Ратно ваздухопловство САД је отворило питање које је годинама било у другом плану: шта долази после Б-52 Стратофортресс. Тај потез није знак скорог повлачења овог бомбардера, већ признање да ни дубока модернизација не може бесконачно да одлаже смену генерација у сегменту тешких бомбардера.
Б-52 остаје у служби до краја 2040-их или почетка 2050-их, а у међувремену добија нове моторе и нову ознаку Б-52Ј. То је прва промена ознаке за више од шест деценија и сигнал да америчка војска не покушава да стару летелицу одржи у животу само козметичким мерама, већ је припрема за још један дуг циклус употребе.
Касније ове године очекује се први Б-52Ј, и то 64 године после гашења производне линије. Тај податак сам по себи говори да платформа из 1955. и даље има важну улогу у задацима које нови системи још не преузимају у потпуности.
Зашто је питање наследника отворено сада
Разлог је једноставан. Б-1Б Ланцер и Б-2 Спирит иду ка крају службе, а Б-21 Раидер није замишљен као директна замена за Б-52, већ за продорне ударе. Америчко Ратно ваздухопловство зато улази у фазу у којој мора да размишља не само о модернизацији постојеће флоте, већ и о томе да ли му је и после Б-52 потребан класичан тешки бомбардер.
За наредну годину планиран је почетак нове анализе алтернатива за будући Неw Хеавy Бомбер. Унутрашња буџетска документација америчког ваздухопловства, на коју се позива Авиатион Wеек, наводи да ће почетне активности бити усмерене на дефинисање кључних параметара перформанси, кључних системских особина и додатних атрибута за будући тешки бомбардер.
То није програм у пуној форми, нити одлука да ће нови авион сигурно бити развијен. Али чињеница да је већ издвојено 3 милиона долара за прооф-оф-цонцепт напор, завршен у фискалној 2025, показује да ово више није само теоријска расправа, већ први опрезан улазак у формалну процедуру.
Шта Б-21 не преузима од Б-52
Тренутни план је да Б-52 и Б-21 лете паралелно од касних 2030-их, када Б-1Б и Б-2 буду повучени. Подела улога је већ прилично јасна: Б-21 преузима продорне мисије, док Б-52 остаје носилац удара са дистанце. Управо у томе лежи суштина дилеме о новом наследнику.
Б-21 треба да замени Б-1Б и Б-2, али не и да у потпуности преузме логику употребе Б-52. Наводи се да ће Раидер имати мањи борбени товар од летелице коју мења. Ако је то полазна тачка, онда питање новог тешког бомбардера није питање престижа, већ оперативне рачунице.
Америчка војска очигледно не жели да уђе у период у коме би имала стелт бомбардер, али без довољне носивости за ударе са велике дистанце. Б-52 је деценијама опстао управо зато што може да понесе велики терет и да делује као носач станд-офф наоружања. Та улога није нестала.
Покушаји замене Б-52
Б-52 није остао у служби зато што САД нису покушавале да га замене. Б-1Б је у 1970-им развијан управо као замена за Стратофортресс у улози главног надзвучног нуклеарног бомбардера за продор на малој висини. Тај покушај није донео потпуну смену, већ само делимично растерећење старе платформе.
После тога је Б-2 Спирит требало да затвори причу о Б-52. Ни то се није догодило. Висока цена и промена геополитичког окружења после Хладног рата и распада Совјетског Савеза смањили су планирани обим набавке са 132 на 21 авион. Када се број тако смањи, нестаје и могућност да се једна скупа платформа наметне као свеобухватна замена.
Проблем наследника Б-52 зато није само технички, већ укључује и цену, доктрину и промену претњи. Програм који покуша да споји велику носивост, дуг долет, преживљавање у зони ПВО и прихватљиву цену улази у зону тешких компромиса.
Опрезно улазак у нови програм
Постављање Неw Хеавy Бомбер у програмски елемент који описује низ модернизација Б-52 сугерише да америчко ваздухопловство тај концепт посматра као могући наставак линије коју данас носи Стратофортресс. Другим речима, разматра се и питање како да се једног дана затвори ера Б-52 без пада способности.
Истовремено, Вашингтон не показује спремност да пожури. Док Б-52Ј тек улази у службу, а Б-21 још није преузео пуну тежину будуће бомбардерске компоненте, свака прерана одлука о трећем великом програму носи политички и буџетски ризик.
Зато садашњи корак треба посматрати као институционалну припрему, а не као сигнал да је нови авион већ изабран. Ратно ваздухопловство САД покушава да избегне образац у коме се стара флота одржава док не постане касно за мирно планирање наследника.
Шта би значио крај ере Б-52
Ако Б-52 заиста доживи скоро цео век у служби, биће то један од најдужих радних векова велике борбене платформе у модерној војној историји. Али ту лежи и граница. После толико деценија, питање више није само да ли летелица може да лети, већ и да ли је рационално наставити њено одржавање у недоглед.
Америчко Ратно ваздухопловство сада стоји пред две могућности. Прва је развој новог тешког бомбардера који би преузео улогу великог носача убојних средстава на великим даљинама. Друга је да се са Б-52 практично заврши ера класичних тешких бомбардера и да се та функција расподели на друге системе.
Зато расправа о наследнику Б-52 није само прича о старом авиону, већ и питање будућег облика америчке ваздушне моћи. Ако Вашингтон закључи да му је и даље потребан Неw Хеавy Бомбер, то би значило да улога удара са дистанце остаје важна и после увођења Б-21. Ако закључи супротно, онда ће повлачење Б-52 означити више од краја једне платформе.