражи време, новац и политичку цену. Када једном уђе у мрежу као носећи стуб, веома га је тешко избацити.
Додатни проблем је што ни сам угаљ није имун на физичке ризике. Екстремни временски услови и природне непогоде могу да оштете инфраструктуру и повећају трошкове одржавања и ремонта. То значи да ослањање на угаљ не даје ни пуну заштиту од будућих поремећаја.
Шта Азија мора да гради уместо нове зависности
Кључни правац није моментално избацивање угља, јер то у већем делу региона није реално. Питање је како да се угаљ сведе на опадајући резервни ресурс, а не да поново постане кичма енергетске безбедности. То тражи бржу изградњу домаћих обновљивих извора, јачу мрежу, складиштење енергије и разноврсније системе снабдевања.
Биомаса се намеће као један од практичних мостова, посебно у државама АСЕАН-а које имају значајан потенцијал из пољопривредних остатака, отпада са плантажа, шумских остатака и комуналног отпада. Ако се користи под строгим условима, биомаса може да помогне у ко-сагоревању са угљем, индустријској топлоти, децентрализованој производњи и енергетским системима на острвима. Али тај пут има смисла само ако не угрожава производњу хране, не подстиче крчење шума и не отвара простор за слабу контролу порекла сировине.
Ни гас не треба посматрати црно-бело. Увозни гас остаје изложен спољним шоковима, али може да задржи улогу у стабилизацији система док се обновљиви извори шире. Да би то имало смисла, потребни су диверсификовано снабдевање, стратешке резерве, флексибилнији уговори, регионална координација и опције декарбонизације као што су ЦЦУС или горива са ниским емисијама. Поента је да гас буде прелазно средство, а не нова трајна рањивост.
Обновљиви извори без мреже не дају заштиту
Солар, ветар, хидроенергија, геотермална енергија, батерије и електрична возила могу да смање ударе будућих енергетских криза, али само ако су уклопљени у систем који може да их носи. Инсталисана снага сама по себи не значи и отпорност. Без мрежа, складишта, флексибилне производње, дигиталног управљања и прекограничне трговине струјом, чиста енергија не постаје штит, већ само делимична замена.
У делу азијских система велике соларне и ветроелектране не морају нужно бити јефтиније од угља или гаса када се урачунају ширење мреже, балансирање, складиштење, земљиште и интеграција у систем. Зато је погрешно планирање свести на просту цену производње по киловат-сату. Право питање је колика је укупна вредност и цена електричне енергије у целом систему.
Овај проблем постаје још оштрији јер тражња за струјом у Азији расте упоредо са индустријализацијом и ширењем дата центара. Ако се спољни шокови на тржишту енергената продужавају, расте и конкуренција за алтернативна горива, јача притисак на валуте и трговинске билансе, а затим долазе инфлација, више камате и слабији индустријски излаз.
Закључак је једноставан: угаљ може да купи нешто времена, али не може да изгради безбедност. Азији је потребна енергетска архитектура која се ослања на домаће изворе, јаче електромреже, складиштење, регионалну сарадњу и пажљиво диверсификован прелазни микс.